Gančo Savov: Radio sam ono što je tražila moja savest

U dugoj i neobično raznolikoj, štaviše uzbudljivoj karijeri, on je ostavio dubok trag na dužnosti urednika u vodećim sofijskim izdavačkim kućama i novinskim redakcijama, ali i kao prevodilac. Istovremeno, Savov je ništa manje poznat zahvaljujući svojoj reputaciji jednog od najčuvenijih bugarskih političkih zatvorenika „hladnoratovskog“ doba.

Pre svega, usled doslednog promovisanja i prevođenja jugoslovenskih pisaca na bugarski jezik, u montiranom sudskom procesu, optuženi ste u svojoj domovini za „veleizdaju i ideološku diverziju“ zbog čega ste osuđeni na 18 godina zatvora. Dogodilo se to 1974. kada je pritisak sovjetske ideologije već počinjao da slabi?

– Kod nas, u Bugarskoj, komunizam je tada samo prividno popuštao, naročito što se tiče odnosa sa Jugoslavijom. Vaša zemlja je, za vreme Živkovljevog neostaljinističkog režima, smatrana najvećim neprijateljem. Sve ono što je sadržalo makar i zrnce kritike takvog sistema, ili totalitarizma uopšte, bilo je žigosano, surovo kažnjavano. Zato je bilo neophodno da se pronađe što bolji primer o tome kako takozvani „revizionizam“, i to, po mogućnosti, „jugoslovenski“ može da dovede do „erozije“ jednog kulturnog radnika. A ja sam bio najbolji živi dokaz za to, jer se uopšte nisam ustručavao da javno govorim i tvrdim da su Jugosloveni, naročito Srbi, i Bugari najbliži, ali da ih razdvaja ideologija, politika i politička konjunktura. Baš to moje zalaganje za zbližavanje naših naroda bilo je najteži greh. Da bugarski komunistički režim nije popuštao vidi se i po tome što je politički zatvor u Staroj Zagori posle 1974. bio pretrpan osuđenicima. Bilo je kažnjeno oko dvesta intelektualaca – naučnika, kulturnih radnika, ekonomskih stručnjaka, generala…

Kako su jugoslovenski književnici sa kojima ste sarađivali reagovali na činjenicu da ste lišeni slobode?

– Ne znam, nema podataka kako su reagovali jugoslovenski pisci, jer informacija o mom slučaju njima nije bila dostupna. Poznata mi je jedino reakcija slovenačke organizacije pisaca, koja se angažovala posredstvom organizacije „Amnesti internešenel“, ali, naravno, bez ikakvog rezultata.

Iza rešetaka ste, pre pomilovanja, proveli 11 godina. Možda se kajete zbog nekih svojih postupaka iz tog perioda kada su mnoga prava građana bila ograničena?

– Dešavalo se da razmišljam o tome, ali čini mi se da nema razloga da se, posle svega, kajem zbog nečega. Radio sam samo ono što su od mene tražili moja savest i moral. Kad sam izašao na slobodu, neko me je zapitao: „Zar se nećeš odreći od Srba, zbog kojih si „zaglavio“?“ Odgovorio sam da nisam „zbog“ njih „zaglavio“, nego „radi“ njih, jer ih volim. Politički zatvorenici često odriču krivicu. Ali ja sam, na zaprepašćenje mojih sagovornika, govorio: „Kriv sam, stvarno sam kriv!“ I otklanjajući svaku sumnju da sam „skrenuo“, pojašnjavao sam: „Po tome znam da sam nešto uradio protiv komunističkog režima. Ja se time ponosim. Inače, da „čist“ tamnujem, da nisam ništa uradio, živ bih se pojeo!“ Možda se kajem samo što nisam uradio još nešto protiv komunizma.

U kolikoj meri je izdržavanje kazne uticalo na vaše stvaralaštvo?

– U trenutku kad sam uhapšen, jedan svet je nestao. Ostala je samo čvrsta nada da će se jednog dana sve ponovo vratiti na svoje mesto. Mislim da nema smisla da to obrazlažem jer svako može sam da pretpostavi kako bi se osećao ako bi mu se tako nešto dogodilo. Dakle, kad sam posle gotovo 11 godina izašao na slobodu, morao sam graditi svoj stvaralački život sve iz početka. Uz velike napore, posle skoro četiri-pet godina, to mi je uspelo i u jednom trenutku sve je opet došlo na svoje mesto. Posle zatvora, najpre sam od vlasti držan u izolaciji i preživljavao sam kao radnik, ali kad se komunizam 1989. godine srušio, vratio sam se svom pozivu. Nakon sudske, političke i građanske rehabilitacije nastavio sam naučni rad na „Institutu za balkanistiku“ pri „Akademiji nauka“, da bih nešto kasnije bio izabran za predsednika „Saveza prevodilaca Bugarske“. Od 1997. do 2014. godine radio sam kao profesor na slavističkoj katedri „Univerziteta“ u Velikom Trnovu.

Da li u vašoj zemlji, posle svega, ipak postoji pomalo nostalgije za epohom „besklasnog društva“?

– Zaista, uopšte ne postoji, izuzev u sasvim uskom krugu starih, vremenom pregaženih, zadrtih komunista. Čak i u samoj „Socijalističkoj partiji“, koja je nasledila nekadašnju „Komunističku“, izbegava se pominjanje komunizma.

Koja je od eks-jugoslovenskih književnosti danas najprisutnija među bugarskim čitaocima?

– Kod nas se najviše prevodila i prevodi srpska književnost. To je tako zato što je srpska književnost oduvek bila najbliža našoj, narodi su se osećali bliski bez obzira na politiku. Osim toga, literatura je kod vas uvek pratila evropska strujanja, bila otvorena i pomagala, i nama ovde, u razumevanju moderne estetike, u Evropi i svetu. Veliku popularnost u Bugarskoj imaju Nušić, Andrić, Crnjanski, Desanka Maksimović, Popa, Milorad Pavić, Kiš, Dragoslav Mihailović, Dušan Kovačević i niz drugih. Posle 1990. kod nas je prevedeno više od sto knjiga srpskih pisaca, na scenama naših pozorišta pojavljuju se redovno srpski dramaturzi.

I vi ste, u mnogome, doprineli takvim prilikama?

– Nakon „otvaranja“ Bugarske preveo sam više od deset knjiga. U poslednje vreme, sastavio sam i preveo „Antolgiju srpskog humora“, izašao mi je i prevod romana „Islednik“ Dragana Velikića, a nešto ranije za jedno od najpoznatijih pozorišta u Sofiji preveo sam „Beogradsku trilogiju“ Biljane Srbljanović. Ipak, kao naučnik više volim da proučavam, analiziram i pišem o književnosti, tako da imam dosta naučnih radova, studija, nekoliko knjiga o savremenoj literaturi, kao što je „Istorija književnosti Južnih Slovena“. Osobito važnom smatram i popularizaciju literature u medijama. Na taj način stiže se do većeg broja ljudi. I više volim da objavim jedan ciklus pesama u, na primer, nekom kulturnom časopisu nego u knjizi, jer su tiraži knjiga, nažalost, mali.

Sa nekim našim piscima imali ste i imate posebno bliske odnose?

– Da, veoma dobar poznanik mi je bio Veljko Petrović, koga sam često posećivao dok sam boravio u Beogradu. Prisno prijateljstvo sam imao i sa Desankom Maksimović, Mihailom Lalićem, Vladom Bulatovićem Vibom, Grozdanom Olujić, Ivanom Ivanovićem i njihovim porodicama.