Genije – diplomata

 Evropska fudbalska federacija izabrala ga je za jednog od svojih predstavnika u Savetu Međunarodne svetske federacije, telu zaduženom za „definisanje misije, strateškog pravca, politike i vrednosti FIFA sa posebnim osvrtom na organizaciju i razvoj fudbala na svim nivoima širom sveta“.

– Fudbal mi je pružio mnoga zadovoljstva, a ovo je prilika da mu se odužim na pravi način. Tokom godina menjao sam uloge u fudbalu, ali ono što se nikada nije promenilo jesu strast i posvećenost igri. Nastupilo je vreme promena u FIFA, kojoj su neophodni novi ljudi iz fudbala, s novim idejama za očuvanje i razvoj duha našeg sporta. Kao član Saveta biću u poziciji da na najbolji način zaštitim interese igre, konfederacije koju predstavljam i pomognem njihovom razvoju – prihvatio se novog posla popularni Genije, čiji će četvorogodišnji mandat u FIFA početi posle njenog kongresa u maju.

I zaista, Savićevićeva biografija mogla bi da bude inspirativna podloška za filmski scenario. Privlačio je pažnju još kao petnaestogodišnjak, kada je postao član mlađih kategorija FK Titograd, a nepredvidljiv dribling, vrlo raskošan šut i teško čitljiv pas učinili su ga nedostižnim ne samo za rivale, već i za saigrače, pa je brzo postao važna karika u prvom timu podgoričke Budućnosti, u čijem dresu je zaslužio poziv u ondašnju reprezentaciju tzv. velike Jugoslavije, 1986. godine, a tri leta kasnije dobio ponudu Crvene zvezde. Hteo ga je pošto-poto i Partizan, pod snažnim uticajem oficira tadašnje Jugoslovenske narodne armije u klupskim strukturama, ali je Dejo izabrao beogradsku Marakanu, zbog čega je morao da se skriva do prvog dana prelaznog roka, a posle „okajava grehe“ na služenju redovnog vojnog roka.

Formu je sačuvao igrajući za sportsku četu, a dobra partija u prvom meču Milanom u Kupu evropskih šampiona i gol u (zbog magle) prekinutom revanšu sa italijanskim velikanom 1989, nagovestili su njegove vrhunske role u pohodu na klupske titule kontinentalnog i planetarnog prvaka godinu dana posle toga. Savićević je tri sezone bio nezamenjiv šraf u mašineriji crveno-belih, trostrukog uzastopnog osvajača domaćeg prvenstva i dva nacionalna Kupa, pa je na velika vrata ušao u Milan.

Pre nego što je sa San Sira otišao u Rapid, uzeo je sedam trofeja, od čega jedan u Ligi šampiona, u čijem je finalu sa Barselonom namestio gol Masaru i čak sa 30 metara lobovao Zubizaretu, dobio nadimak Genije od italijanskih medija, postao prijatelj sa čuvenim gazdom kluba Silvijom Berluskonijem, ratovao sa trenerom Fabijom Kapelom zbog male minutaže i dizao navijače na noge neverovatnim potezima i(li) iritantnom lenjošću na „malim“ utakmicama.

Na rečima, oduvek i sa svima, britki neslavni član selektorske komisije, pa jedini selektor SCG, i junak jedne rok ode, rođen je 15. septembra 1966. u Podgorici, a sa bivšom suprugom Valentinom ima sina Vladimira i ćerku Tamaru.