Gafovi srpske diplomatije – brukaju Srbiju, uzdižu Vučića

Diplomatski skandali kakve prave izabranici Vučića i SNS za predstavljanje Srbije u svetu, u poslednjih godinu dana sve učestaliji i glasniji, nisu zapamćeni još od kaubojskih čizama Milana St. Protića.

Sramota koju to donosi imenu Srbije u svetu možda se ne može oprati ni svim uspesima Novaka Đokovića, a i pred njim su naše diplomate uspele da se obrukaju. To što brukaju sebe, manje je strašno ovde, ali utisak koji ostaje vezan za našu zemlju mnogima u svetu može biti da vlast u Srbiji a i njen narod ne znaju da izaberu ljude koji će ih predstavljati. A šta se drugo ima očekivati kada se najviše diplomatske funkcije dodeljuju, ne po svetskom znanju i ugledu, nego po domaćem dopadanju i dodvoravanju.

Ispadi naši predstavnika u svetu, nažalost, tako se i sagledavaju – samo kao ispadi, kaže za Danas Igor Avžner, stručnjak za komunikacije. On ovakve gafove objašnjava time da „predstavnici ove vlasti“ nju predstavljaju upravo onakvom kakva jeste – nestručna, neobrazovana, bez ukusa.

„Mali je broj stručnih ljudi iz političkih struktura koji može da predstavlja našu zemlju i naš narod, jer je većina proizvod našla se vila u čem’ nije bila kadriranja u spoljnoj politici. Nedostatak obrazovanja, iskustva, pa i kulture u celini, uključujući i kulturu oblačenja, dovodi do toga da opaska a mislio sam da učestvuješ samo na trapezu, dobija novo značenje“, ističe Avžner.

On smatra da, ipak kao narod zaslužujemo bolje od toga da nas brukaju oni koji su na funkcije došli nepotizmom a ne diplomama, sve sa ciljem da bi se prvi čovek države predstavio kao najbolji među njima.

„Nepoznavanje protokola koje demonstriraju funkcioneri bruka je ne samo za struku i državu koju predstavlja, već i znak omalovažavanja države u kojoj je predstavnik, ili čak i lično državnika sa kojim se sastaje. Nestručnost, neukus i nepotizam vladaju političkom scenom. Zašto bi bilo drugačije u diplomatiji? Nije sramota nešto ne znati. Sramota je ne želeti da naučiš. Znamo da se danas do političkih diploma ne dolazi učenjem, pa je jasno i zašto do ovakvih gafova dolazi. Znanje ne može da se kupi. Na kraju, možda je sve i planski urađeno da bi postojala samo jedna figura sa kojom se da razgovarati, po principu: Još je on dobar, koliko su svi drugi loši“, navodi Avžner.

„Gospoda“ bez protokola za kravate i leptir mašne

Još se nije stišala bura oko leptir mašne Marka Đurića kada je srpska diplomatija dobila novog kandidata za najveći gaf u protokolu – farmerke Branislava Nedimovića.

Ministar poljoprivrede i potpredsednik Vlade Srbije Branislav Nedimović pojavio se na crvenom tepihu, pred špalirom Vojske Srbije i uvaženim gostom iz inostranstva koji dolazi u prvu zvaničnu posetu Srbiji, ni više ni manje nego u izbeljenim farmerkama, bez kravate i sakoa, ogrnut u mantil.

Svaki ovakav vid odstupanja od diplomatskih protokola odmah izaziva pažnju i različita tumačenja – lakše će se poverovati da je Srbija htela da uvredi gosta koji joj dolazi i pošalje nekakvu političku poruku, nego da ministar u svom drugom mandatu ne zna ili nije stigao adekvatno da se obuče.

Farmerke ministra Nedimovića uspele su da zasene čak i prošlonedeljni blam Marka Đurića, ambasadora Srbije u Vašingtonu.

Đurićev propust makar nikoga nije uvredio niti je tako mogao da se protumači.

Naš ambasador u SAD pojavio se na dodeli ordena svetski poznatoj umetnici Marini Abramović, u ambasadi Srbije u Vašingtonu, sa pogrešno vezanom leptir mašnom.

Odmah su dežurni zli jezici Tvitera i ostalih svetskih mreža primetili da Đurić izgleda ne zna kako se pravilo vezuje leptir mašna, te je njene trake stavio preko okovratnika košulje, umesto ispod njega.

