Fuzija eseja i priče

Fuzija žanrova primetna je koliko u tekstu o kiču, toliko i u obrazloženoj tvrdnji da čitanje jeste iskušavanje beskonačnosti. Postupak je primenjen i u ogledu o dnevniku Anke Obrenović kao pravom književnom otkriću, ali i u posebnom skupu sveradosnih reči što znače konačno oblikovanje pozorišnog života Glumaca. Ova fuzija posebno je primetna u svedočenjima o prijateljstvu sa piscima, o Književnoj radionici (Kovač, Kiš…), odnosno o njihovom saglasju, o važnosti i odgovornosti pisane reči jer, uistinu, uspešna knjiga jeste začaran svet sa mnogo otkrivenih tajni.

Kad je reč o esejima o kiču, kao vitalnom činiocu globalizma, i čitanju kao iskušavanju beskonačnosti, nije reč o tome da ova pitanja ranije nisu tematizovana, ali jeste da su na autentičan način aktuelizovana i kao takva jesu u kontekstu, recimo, sa pisanjem Ernsta Jingera, koji je predviđao planetarnu vladavinu tehnologije (u Radniku, 1932). Jer, u eseju Kič, vitalni činilac globalizma, autorka je više nego jasna kad zaključuje da se čovekov rad deli na dva osnovna, međusobno isključiva delatna pravca: stvaranje i proizvodnju, i kad je već tako, lako je zaključiti da je kič produkt ove druge grupe delanja, da je stvaranje čin kojim se svet proširuje i obogaćuje idejom, „oblikom i sadržinom koje dotad nije poznavao, dok je proizvodnja umnožavanje postojećeg modela“. Još ako se zna koliko je visok stepen razvoja tehnologije („tehnologija je u svom naglom razvoju izgradila sopstvenu tehnološku kulturu“), onda može jasno, i sa zebnjom, da se uoči vrtoglavo ubrzanje proizvodnje ove vrste i sve manji broj „polupraznih malih prodavnica retkosti“ koje još uvek opstaju, ali sve teže. I kako se postaviti prema najnovijoj kibernetičkoj euforiji koja je izazvana „markentinški ubedljivo plasiranom najavom buma veštačke inteligencije, u vidu biološki inspirisanog kompjutera koji će moći da obavlja sve funkcije ljudskog mozga“? Hoće li to nauka da potvrdi kako je krajnji cilj ljudske civilizacije veštački život? Skepticizam je nedovoljan, strah takođe, preostaje samo čvrsta vera u nadmoć ljudskog uma.

I onda nimalo nije bezazleno pitanje kako stoje stvari u ovakvim (ne)prilikama sa čitanjem u više nego surovom savremenom svetu. Ne, nema opasnosti, knjiga je od svog nastanka bila izvor saznanja, i takva – ostaće neophodnost. Uostalom, autorka je ponovo više nego jasna kad piše da je teško poverovati u to „da bi izumitelj, korisnik i stalni usavršavalac mašine koja čita nadljudskom brzinom bio mogući ubica knjige“. Nema sveta bez izvora saznanja, i tačka. Takvim esejima Vida Ognjenović govori ono što nikad ne bi smelo da se zaboravi. Otud posebna vrednost ove knjige jeste jasnoća i činjenica da je nekako sama od sebe pravcati obrazac najostvarenije esejističke književnosti, dar za sve čitaoce posebnog kova, najpre za one koji podjednako poštuju mudro rečeno i piščevu strast i koji nađu vremena da dobro promisle o onome što su pročitali, koji nepogrešivo znaju šta treba arhivirati u svom pamćenju. Koji, zajedno sa piscem, jesu spremni na susret sa životnom stvarnošću.

