Foto: Ana MiloševićKrajem sedamdesetih i osamdesetih godina, Užičani su navijali za Hajduk, podjednako kao za Partizan ili Zvezdu, radovali se posterima, nabavljali zastavice ovog splitskog kluba. Oni koji nisu navijali za „Bile“, ipak su navijali za Ivana Gudelja, kako ga mnogi zovu „čoveka morala i etike“, fudbalera splitskog Hajduka, ali i reprezentacije Jugoslavije u vremenu velike konkurencije i teških izazova.
Ljubitelji fudbala pamte vreme kada je poznati fudbaler, u svojoj 26. godini morao da završi karijeru zbog teškog oblika hepatitisa B. Pamti i on, ali radije razgovara o poštovanju, ljubavi i prijateljstvu. Kaže, skoro da se i ne seća da je igrao fudbal.
Još ima nas, vatrenih navijača, poručuju neki od Užičana koji su napunili klub GKC-a u Užicu, nadajući se da će imati priliku da stisnu ruku idolu iz mladosti, koji je Užice posetio kako bi predstavio knjigu „Ivan Gudelj – Hajdučka priča“ Blaža Duplančića. Ipak, kada je došao u Užice, Gudelj je prvo otišao da se pokloni Srboljubu Srbu Stamenkoviću i Radomiru Antiću.
-Split je najsportskiji grad na svetu, a Užice je sportski grad. Sa Radomirom sam bio zaista povezan, znao sam odmah da prvo moram otići do mesta gde je sahranjen. Vreme je danas „brzo“, niko ne misli o drugome, zaokupljeni smo sobom i zaboravljamo šta su nam drugi ostavili. O tome se mora voditi računa. Moramo voleti ljude, mržnja izjeda onoga ko mrzi, a zatim i sve ostale, kaže za Danas Gudelj.
Poznati fudbaler ističe i da je sa saigračima sa kojima je igrao u reprezentaciji ostao prijatelj i naglašava da je sport iznad svega.
-Moramo biti primer drugima. Niko ne može afirmisati jednu državu kao reprezentacija, dobri rezultati i ponašanje sportista, naglašava Gudelj, koji kao selektor mlađih selekcija poručuje da je sportistima važno usađivati shvatanje da rivali na terenu mogu biti prijatelji van njega.
– Da nema navijača, ne bi bilo fudbala, ali nekadašnje navijanje i današnje nije isto. Podrška je jako važna, kaže i podsećajući na bolest koja je uslovila kraj njegove igračke karijere ističe da veruje da bi bolestan čovek za koga bi navijalo 50.000 ljudi sa tribina – mogao čak i ozdraviti.
-Tržište je danas neumoljivo, nema sentimenta, koji je svakome potreban. Treba se prilagoditi vremenu, ali ljubav, mir i međusobno poštovanje se ne smeju zaboraviti – rekao je nekadašnji kapiten Hajduka.
Po završetku igračke karijere i borbe sa lošim mislima, ovaj sportista sve vreme posvetio je radu sa mladima. Svojevremeno, njegov prvi trener rekao je za njega „Mali je čudo od deteta“, a odrastao je u čoveka sa velikim poštovanjem za trenerski poziv, koji ima potrebu da istakne koliko su za njega učinili fudbalski učitelji i saigrači.
-Miljan Miljanić je bio poseban, čovek vizionar. Prema svim igračima je imao isti odnos, bez obzira da li su dolazili iz velikih ili malih klubova. Kada sam počinjao trenersku karijeru, dao mi je savet koji i danas pamtim: „Nikada ne zovi igrača po prezimenu“. Kada se čoveku obratiš imenom, on oseti poštovanje i bliskost, priseća se jednog od svojih trenera Gudelj.
Veliku ulogu u njegovom sazrevanju imao je i Stevan Vilotić, njegov i trener juniorske reprezentacije Jugoslavije, koja je bila prvak Evrope.
-Osim Miljanića i Vilotića, tu su i Tomislav Ivić, Ante Mladinić, Stanko Poklepović. Svi su oni bili vizionari, ali je i vreme bilo drugačije. Mislim da danas ne bi uspeli, jer previše je demokratije u odnosu. Osim toga, sada igrači u klubove dolaze kao milioneri i često nemaju dovoljno poštovanja prema treneru i ostalim igračima, ocenjuje nekadašnji reprezentativac.
On podseća da je tadašnja Prva liga Jugoslavije bila među pet najkvalitetnijih u Evropi i da u takvoj konkurenciji nije bilo lako obući nacionalni dres. Posebno se izdvajala „velika četvorka“, koju su pored splitskog Hajduka činili i zagrebački Dinamo, Partizan i Crvena Zvezda.
