Generalu Žanvijeu preseo ručak u Vlasenici

Odnos čudnog nepoverenja i suprotnosti između politike i njenih kreatora i nosilaca „s ove i s one strane Drine i dalje“ postajao je svakim danom sve složeniji, protivrečniji i tragičniji. Često se s one strane Drine moglo čuti i ovo: „Ko vama daje pravo da se mešate u naše poslove i da odlučujete o sudbini srpskog naroda?“ i slično. Istovremeno, zahtevi za pomoć i snabdevanje bili su sve češći i ultimativniji. Uloga Generalštaba VJ bivala je svakim danom sve nejasnija i delikatnija, jer se nikada nije znalo šta je Milošević već odobrio i sa čime se složio i kojim putem je to uradio, da li preko Državne bezbednosti, ili preko nekog od svojih ličnih emisara i političkih istomišljenika i slugu, hrabrih na jeziku, vulgarnih u ponašanju i bezobzirnih u zahtevima prema onima koji su ginuli na frontu. Stoga je posebno delikatna bila uloga načelnika Generalštaba, i u odnosu na Mladića i u odnosu na Miloševića i njegove moćnike i poslušnike, ali i u odnosu prema međunarodnim mirovnim posrednicima. A Milošević je bio majstor da kreira takve situacije i odnos. Uživao je da sve oko sebe drži u šahu, da bi pokazao svoju pamet i nadmoć, a posebno je bio ciničan prema Vojsci, koja mu, po Ustavu, nije bila potčinjena.
Prilika da i lično upoznam generala Ratka Mladića, na zajedničkim zadacima, kako sam ja tada želeo da verujem, pružila mi se prilikom dva tajna susreta s komandantom Unprofora, francuskim generalom Bernarom Žanvijeom, tek u prvoj polovini 1995. godine. Prvi put to je bilo u Vlasenici, drugi put u blizini Komandnog mesta VRS u Han Pijesku. Zvanično smo se upoznali kao ljudi koji su već više puta polemički razgovarali telefonom i jedan o drugom znali više nego dovoljno. Ja o Mladiću i njegovim saradnicima, kao o oficirima koji malo razumeju politiku i odnose na prostoru prethodne Jugoslavije i u Evropi, i kojima je teško dokazati bilo šta što se ne uklapa u njihov način razmišljanja; oni mene kao nekog ko je samo pukovnik, ali je već godinama prisutan i čije se mišljenje čuje, pa čak i uvažava.
S obzirom na to da se situacija na terenu zaoštravala, a nesporazumi izmedju VRS i Unprofora u BIH bili sve češći i dublji i prelazili u sukobe, opasnost od intervencije NATO i od bombardovanja je rasla. General Žanvije, neposredno pošto je u martu 1995. na dužnosti komandanta mirovnih snaga zamenio svog zemljaka generala Bertrana de Laprela, želeo je da upozna generala Mladića, o kojem je već imao mnogo i protivurečnih informacija. Susreti su dogovarani preko Beograda, pa bi general Žanvije doleteo specijalnim avionom iz Zagreba na vojni aerodrom Batajnicu, samo sa ađutantom i nekoliko oficira – Francuza, a odatle bi, našim vojnim vozilima, ali sa civilnim tablicama, uz minimalnu pratnju, otišli u Vlasenicu i Han Pijesak. Smatram da činjenica, da se komandant Unprofora nama iz vojske praktično predavao u ruke, izlagao velikom riziku i time narušavao norme vezane za njegov status i visoku funkciju, zaslužuje pažnju i zbog međusobnog poverenja i kao svedočanstvo o ličnom odnosu i angažovanju generala Žanvijea.
Svima, a naročito Mladiću, bilo je poznato da Francuska ima veliki udeo i uticaj u Unproforu, da ima poseban status i odnos u okviru NATO, da je već preduzimala slične samostalne akcije prema srpskoj strani, da u celini nema antisrpski stav, a da mnogi njeni generali i oficiri podržavaju i štite srpsku stranu, kad god mogu i koliko mogu, ali i da će u slučaju bombardovanja morati učestvovati, jer će biti ugroženi životi i njenih vojnika i oficira, posebno pilota, da su Francuzi na to veoma osetljivi i slično. Znalo se, dakle, sve što je ukazivalo na to da su susreti i razgovori sa generalom Žanvijeom preko potrebni i da bi trebalo da budu uspešni i korisni. Poslednje što je trebalo da se desi jeste to da ti susreti i razgovori ne uspeju. A upravo to se desilo, i to zahvaljujući Ratku Mladiću.
Prvi susret i razgovor sa generalom Žanvijeom u Vlasenici Mladić je počeo na način kao da se nalazi na odmoru, opušteno, čak ležerno i neobavezujuće, iako je uvek tvrdio da su mu ti susret nametnuti iz Beograda i da njemu, ratniku i vojskovođi, oduzimaju dragoceno vreme. Takav početak i ne bi bio loš da je trajao umereno i da se onda prešlo na stvar. I kad smo svi to i očekivali, Mladić je rekao: „Generale, sada bih želeo da se lično upoznamo i da Vas upoznam sa nekim istorijskim događanjima, bez kojih Vi ne možete da razumete stanje i odnose u Bosni i u regionu.“ Nastavio je dugu priču o sebi, zatim zatražio da mu Žanvije govori o sebi i izloži svoju vojnu karijeru, što Francuzi – legionari „zdravo ne vole.“ A kad je Žanvije to, ipak, učinio – nevoljno i kratko, Mladić je počeo sa časom istorije, počev od Kosova, zatražio da se posluži ručak, „jer se uz ručak najbolje upoznaje i razgovara o prošlosti i drugim neobaveznim stvarima, jer ljudi smo, iako je rat.“ General Žanvije se vrpoljio, videlo se da će mu ručak presesti.
Nastavlja se