Gde mene nađoste

Letnji povetarac igrao se lišćem i papirićima na trotoaru preko puta najvažnije pozarevačke institucije – gradske pijace, koja se nalazi odmah pored parka, nedaleko od već pomenute Gradske kuće. Jedan okretan muškarac sa smeškom na licu prolazi između automobila, prilazi mi i radosno širi ruke. Bezuspešno prebirem po fajlovima u glavu odakle znam čoveka, a znam da ga ne znam, ali kao pristojan građanin javljam mu se. On prilazi i viče:

– Bravo, odlično, osvojili ste, osvojili ste… Vi ste nagrađeni, evo samo preuzmite nagradu. Izvolite!

Bukvalno mi u ruke tutnu plastificiranu nagradu, u obliku nekakve propusnice. Rukom mi pokazuje gde da preuzmem dobitak, pa me prati do vrata, pored nekoliko zanatskih radnji i kafića u omanjem, ali očito vreoma posećenom tržnom centru. Iza staklenih vrata dočekuje me na stolu niz nagrada, koje su se sastojale od najnovijih marki mobilnih telefona (naizgled super, šta je unutra drugo je pitanje) i blještavih satova, na prvi pogled skupocenih.

Odmah iza poklona postavljen je i montažni kockarski sto sa zelenom čojom te crvenim, belim i zelenim brojevima i drvenim šestougaonim štapićima na kojima su cifre… Iza stola poređala su se njih petorica, a jedan plavi priča o igri. Dođe mi da se okrenem i izađem, ali se suzdržah, pozdravljam ih i obraćam im se:

– Rekoše mi da sam osvojio nagradu. Evo, onaj vaš čovek – dajem im plastificirano uverenje da je nagrada osvojena i pokazujem im kroz staklo na njihovog čoveka koji je ostao na ulici.

– 0, da, da, čestitam. Evo to je vaše – pokazuje na komplete koje čine sat i mobilni telefon, ali pre toga moramo da znamo koji je vaš, a to ćemo saznati kada bacimo štapiće. Bacamo svi, a evo i vama dva pa bacite da vidimo šta ste dobili.

– Nisam ja došao da se kockam, nego da uzmem nagradu! – već mi je postajalo jasno o čemu se radi.

– Samo da utvrdimo broja, a na osnovu toga onda znamo koji je poklon vaš.

Nevljko, ali bacim one štapiće. Kako su mi objasnili nisam dobio ništa.

– E, sada da bi nastavili treba da uložite…- reče plavi.

– Slušajte, nemam ja vremena za ove vaše trikove…- gubim strpljenje.

– Ali, čekajte, uzmite vašu nagradu – kao brani me jedan od prisutnih.

– Da je to nagrada već bih je dobio, a ne ovako. Ajde, dajte! – hvatam se za kvaku.

– Treba prvo da još jednom bacite štapiće! – javlja se ponovo plavi, očito vođa parade.

Odbijam i izlazim napolje, uvređen što sam tu protraćio pet minuta.

Čekao sam porevoz za Beograd, a kretala je lagana letnja kišica i uđoh u prvi kafić. Sedoh u lepo uređen i klimatizovan prostor u staklu, pa i dalje vidim onoga udeljivača nagrada na ulici i prolaz u kome se nalazi montažna kockarnica. Pored mene su sele tri dame, koje su na pijaci obavile nedeljnu kupovinu za ručak pa zasele da se odmore i pričekaju četvrtu prijateljicu, koju su pominjali, neku Branku, koja se utom i pojavi. Ulete u kafić sva uznemirena i poče bez pozdrava:

– O, majku im njihovu kako me prevariše. Pet hiljada, pet hiljada! Toliko su mi uzeli. Kakav je to zanat, tako li su našli da me prevare.

– Stani, čekaj; polako, kakav novac i ko te prevario – zaustavlja njen govor jedna od prijateljica.

Pomenuta Branka kao da nije čula upadicu prijateljice, pa nastavlja:

– Trideset godina sam radila u Nemačkoj, svašta sam prošla, ali ovako da me izrade kao kozu, to nisam doživela. Ovo je za prijavu, za policiju. Ma, šta ja čekam. Treba odmah da zovem…

– Daj, smiri se. Ne razumem šta ti se dogodilo – opet je zaustavlja prijateljica i nudi joj svoju vodu da popije i da im najzad objasni.

– Na ulici mi je prišao jedan čovek i objasnio da sam dobila nagradu. Ušla sam tu, evo preko puta u jedan prolaz, tu su bili neki ljudi i rekli su mi da su sat i mobilni moji, da će bacitri neke štapiće i videti koji je moj broj, ali su onda tražili pet hiljada dinara, jer su to pravila igre…

– I ti si im dala!?

– Dala, još kako. Prevarili su me ko najzaostaliju… Moram da ih prijavim, sada me je sramota kako su me izradili.

– Da, da, zvaću ja muža, njegov brat radi u policiji, da to ubrzamo – javlja se jedna od prijateljica za stolom.

Razgovor su slušala i dvojica gostiju kafea i nešto počeše da se došaptavaju. Jedan od njih izađe pa se vrati i dolazi do stola uzbuđene gospođe Branke i obraća joj se:

– Evo, je li to vaš novac. Čuo sam šta vam se dogodilo i oni su vam vratili pet hiljada.

– Joj, joj, ne znam šta da kažem – razvukla je lice u osmeh gospođa.

Kolega momka koji joj je vratio novac konstatuje:

– Ništa ne mora da se kaže, odvedite prijateljice na ručak.

Branka sva u sedmom nebu, ne dopiru reči do nje. Naručuje piće za prijateljice.

Morao sam da krenem i ja ipak nasmejan, jer mi nedeljno jutro nije posve propalo. Znam da su još 1842. Požarevljani dobili pozorište, u kome se igrao i Šekspir, ali ovi novi glumci talenat naplaćuju direktno, bez posrednika, menadžera, agenata, producenata i režisera. Čak je i rizik njihove loše glume daleko konkretniji, u blizini Požarevca nalazi se kazneno-popravni dom – zatvor „Zabela“ u kojem završavaju oni koji su se preigrali u velikoj predstavi života.