-Od tadašnjih klubova, u bivšoj Jugoslaviji, jedini smo imali pozitivan skor sa Crvenom Zvezdom, dok sa Partizanom nikada nije bilo lako. Ante Mladinić je sa Partizanom bio prvak Jugoslavije, u sezoni 1978/79 i to su bile zaista velike utakmice. Za njih se živelo, priseća se naš sagovornik.
On priznaje da u tom periodu nije bio svestan svojih, niti uspeha svog kluba u tako jakoj konkurenciji.
-Moja karijera od mlađih ka seniorskim selekcijama tada je brzo napredovala i tek sa ove distance vidim koliko je bilo zahtevno postići sve te rezultate, kaže i kao primer navodi činjenicu da je bio najmlađi kapiten reprezentacije Jugoslavije.
Gudelj napominje da ne bi bio uspešan da se nije ostvario i na drugim poljima, po završetku igračke karijere koja je kratko trajala. Smatra da je to nešto o čemu i današnji mladi fudbaleri treba da razmišljaju, navodeći kao primer Kineziološki fakultet u Zagrebu, na kojem je diplomirao u 42. godini, nakon bolesti koja ga je odvojila od terena, ali ne i slomila.
Nije se osećao poraženim ni posle Svetskog prvenstva u Španiji, 1982. godine, kada je reprezentacija Jugoslavije na to takmičenje otišla kao jedan od favorita, a eliminisana je već u prvom krugu.
Tada je domaća, ali i inostrana štampa, Jugoslaviju smatrala jednim od kandidata za najviši plasman. Bio je to skup fenomenalnih igrača, predvođenih Miljanom Miljanićem, kao selektorom.
-Kakva je atmosfera pred Svetsko prvenstvo bila, možda najbolje opisuje poseta jednog od najuticajnih političara tog doba, Stana Dolanca pripremama reprezentacije. Tada nas je pitao da li razmišljamo šta će biti ako doživimo neuspeh, jer su nas navijači već videli kao pobednike, priseća se najmađi član te selekcije, Ivan Gudelj, perioda pred odlazak u Španiju.
Mimo očekivanja cele Jugoslavije, nacionalni tim je poražen od domaćina prvenstva, izborio samo remi protiv Irske i zabeležio Pirovu pobedu protiv Hondurasa. Nakon eliminacije u javnosti su kružile glasine da je loša atmosfera u timu izazvana uplitanjem proizvođača poznatih sportskih marki, Adidas i Puma.
-Oprema koju je nosila tadašnja reprezentacija je bila marke Adidas, ali u ugovoru nije bilo precizirano ko je proizvođač kopački. Predstavnici Pume su kontaktirali nekolicinu reprezentativaca i ponudili im novčanu naknadu da nose njihovu sportsku obuću. Igrači su pristali, što je proizvelo negodovanje čelnika FS Jugoslavije, ali i narušilo atmosferu među reprezentativcima, potvrđuje tadašnje glasine skoro četrdeset godina kasnije, poznati fudbaler.
Ljubitelji fudbala i danas se sećaju dočeka reprezentativaca po povratku iz Španije, kada su nacionalni tim na beogradskom aerodromu dočekali zvižducima, dok je jedini igrač koji je dobio aplauz bio upravo Ivan Gudelj.
-Nisam znao zašto su me izdvojili, ali su mi novinari kasnije preneli da mi navijači nisu ništa zamerili, jer sam sve tri utakmice odigrao uz puno požrtvovanja i želje za pobedom, evocira uspomene ovaj sportista, koga su i Užičani dočekali gromoglasnim aplauzima.
Poštovaoci Ivana Gudelja, posle promocije knjige o njegovom životu, dugo su čekali u redovima za knjigu, potpis i par razmenjenih reči sa poznatim fudbalerom. Poručio im je da ga „ne drži mesto“ i da će sasvim sigurno uskoro ponovo doći u Užice.
Tetovaže, pirsinzi i kopačke u indijanskim bojama
-Ne mogu zabraniti, ali da mogu, zabranio bih tetovaže, pirsinge, čudne brojeve kao što su 59 i 99, kao i kopačke u indijanskim bojama – kaže za Danas Ivan Gudelj, koji je ovakvom izjavom nedavno uzburkao sportsku javnost u Hrvatskoj. Bez obzira na razne reakcije, još jednom ističe da mišljenje nije promenio, objašnjavajući ga stavom da svaki sportista mora biti „čist“ i uzor mladim generacijama.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