Ovaj propust srpskog diplomate zadržao se u komentarima kao njegova lična greška i sramota, a ne kao nekakva sramota za Srbiju, iako se i postavilo pitanje – zašto Srbija u najvažnije predstavništvo u svetu šalje čoveka koji ne zna da veže leptir mašnu?

I kao po nagradi, još mu dodeli da bude prvi ambasador Srbije u Antigvi i Barbudi (sa sedištem u Vašingtonu).

Da ga hejterski komentari ne dotiču, Đurić je pokazao kad je, nedugo posle ovih kritika, objavio fotografiju na kojoj ponovo nosi leptir mašnu, na isti način vezanu kao i prethodni put, sa dugom iza sebe i simpatičnom porukom.

Dame u diplomatiji – od golih ramena do hidžaba

Znatno teži sud javnosti podnela je ranije ambasadorka Srbije u Velikoj Britaniji Aleksandra Joksimović.

Doduše, i njeni diplomatski prekršaji bili su znatno teži. A očekivanja od nje bila su veća – da barem malo poznaje diplomatski protokol ili da je kao specijalistkinja Harvard sposobna da ga lako nauči.

Umesto toga, Joksimović je Srbiju i sebe obrukala pred – ni manje ni više nego članovima kraljevske porodice kao i pred najboljim teniserom na svetu Novakom Đokovićem – u isto vreme.

Kad je nezgrapno i neiskusno prišla Đokoviću nakon osvojenog pehara u Vimbldonu da uputi čestitke, bolje bi bilo da Aleksandra Joksimović nije naglasila da je ona „ambasadorka Srbije“.

Jer to su čuli i princ Edvard i vojvotkinja od Kembridža Kejt Midlton, ispred koje se ubacila da se rukuje sa prvim reketom sveta, iako ni rukovanje, a svakako ne guranje ispred najviše rangiranih u redu za presto, nisu na mestu.

Kao najmanji problem u tom trenutku činilo se to što je Joksimović na taj prijem došla golih ramena, odnosno u haljini bez rukava iako je to suprotno običajima i protokolima.

Kršenje strogih engleskih protokola Joksimović je već ranije savladala kad je britansku kraljicu Elizabetu Drugu nazvala „ekselencijo“ umesto „vaše visočanstvo“ kako dolikuje.

Diplomatski gafovi srpskih nameštenika koji su se naređali u poslednjih godinu dana skoro da su, možda nepravedno, potisnuli iz sećanja odevnu kombinaciju na glavi Maje Gojković.

Sadašnja ministarka kulture, a onda predsednica Narodne skupštine Srbije, u posetu ministrima Irana otišla je odevena u jednu od najradikalnijih verzija islamskog hidžaba – al-amira koji podrazumeva crnu odeždu preko celog tela, samo sa vidljivim licem.

Gojković je valjda pokušala tada da iskaže poštovanje domaćinima, odlazeći u tome korak dalje nego što je ijedna zvaničnica sa Zapada išla u ovoj muslimanskoj zemlji.

Nije to, doduše, uvredilo domaćine, mada ih je verovatno iznenadila ovakva podrška, jer upravo su žene sa Zapada te koje pokušavaju da unesu dašak emancipacije i podrže Iranke u borbi za slobode u odevanju i oslobođenje od verskog fundamentalizma.

Više je kritika Gojković navukla na sebe, navlačeći maramu, u ovdašnjoj javnosti koja je podsećala da se kao žena predsednica parlamenta jedne sekularne države, Gojković treba boriti za ravnopravnost i jednakost ličnim primerom.

I narodna nošnja je deo predstavljanja

Nasuprot nezgrapnim pokušajima naše diplomatije da se uklopi u kulturu i običaje zemlje u koju odlazi, stoji simpatični pokušaj jednog srpskog diplomate da predstavi sopstvenu kulturu strancima.

Tako je barem izgledalo pojavljivanje ambasadora Srbije u Angoli Miloša Perišića, koji se na predavanju akreditiva predsedniku Angole, pre ravno godinu dana, pojavio u tradicionalnoj srpskoj narodnoj nošnji.

Ovakav nastup srpskog diplomate izazvao je dosta pažnje ali ne može se svrstati u diplomatske propuste.

U tradicionalnim nošnjama zemalja koje predstavljaju pojaviljivali su se ranije i ambasadorka Bugarske u Indiji, diplomate iz afričkih zemalja ili sa Bliskog istoka.

