Generacija podviga i poraza

Pre njegove smrti porodica mi je poslala rukopis Pantovićeve knjige „Dugi hod kroz (ne)vreme i (ne)prilike“. Danas mogu da kažem da sam, čitajući ga, tek upoznala Radovana Pantovića. Njegova sećanja nisu njegov životopis, ali on je kroz svoj „dugi hod“ u vrtlogu vremena, među ljudima, s mentalitetom koji je dugo nastajao – najbolje objasnio sebe. Iz rukopisa Radovana Pantovića se dobro vodi koliko vreme obeležava ljude, ali koliko se svaki čovek u jednom istom vremenu razlikuje od drugih ljudi. Bez obzira na tradiciju, uslove života, porodično vaspitanje, stečeno znanje, svaki čovek teži da ne postane deo stada: zato mu je potrebna sloboda.

Najveću pažnju u sećanjima Pantović je posvetio Narodnooslobodilačkoj borbi. Ratovao je na jugu Srbije koji je, osim nemačkim okupatorom, bio pritisnut, po zlu upamćenom, vojskom nemačke saveznice Bugarske, a zatim domaćim kvislinzima: četnicima Koste Pećanca, kasnije Draže Mihailovića, nedićevcima i ljotićevcima. Ostavljen sebi, posle Užica, jug Srbije je bio izložen odmazdama i zločinima. Teško je bilo organizovati otpor: u narodu je postojao strah i nepoverenje. Radovan Pantović je period 1941-1945. opisao s preciznošću odličnog udžbenika: fakta bez epiteta. Pitala sam suprugu da li je, možda, vodio u ratu dnevnik. Nije, rekla mi je, ali je mnogo čitao. Ali, Pantovićeva sećanja nisu eklektička: opisano u njima je i doživljeno. Daleko od vojnog i partijskog vrha, komunisti na jugu Srbije imali su u rukama, na osnovu opšte orijentacije koju je davao subjekt otpora, vlastitu inicijativu. Za početak, znali su da prioritet ima otpor okupatoru, a zatim da „nema povratka na staro“. To jest: nepovratno su otišli oni koji su potpisali Trojni pakt, ali i oni koji su ga doveli u pitanje, a zatim, zajedno s kraljem, napustili zemlju. Ta parola će dobijati nove sadržaje, ali nikad do kopiranja sovjetskog iskustva.

Instinktivno osećajući čvrstu povezanost čoveka i istorije, Radovan Pantović je nastojao da sačuva sećanje na svakog ilegalca, borca, saradnika. Ostavio je skice za portrete Radoša Jovanovića Selje, Dragog Stamenkovića, Dobrice Ćosića. Drugačija su, međutim, Pantovićeva sećanja na 1943-1944. Ali, ne samo zato što je osećao da mu ističe vreme za pisanje. Najteže je zapravo bilo već prošlo: došlo je do promene odnosa snaga na frontovima. Odbrana Staljingrada i Kurska bitka dale su dokaz da Hitler nije nepobediv. Narodnooslobodilačka borba u Jugoslaviji davala je više od nade da je obnova zemlje moguća. Borbe na jugu Srbije postale su deo celine.

Za Radovana Pantovića rat je bio najveće ljudsko iskušenje. I on je osećao ono što je Koča Popović rekao: „Najvažnija je bila Prva proleterska, sve ostalo je službovanje.“ Posle rata, Pantović je dosta vremena proveo na poslovima vezanim za poljoprivredu. Možda i zbog toga što je pre rata završio nižu poljoprivrednu školu u Prokuplju; za srednju u Negotinu nije bilo mogućnosti. Otisnuo se u potragu za poslom: fabrike u Zemunu i Nišu. Kontakt s levo orijentisanim studentima, socijalna literatura. To je put mnogih pripadnika njegove generacije.

Radovan Pantović posle rata nije bio u centrima odlučivanja o strateškim pitanjima. Bio je na mestima na kojima je mogao bolje da oseti stvarnost. Otuda su i njegova kazivanja o sukobu sa Staljinom 1948. bez ideološke „patnje“, više pragmatična. Prvu podeljenost on oseća u slučaju Milovana Đilasa. Ne prihvata razbijanje jedinstva partijskog vrha, ali mu je bliska njegova kritika privilegija.

Radovan Pantović nije govorio o svemu važnom, ali u onome o čemu je govorio oseća se mera, pokušaj razumevanja, odsustvo pretenzija. Ipak, njegovoj pažnji nisu izmakle pojave nacionalizma. Njegovim glavnim manifestacijama smatrao je Memorandum SANU i Osmu sednicu CK SK Srbije. Slom Jugoslavije doživeo je kao tragediju. U poslednjem poglavlju svojih sećanja – „Rušenje snova“ napisao je:

„Za mene i za moju generaciju učesnika u Narodnooslobodilačkoj borbi raspad Jugoslavije predstavljao je težak psihološki šok i neopisivu tragediju. Ja i moja supruga Mira, koja je takođe nosilac „Partizanske spomenice 1941″, krenuli smo u oružanu borbu radi odbrane i oslobođenja domovine, a to je bila Jugoslavija. Mi jesmo za vreme rata pevali pesmu:

‘Toplički smo mladi partizani,

mi volimo naš rodni kraj’,

ali smo bili svesni da nema slobode za Toplicu bez slobode Jugoslavije“.

Ipak, Radovan Pantović nije samo patio zbog mešanja snova svoje generacije i svojih vlastitih. Pitao se gde su uzroci katastrofe. Odbijao je teoriju zavere. Smatrao je opasnim stanovište novih političkih partija o tome da treba krenuti od nule i koje su svoj legitimitet zasnivale na negaciji svega što je učinjeno posle 1941. Pomišljao je da je rešenje bilo u dvopartijskom sistemu: u jednoj partiji bili bi pravi komunisti, u drugoj – njihovi protivnici. Čista podela: kao u ratu. U prednostima njegove generacije bila su, međutim, sadržana i njena ograničenja. Društvo je postajalo sve složenije, novi su bili izazovi i zahtevali su nove ljude.

Uz dokaze da se ideologije ne menjaju lako, koje je pružio i on sam, Radovan Pantović nije bio dogmata. Znao je da nijedno društvo koje teži slobodi i demokratiji ne može da ignoriše potrebu da se menja. Kako i u kom pravcu, o tome nije bilo saglasnosti, a ni spremnosti da se do nje dođe.

Savremenici, a naročito saborci, pamte Radovana Pantovića kao čoveka akcije. Ja sam danas želela da podstaknem sećanja na njega kao čoveka mišljenja, preispitivanja, odgovornosti. U svom „dugom hodu“ kroz život koji je, eto, obuhvatio jedan vek, Radovan Pantović je ostao privržen slobodi i svakog naroda i svakog čoveka. A njegov život, kao i život svakog čoveka, „križni je put, a nije Ikarov let“ – kako je pevao Miroslav Krleža.

      Iz pogovora objavljenog u knjizi Radovana Pantovića.