Gde je i šta radi Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Zorana Đinđića?

Već godinama, čovek koji je obavljao brojne državne funkcije, ali će ostati upamćen kao ministar unutrašnjih poslova u prvoj petooktobarskoj vladi, živi povučeno u kući podno Malog Povlena, planine koja se nalazi 30-ak kilometara od Valjeva.

Može se guglati do sutra, ali intervju ili izjava Dušana Mihajlovića koja nije stara bar petnaestak godina neće se pronaći. Razlog tome je njegova svesna i nepokoljebljiva odluka da izbegava novinare, što i nije tako teško kada se uzme u obzir da je do njegove kuće i fizički teško doći.

Poslednji koji se uputio na ovo „hodočašće“ bio je novinar Vremena Dragan Todorović pre dve godine. Todorović se uspeo uz Povlen, pronašao kuću bivšeg ministra, ali intervjua nije bilo. Umesto toga, Mihajlović i supruga su ga ljubazno primili, popili kafu i proćaskali o tada aktuelnoj temi – autentičnosti serije „Porodica“, koja je dramatizovala poslednje dane koje je bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević proveo na slobodi.

Mihajlović je, ruku na srce, na tu temu idealan sagovornik – osim što je lično poznavao Miloševića, u danima koje prikazuje serija bio je daleko od statiste.

U Vladu Zorana Đinđića, predsednik Nove demokratije ušao je kao kompromisno rešenje koalicije čije pukotine su se i te 2001. godine nazirale. Pukotine između DS-a i DSS-a će biti sve šire, ostavljajući Mihajlovića na tankom ledu. U više navrata je javno nudio ostavku, a barem jednom ju je i napisao. Isti papir će u Kuli, prilikom pregovora sa pobunjenom jedinicom JSO pocepati Čedomir Jovanović.

Budu ljudi ministri i po desetak godina, a da im se ne desi ni delić onoga sa čime se Mihajlović suočavao za svoje tri godine ministrovanja. Ubistvo Momira Gavrilovića, divljanje zemunskog klana, pobuna JSO, hapšenje i izručenje Miloševića, ubistvo Zorana Đinđića, Sablja…

Sve to, i mnogo više, Mihajlović je posmatrao vodeći „miloševićevu“ policiju, ne znajući čije ime od onih koji rukovode policijom će na sledećem sastanku da spomene Karla Del Ponte, tužiteljka Haškog tribunala.

Obećavao je Mihajlović rešavanja brojnih ubistava iz devedesetih, ali je najveći broj njih ostao u crvenom. Nudio ostavku ukoliko se ne reši otmica Miroslava Miškovića, ali je ostao na čelu ministarstva i nakon što je Dušan Spasojević pušten iz pritvora.

Za razliku od dvojca Petrović-Mijatović koji je vodio DB, preživeo je i pobunu JSO, iako je njegova smena bila jedna od glavnih zahteva Milorada Ulemeka Legije.

Bio je na čelu ministarstva u vreme Sablje, policijske akcije koja je usledila kao odgovor na ubistvo Zorana Đinđića, a koja je sasekla organizovani kriminal u zemlji.

Na untrašnjem planu najviše glavobolje mu je zadavao G17 plus, ekspertska grupa ekonomista koja ga nije štedela. Javno su ga kritikovali zbog poslovnih kombinacija, sukoba interesa, nameštanja tendera i „naduvavanja“ faktura. Trajao je taj rat neko vreme, bilo je saopštenja i odgovora na saopštenja, poziva na zamenu imovine i uzajamno napuštanje politike, a nešto od toga išlo je i do suda.

Kako bilo, sa jačanjem G17 plus koji je prerastao u političku stranku, jačali su i napadi. Stoga, kada je 2004. godine G17 ušao u manjinsku vladu koju je predvodio DSS, a podržavao SPS, bilo je jasno da je tu kraj puta za Mihajlovića i njegovu stranku, tada rebrendiranu kao Liberali Srbije.

Bio je kraj političke karijere za čoveka koji je tada, početkom sredinom prve decenija ovog veka, važio za jednog od onih sa najvećom kilometražom.

Njegova politička karijera počela je još u onoj staroj Jugoslaviji, gde je kao član Saveza komunista, bio gradonačelnik Valjeva. Na tom mestu prisustvovao je raspadu starog i uspostavljanju novog sistema, kao i meteorskom usponu Slobodana Miloševića.

Na Miloševićev nagovor pristao je da kao potpredsednik uđe u tranzicionu Vladu, ali je saradnja kratko trajala, otprilike do onog trenutka kada je Milošević Savez komunista preobukao u Socijalističku partiju Srbjie, odnoseći sa sobom imovinu, partijsku infrastrukturu i glasove miliona. Ne zadovoljavajući se ulogom podmlatka SPS-a Mihajlović je bio među onima koji su omladinu SK, preoblikovali u Socijaldemokratski savez mladih Srbije, što je bila klica iz koje će 1990. godine nastati Nova demokratija. Ime je navodno smislio Dobrica Ćosić.

Nekoliko godina kasnije, 1994. godine, Mihajlović se i pored toga što je na izborima učestvovao kao deo opozicione koalicije DEPOS, našao ponovo u vladi sa SPS-om, pojačanog JUL-om. Tada je objasnio da je želeo da popravi „kuću iznutra i spolja“, a zli jezici su tvrdili da je ulazak u vladu bio povezan sa poslovanjem njegove privatne trgovinske firme „Lutra“.

Saradnja sa crveno-crnom koalicijom potrajala je i do narednih izbora, a raskinuta je kada je za socijaliste prihvatljiv partner postala Šešeljeva Srpska radikalna stranka. Tih par godina apstinencije od vršenja vlasti dala je Mihajloviću dovoljno opozicionog kredibiliteta da uđe u DOS, gde je bio jedan od retkih koji je zapravo znao kako izgleda biti na vlasti.

Početak profesionalne karijere proveo je zaposlen u Resoru državne bezbednosti, nešto na šta su njegovi politički protivnici voleli da ga podsećaju. Otud i nadimak Dule CIA. On je voleo da odgovara – „Bolje profesionalno i javno raditi par godina za platu, nego doživotno, dobrovoljno i tajno, kao neki moji kritičari“.

Rođen je 27. septembra 1948. godine u Valjevu. Objavio je knjigu memoara „Povlenske magle i vidici“, a poslednih godina isključivo objavljuje fotografije seoskog života na Fejsbuku.