Gasna groznica

Možda bi tako i bilo da je sporazumom predviđena zaštita od zavrtanja slavina. Ili da gasovod vodi pravo iz Rusije u Srbiju. Ovako, još jednom se ispostavlja da je Srbija deo Evrope. Čim druge zadesi neka nevolja, eto belaja i ovde. Ne bi bilo ništa drugačije ni da sporazum nije potpisan. Srbija, zasad, ne može dobavljati gas s neke treće strane. Može da ga uvozi samo postojećim cevima. U sudaru velikih nema milosti za male. Kada isteruju svoju pravdu, velike sile ne pitaju nejake prijatelje šta im je činiti. Kada se na tržištu gasa prepliću i politička pitanja poput izbora sledećeg moskovskog patrijarha i sudbine ruske Crnomorske flote, nema druge nego čekati da se neko smiluje. Ako je većtako, ne treba brkati trgovinu s rodoljubljem i zaslugama za narod. Ne pomaže ni spaljivanje ruske zastave. Veliki prodavci prvo izmiruju račune s velikim kupcima. Nema cenkanja s onima koji kupuju na sitno. Bar to bi se moglo znati, pošto najmoćniji ljudi u Srbiji nisu ni političari, ni akademici, ni oficiri. Najmoćniji su trgovci.

Uoči praznika u Srbiji se trošilo 100 milijardi dinara dnevno. Taj novac odmah je pretvaran u evre. Ništa od toga neće biti uloženo u stvaranje nove vrednosti, odnosno u proizvodnju. Tu je odgovor na pitanje ko najrevnosnije ruši dinar i ko će se najviše osladiti opadanjem njegove vrednosti. Ko ima više evra, lakše će preživeti krizu, ma koliko trajala. Ko je od septembra do januara na plivanju kursa pribavio stotinak miliona evra, ima se rašta dičiti poslovnom veštinom.

Gasa što se tiče, veliki evropski potrošači umeće da se snađu, ne čekajući sledeće uobičajeno novogodišnje cenkanje između Rusije i Ukrajine. I na toj pijaci važi pravilo da roba nešto vredi samo ako se iznese na tezgu. Čim zatvori slavine, Rusiji njen gas ne donosi ni rublje. A rublja vredi sve manje. Kremaljski propagandisti najviše su omanuli snimkom nevešto glumljenog razgovora dvojice najmoćnijih ljudi Rusije. Gospoda Putin i Miler se, kao, iščuđavaju što gas ne stiže do kupaca. U Brežnjevljevo vreme to bi se lakše progutalo i svarilo. Danas deluje detinjasto. Slično deluje i poziv domaćih političara da se ugasi svaka suvišna sijalica, mada se i na sto hiljada sijalica može nešto uštedeti. Neuporedivo više uštedelo bi se da su se predsednik i prvi ministar od januara prošle godine nekoliko puta sreli s prvim ljudima Mađarske i da su se ranije dogovorili o saradnji u dobrim i lošim vremenima. Vojvođanska uzrečica da je sused najbliži rod starija je i od komunizma i od kapitalizma. Ko god bio na vlasti u Beogradu, mora znati da su Moskva i Vašington daleko. Bliži su Zagreb, Budimpešta i Bukurešt. Bistroumni šverceri o tome znaju više nego veleumna gospoda koja vode državne poslove. Bilo bi bolje da je obrnuto. Ne samo u Srbiji.

Zvaničnici su do praznika uveravali javnost da vode računa o svemu. Nisu objasnili šta čine i šta kane činiti. Ne objašnjavaju ni sada, kad se ispostavilo šta se dobiva kartanjem na poverenje i igranjem na jednu kartu. Gasa ne bi bilo ni da je uhapšen Ratko Mladić, odnosno da je Srbija bliža Evropi. Bilo bi manje neizvesnosti i igranja samo na jednu, rizičnu kartu. Kad se izvisi i kod Evropljana i kod Rusa, dopre se tu gde se Srbija zatekla o Božiću po kalendaru Julija Cezara. Kad su svi na klizavici, kom je do jedne od manjih evropskih zemalja? I Slovačka je mala, ali od 1. januara ima evro. Ima ga i Srbija, za povlašćene. Pet-šest hiljada je za preživljavanje. Deset puta više – za nesanicu. Ko ima stoput više – teži prvom milionu. Ko dođe do njega, ne priča gde i kako spava.

U Srbiji i u boljim vremenima ima mnogo onih koji kukaju i najavljuju propast. U lošim vremenima zloslutnici se osećaju kao u raju. Kud god se čovek okrene, neko mu prorokuje sunovrat dinara, masovna otpuštanja ono malo zaposlenih, lošu žetvu, mrak i suze, glad i žeđ. Gotovo da nema isplativijeg posla od širenja loših vesti. Razlog je možda i u tome što potražnja za takvim vestima nezaustavljivo raste. Većina prosto ne veruje da se može dogoditi nešto dobro. Ako se katkad dogodi, sumnja se da se iza njega krije neki đavo. Ako čuje da je i drugima loše, čoveku se čini da lakše podnosi zlo koje ga pogađa. Četvrtina građana spada u gubitnike tranzicije, kako se nazivaju nezaposleni i zaposleni u polupropalim preduzećima. Više od polovine zaposlenih prima mesečno manje od prosečne trideset tri hiljade.

Vremena se menjaju. Ljudi i njihove naravi – malo sporije. Ovogodišnja grabežza parče novogodišnje pogače kod Terazijske česme malo se razlikovala od one pre 18 godina. Jedina razlika je u tome što su ljudi bolje obučeni. Biće da i danas važi ono starinsko da odelo ne čini čoveka. Ljudi za koje bi se reklo da izgledaju sasvim pristojno gotovi su da gaze tuđu decu i unuke kako bi se dokopali zlatnika.