Gde nema vode, nema ni života

Selo Leskovice nema svojih reka, a Donje Leskovice su poslednjih godina naročito bezvodan kraj, pa se meštani dovijaju kako da namire i sebe i stoku i njivu.

„Vreme i klima su se promenili, ne idu nam u prilog, sve teže je obezbediti dovoljno hrane i vode za veliki broj stoke. Čini mi se da se problem suše ne shvata ozbiljno, a situacija jeste ozbiljna. Ne samo da se smanjuje proizvodnja, i stočarska i voćarska, već i mladi, zbog teških životnih uslova, odlaze iz sela, nema više ko da se bavi poljoprivredom“, kaže Tripković.

Nedostatak vode meštani rešavaju na razne načine.

„Mi vodu za stoku i kupinu uzimamo iz bare koja je par kilometara daleko odavde i  puni se iz prirodnog izvora. Problem je što ceo ovaj kraj nema vode, pa ova mala akumulacija nije leti dovoljna za sve nas, često moramo da idemo na dalje izvore. Svakodnevni život nam je otežan jer vodu za kućne potrebe ili dovlačimo cisternom sa drugog izvora, koji je baš daleko, ili kupujemo od gradskog vodovoda, što je skupo. Svi u selu imaju isti problem, neki su u težoj situaciji od nas. Kada prolazite ovim krajem, pred svakom drugom kućom možete videti manje ili veće cisterne, kace za vodu“, opisuju oni.

Tripkovićeve reči reči potvrđuje i njegova supruga Slavica.

„Vodu iz javnog vodovoda, koju koristimo samo za kućne potrebe, dobijamo četvrtkom, a često se dešava da je i tada pritisak veoma slab. Dežuramo po ceo dan i noć da bismo mogli malo da naspemo u cisternu. Ponekad se zapitam da li bi bilo bolje da ugasimo proizvodnju, jer problem je veliki, a ne znamo da li ćemo ga ikada rešiti“, kaže ona, a na to se nadovezuje i njegov otac Radovan Tripković koji kaže: „Dođe mi da dam oglas da poklanjam polovinu ovaca. Nema vode, nema hrane za njih, samo rad i muka. Evo, zakačio sam cisternu i razmišljam gde da idem po vodu da napojim stoku, a da ne pričam da, kad večeras završim sve poslove, ne mogu k’o čovek da se okupam pre spavanja! Ili stoka da pije ili ja da se kupam – oboje ne može!“

Za poslednje tri godine su prepolovili broj goveda koje drže, a u naredne tri godine će ih smanjiti čak za 90 odsto u odnosu na 2018. godinu. Višegodišnje suše ne menjaju samo brojnost, već i strukturu stada koje se gaji. S obzirom na to da su pašnjaci i livade sve lošiji, prelazi se sa goveda na čuvanje ovaca.

Visoke temperature i vrući vetrovi dovode do sušenja biljaka, pa se stalno smanjuje i količina letine, a niske cene i loši uslovi dodatno uzrokuju i da se manje sadi: kupine, maline, kukuruza i svih tradicionalno gajenih biljnih kultura na ovim područjima.

Problem Tripkovića i Donjih Leskovica nije usamljen, već ga dele i mnogi drugi poljoprivrednici širom Srbije. Često se osećaju kao da su sami u borbi sa klimatskim promenama i vremenskim uslovima koje one donose, dok su istovremeno svesni da problem ne mogu rešiti samo lokalnom akcijom. Jovan Tripković navodi i da su se meštani sela samostalno organizovali da plate proširenje akumulacije iz koje svi uzimaju vodu, povećali su njen kapacitet, ali to nije ni izbliza bilo dovoljno.

„Ne možemo sami mnogo da uradimo, potrebna nam je podrška grada, države, institucija, da se problemi reše i uticaj suše bar malo ublaži“, kaže on.

Poljoprivrednici nisu i ne mogu u borbi sa klimatskim promenama biti prepušteni sami sebi. Upravo u tom cilju, Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), pod pokroviteljstvom Evropske Unije, započela je sprovođenje projekta „Jačanje otpornosti sektora poljoprivrede na elementarne nepogode“. U saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, jedinicama lokalnih samouprava i poljoprivrednim savetodavnim službama, pružiće se podrška poljoprivrednicima da prevaziđu neke od postojećih problema izazvanih promenom klime, da smanje rizike u svojoj proizvodnji i prilagode je novonastalim uslovima.