U poređenju sa skorašnjim propustima naše diplomatije, stajling Perišića sada deluje kao simpatična, srdačna, kulturna i ako ništa drugo – srpskom tradicijom obojena diplomatska poruka.

Vučić u pozadini – skandal ili poruka?

Bilo je, s druge strane, i diplomatskih propusta načinjenih prema Srbiji.

Dok se ovi domaći prekršaji, kako kaže naš sagovornik Igor Avžner, možda koriste da prvi čovek države bude predstavljen u najboljem svetlu, neki još pamte kako je upravo predsednika Srbije Aleksandra Vučića ponizila visoka francuska diplomatije, da li greškom u protokolu ili sa namerom – ostaje pitanje.

Vučić je naime, na velikoj svečanosti održanoj u Parizu povodom obeležavanja sto godina od završetka Prvog svetskog rata, dobio po rasporedu sedenja zabačeno mesto iako je Srbija bila na strani država pobednica u ratu i očekivalo se da mesto koje treba da joj pripadne bude istaknutije i bliže predsednicima Francuske, Velike Britanije i Rusije.

Da diplomatski skandal, ili poruka, bude veći, istaknuto mesto sedenja dobio je tadašnji predsednik Kosova Hašim Tači, koji je bio u drugom redu, odmah iza predsednika Rusije Vladimira Putina.

Nisu mnogo značila ni kasnija objašnjenja i izvinjenja francuske diplomatije, utisak je ostao da se ovime poslala ponižavajuća i upečatljiva poruka Srbiji.

Mnogi su ovo nazivali „šamarom za srpsku istoriju“ i isticali slavne trenutke upravo iz te istorije u kojima su predstavnici Srbije, kasnije i Jugoslavije donosili veliki ugled svojoj zemlji.

Od kralja do Tita – znao se red, što se ne može reći za današnje vreme.

Vladislav Jovanović, nekadašnji diplomata koji je karijeru započeo još krajem pedesetih godina prošlog veka za vreme Jugoslavije, bio i ministar spoljnih poslova SRJ, predstavljao Jugoslaviju u Ujedinjenim nacijama, kaže za Danas da su u to vreme protokoli bili mnogo više poštovani, iako je i tada moglo da dođe do propusta.

„Kao ministar nisam bio u situaciji da nadgledam sve protokolarne događaje i da znam gde je bila neka greška, sporadično je to dolazilo do mene. Sigurno da je bilo propusta jer smo mi bili mlada zemlja sa mladom diplomatijom, ljudi su dolazili iz raznih slojeva, nedovoljno poučeni kako se treba ponašati. Ipak, moram da priznam da je protokol, barem u vreme dok sam ja bio u diplomatiji, od šezdesetih godina pa na dalje, insisitirao na dobroj pripremi svih koji odlaze da predstavljaju našu zemlju. A da li je neko napravio neki gaf zbog svoje nesnađenosti i to je sigurno moguće“, kaže Jovanović.

On ističe da ponašanje ministara i drugih predstavnika diplomatskog kora, koji su na funkcije došli posle njega, ne želi da komentariše jer nije dobro „naknadno pametovati“, ali ukazuje da princip uvek treba da bude da se protokol, kao deo službenog poziva, ispoštuje.

Jovanović ističe da „i velike zemlje dopuštaju sebi neke gafove“ navodeći upravo slučaj rasporeda sedenja predsednika Vučića u Parizu.

„Naš predsednik nije tada pravio incident, a mogao je sa pravom da napusti skup. Verovatno je to neki čovek iz njihovog protokola podvalio, dešavaju se i takve stvari. I Amerika se nekada spustila ispod svog nivoa, ali svakako da ne treba da bude opravdanja za to“, navodi Jovanović.

Menadžeri i voditelji kao ambasadori i konzuli

Odgovor na pitanje o tome zašto srpski zvaničnici prave gafove u diplomatskim protokolima može se tražiti i u tome ko su zapravo ljudi koji nas predstavljaju. Mnogi od njih nemaju nikakvog diplomatskog iskustva, neki nemaju čak ni političko iskustvo, već različitim, javnosti nepoznatim kanalima i vezama dolaze do ambasadorskih pozicija. U takve se može svrstati i sin pokojnog pevača Šabana Šaulića, Mihajlo, u čijoj biografiji se navodi da je po zanimanju menadžer, koji je imenovan za generalnog konzula u Cirihu, ili Ivan Bauer, profesor i nekadašnji voditelj kviza Sam protiv svih, koji obavlja dužnost ambasadora Srbije u Maroku.