Utisak je, dok se čita zbirka, sve prateći tragove minulih vremena, što se posebno odnosi na reči sveradosti o najvećim ostvarenjima (ulogama) glumaca, da jedan esej rađa drugi. Lica glumaca, zahvaljujući stvaralačkom nadahnuću Vide Ognjenović, još su bliža, milija, neophodnija, prelamaju se u sećanjima kao dragocene i raznovrsne misaone niti sve spremna da u njima zauvek ostanu. To znači da se govori i o trajnoj ljudskoj potrebi za Pozorištem, otud nimalo slučajno da su među glavnim junacima ove knjige Mira Stupica, Ksenija Jovanović, Mira Banjac, Zoran Radmilović, Petar Kralj, Predrag Ejdus, i drugi ključni srpski i jugoslovenski glumci druge polovine 20. veka. Junaci knjige su i pisci, Kiš i Kovač, Simović i Milo Dor, ali i Klaudio Magris.

No, vratimo se „pričama što jesu mali vodič“ kroz život(e) glumaca koje servira i ostavlja u trajnom pamćenju Vida Ognjenović. Kao rođena za klasične heroine, da postane prava glumačka enciklopedija, da nagrade i priznanja „pristaju joj kao dobro izabran nakit koji ume da nosi“, da uz glasan smeh sve klanjajući se ponavlja nadimak: Ja sam Glumica – Monstrumica! Ovo jeste napis prelepe tuge o Kseniji Jovanović koja je stigla u prebogatom pozorišnom svom životu da ostvari i lik Majke u radio-drami potpisnika ovih redova Rasvanuće. Slede savetne reči budućim glumcima: „Mira Banjac smatra da uloga u predstavi, baš kao instrument u orkestru mora imati svoj nezamenljivi zvuk i ritam“. Jasno, više nego zahtevno, ali bilo i jeste ostvarljivo za sve glumce o kojima u ovoj knjizi piše Vida Ognjenović. Naravno, i za Zorana Radmilovića koji je ovaj svet tumačio i čitao „kao beskrajno smenjivanje različitih oblika razuma i emocija, od kauzalnih zakonitosti, preko tuge i melanholije, do poruge, karikiranja i večite farse“. Može li se kraće reći sve o svim nezaboravnim ulogama jednog Glumca – „Izreka da uloge same biraju je u izvesnom smislu tačna, a kad je reč o Predragu Ejdusu, neporeciva“.

Ljubitelji književnosti svakako će obratiti posebnu pažnju na eseje i napise o poeziji i prozi Ljubomira Simovića, Kovača i Kiša. Autorka dolazi do definicije da je pesma večiti sukob između rečenog i prećutanog. Vrlo je bitan taj odnos, on zapravo za pesnika ostaje „poprište mnogih sumnji“. Sreća da se Simović odvažio i da često, pesmom, govori ono o čemu drugi ćute sve čvrsto verujući u moć poezije koja u svakom trenutku „može dovesti u sumnju sve oko sebe“. Pišući o prozi Mirka Kovača, autorka u nekoliko rečenica iznosi najbitnije razlike zbog kojih su većina knjiga ovog autora ostale upamćene kao svojevrsne književne prekretnice. Posebno se ovo odnosi na njegove romane Ruganje s dušom i Vrata od utrobe u kojima je Kovač „razbokorio narativni tok prateći posledične nastavke, uveo diskurzivne pasaže uz poetska sažimanja i jezički obogatio dijaloge, ispitujući reči na borhesovski način“, i… Ostaje još Slovo o Danilu Kišu, koji, tamo iza Devet belih oblaka, „uporno poziva svog retkog gosta Borhesa, božanskog bibliotekara, da mu pročita knjige koje, slučajem udaljenosti, nisu dospele u Vavilonsku biblioteku“. Baš oni, Borhes i Kiš, strasni, strogi i izbirljivi čitaoci, jesu uzor, i zbog njih se treba truditi da ni na policama kućne biblioteke nema mesta za nedostojne knjige. Zbirka, dakle, Visoka voltaža uistinu je jednaka neskrivenoj pohvali retkostima u kulturi i umetnosti koja mislima vraća zbirci Kameni potok Jana Kota, koji nekom prilikom reče: „Uvek sam se trudio da ne pišem o sebi, već sobom“. I Vida Ognjenović ne piše o sebi, već sobom, a tako mogu samo najostvareniji esejisti.