Gde se sakrio Generalni urbanistički plan glavnog grada

U svom tom „urbanističkom haosu“ na preko 180 strana stručnog teksta sa pozivanjem na različite strategije i studije pred istekom, mediji – jedini prozor u informativu jednog prosečnog građanina, nisu se setili da bi o njemu ipak trebalo da se govori. Kako smo, prethodnih godina (da ne kažem neskromno – decenija), svedoci ad hoc menjanja grada po merilima investitora, bez preteranog osvrtanja, kako na potrebe sadašnjih i budućih stanovnika, tako i na duh grada i istoriju koja je u njemu sadržana, trebalo bi da se zapitamo zašto nismo požurili da se ovom temom bavimo „na sva usta“?

Zašto su naslovi emisija i novinskih strana puni raznoraznih „rekla-kazala“ krlatica i gde se nalazi makar skrajnuta – na dnu strane – fontom 10 nagoveštena informacija da je Generalni urbanistički plan – prvi po hijerarhiji urbanističkih planova jednog grada, strategija razvoja Beograda i osnov za dalje planove, konačno objavljen i da se nalazi na ranom javnom uvidu? Grada, starog koliko i Rim, zatrpanog kojekakvim megalomanskim kulama savremene arhitekture sa buvlje pijace, nakićenim spomenicima neprepoznatljivog stila i neoklasicističkim parižankama 21. veka. Grada u kojem dobijemo nekoliko nervnih slomova pri pomisli prelaska Brankovog mosta petkom u 16h.

O svemu onome što povremeno vidimo u peticijama upornih pojedinaca – od objekta u Mitićevoj rupi, preko gradnje na vodoizvorištu, do trasa nikad dočekanog metroa od „nigde ka nigde“, sve to a i više se u tim „nevažnim“ planovima nalazi i svim tim investitorima, kasnije, omogućava da zarađuju na gradskom zemljištu.

Nekako, prelaskom sa ilegalne gradnje u legalizovanje i olakšavanje raznih privatno-javnih zamisli, te besomučnog nagomilavanja kvadrata komercijalnih „šoping“ prostora i stambenih jedinica, objavljuje se sve više planskih dokumenata. Sa stanovišta razvoja grada koji će, za promenu, služiti budućnosti, iako korak napred u odnosu na prethodnu bespravnu gradnju, planiranju je neophodno pristupiti kroz transparentne procese i decidne procedure, praćene stručnim nadzorom i participacijom javnosti. Sve ovo, a i više, zakonska je obaveza!

Međutim, birokratija je birokratija, a realnost je drugačija. Na papiru procedure postoje, javne ankete se sprovode i planovi se izrađuju stručno i studiozno. GUP 2041, o kojem tako famozno ne razgovaramo, trebalo je da bude završen do kraja prethodne godine, jer je prethodni već istekao. Dok je s druge strane, iste godine, izrađeno oko 140 planskih dokumenata nižeg reda za Beograd u odnosu na plan u „otkaznom roku“, koji prema rečima „glavnih“ u gradskim urbanističkim stolicama – nije valjao.

Samo u šestom mesecu prethodne godine, od 22 radna dana, objavljen je 21 planski dokument. Dve ravnopravne strane, gradska uprava kojoj ne odgovara da se o planovima diskutuje i mediji koji se ovakvim „sekundarnim“ temama ne bave, dozvoljavaju da se odluke o gradu provuku u pozadini irelevantnih izjava novog gradonačelnika i njegovih sardnika, kao i kontra izjava opozicionih odbornika.

DŽaba se pojedinci iz raznih stručnih organizacija poput „Ministarstva prostora“, „Nove planske prakse“ i drugih (a verujte, ima ih), mukotrpno trude da pronađu kanale i olakšaju učestvovanje građana, kada se procedure participacije poštuju formalno – na minimumu minimalnog nivoa, dok se novinari retko sete da bi povremeno trebalo da istraže ono što im se ne servira baš tik ispred nosa i otvore medijski prostor ka onima, koji su stručni da o ovakvim temama razgovaraju. Te usput, možda, zainteresuju namučene građane da se pozabave svojim gradom.

Kako bi razjasnili stvar, otvaranjem pitanja participacije građana i učestvovanja javnosti u odlukama koje će za posledicu imati razvoj prestonice kojom se dičimo kao „centrom“ Balkana, ne znači da a priori treba kritikovati sve što je u tom planu „nacrtano“. Nasuprot, ideja je pokretanje talasa zainteresovanosti za budućnost grada u kojem živimo.

Budućnost javnog prevoza u kojem provodimo beskonačne sate prelazeći sa obale na obalu, budućnost opštine u kojoj smo upisani, bolnice u kojoj se lečimo, škole u koju će buduće generacije ići i zelene površine komšiluka, koja nam tako silno fali na +40. Oni koji urbanizam i arhitekturu poznaju malo bolje, znaju da je slavni Korbizije rekao da je „Beograd najružniji grad na najlepšem mestu“. Ukoliko se sada ne trgnemo, možda se za 20 godina probudimo sa istom mišlju.

Autorka je diplomirana inženjerka arhitekture

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.