Geografija i poezija

U čemu se izražava kultura prirode? Govorićemo o živoj prirodi. Pre svega, ona živi kao zajednica. Postoje „asocijacije“ biljaka: drveće ne živi nasumice, već se određene vrste slažu s drugima, ali uopšte ne sa svima. Borovi, na primer, kao svoje susede imaju lišajeve, mahovine, gljive, žbunje i drugo. to zna svako ko skuplja gljive. Izvesna pravila ponašanja ne postoje samo u životinjskom već i u biljnom svetu. Drveće na rzane načine teži ka suncu – ponekad kao šubare uvis, da ne bi smetalo drugima, ponekad se širi da bi pokrivalo i čuvalo drugu vrstu drveća koje počinje da raste ispod njegovog pokrivača. Ispod pokrivača jove počinje da raste bor. Bor izrasta, a jova koja je obavila svoj posao umire. Taj višegodišnji proces posmatrao sam u okolini Lenjingrada, u Toskovu, gde su za vreme Prvog svetskog rata bili posečeni svi borovi i gde su borove šume potom obrasle jovom, koja je zatim pod svojim skutom odgajila male borove. Sada su tamo ponovo borovi.

Ruski seljak je svojim viševekovnim radom učestvovao u stvaranju ruske prirode. On je orao zemlju i time određivao njene gabarite. On je odmeravao površinu svoje njive i nju orao. Granice ruske prirode su u srazmeri s čovekovim radom i radom njegovog konja, njegove sposobnosti da pređe preko nje sa svojim konjem, s ralom ili plugom. Ravnajući zemlju, čovek je s nje uklanjao sve oštre ivice, brežuljke, stenje. Ruska priroda je meka, nju je na svoj način odnegovao seljak. Seljakov hod za plugom, ralom, drljačom nije samo stvarao „trake“ raži, već je postavljao granice šume, stvarao šumarke, pravio skladne prelaze od šume ka njivi, od šume ka reci.

Ruski pejzaž su svojim naporima stvarale dve velike kulture: kultura čoveka, koji je ublažavao surovost prirode, i kultura prirode, koja je sa svoje strane ublažavala sva narušavanja ravnoteže koju je nehotice u nju unosio čovek. Pejzaž je, s jedne strane, stvarala priroda, koja je nastojala da osvoji i pokrije sve, što je na ovaj ili onaj način osujećivao čovek, i s druge – čovek koji je obrađivao zemlju i učestvovao u konačnom stvaranju tog pejzaža. Obe kulture kao da su ispravljale jedna drugu i unosile u prirodu ljudskog i slobodu.

Priroda Istočnoevropske ravnice je pitoma, bez visokih planina, ali nije ni sasvim ravna, s mrežom planina, ali nije ni sasvim ravna, s mrežom reka koje su spremne da budu „putevi veze“, s nebom koje nije zaklonjeno gustim šumama, s kosim niskim brežuljcima i beskrajnim putevima koji skladno oivičavaju sva uzvišenja.

I s kakvom marljivošću je čovek samo glačao sve nizbrdice i uzbrdice! Ovde je iskustvo orača stvaralo estetiku paralelnih linija – linija koje se unisono pružaju jedna s drugom i s prirodom, poput glasova u ruskim pesmama. Ratar je slagao brazdu du brazde onako kako je češljao dlaku po dlaku kose. Tako se u kući slaže brvno na brvno, klada na kladu, u ogradi prut do pruta, a same kuće se prave u ritmičnom redu iznad reke ili duž puta – kao stado koje je izašlo na pojilo.

U selu i gradovima nastavlja se taj ritam paralelnih linija, koji potiče od njiva. Brazda uz brazdu, brvno uz brvno, ulica uz ulicu. Velike ritmičke celine usklađuju se s malim, sitnim. Jedno skladno prelazi u drugo.

Seljački rad, kao i u Rusiji, oblikovao je prirodu Engleske. ali tu prirodu nije toliko oblikovala zemljoradnja koliko ovčarstvo. Zato je u njoj tako malo žbunja i tako mnogo travnjaka. Stoka je brstila pejzaž, činila ga preglednim: ispod nadstrešnice drveća nije bilo žbunja i daleko se videlo. Englezi sade drveće duž puteva i staza, a između njih ostavljaju livade. Zato nije slučajno da je stoka bila neizbežno prisutna na pejzažima engleskih slikara. To je zapaženo i u Rusiji. I čak su u ruskim carskim vrtovima, koji su pravljeni po ugledu na one u Englesko, građene farme, pasle krave i ovce.

Englezi vole parkove gotovo bez žbunja, ogoljene obale reka i jezera, gde su granice između vode i zemlje jasne, usamljeno drveće, ili grupe starog drveća, male šumarke usred livada, kao džinovske bukete.

U pejzažima Škotske, koja mnogi smatraju najlepšim, snažno deluje neobična lakoničnost lirskog osećanja. To je gotovo čista poezija. I nije slučajno tamo nastala jedna od najboljih škola poezije u svetu – engleska „jezerska škola“. Planine, koje su na svoje padine podigle livade, pašnjake, ovce, a za njima i ljude, ulivaju neko posebno poverenje. I ljudi su poverili sebe i svoju stoku planinskim livadama, ostavili je tamo bez štala i krava. Na planinama pasu krave s neobično toplom, gustom dlakom, navikle na noćnu hladnoću i planinsku vlagu, ovce koje daju najbolju vunu na svetu, koje umeju da provedu noć skupivši se u gomilu, žive ljudi koji nose obične kiltove (platno omotano oko bedara), koji se mogu lako skinuti i osušiti pored vatre, i ogrtače koji se takođe lako suše uz vatru i pogodni su za to da se u njih čovek umota u vlažnim noćima. Polja su pregrađena ogradama od kamenja. Njih su gradile strpljive ruke. Škoti nisu želeli da ih grade od nekog drugačijeg materijala nego što su njihove rodne planine. Zato su ograde od kamena takođe deo prirode, onako kako su to i naše ograde od drveta na Severu. Samo je njihov ritam drukčiji.

U Bugarskoj u suštini uzajamnog odnosa čoveka i prirode postoji jedna zadivljujuća crta: crta okrenutosti jednog prema drugom, uzajamne otvorenosti. Ta crta se još slabo uočava u podizanju prve prestonice Bugarske – Pliske. U osnovi naziva grada Pliske isti je koren kao i u osnovi naziva jednog od najstarijih ruskih gradova – Pskova (u prošlosti Pleskov – pobratim po imenu s Pliskom). Oba grada su podignuta na ravnom, plosnatom mestu, prema kojem su i dobili svoja imena. U ostacima velelepne palate u Plisci, kao i u ostacima gradskih bedema, ulica i trotoara, stoje veliki kameni blokovi. Svojom monumentalnošću, težinom, ti kameni blokovi kao da učvršćuju snažne horizontale okolnog prostora.

Nomadi Protobugari, s prelaskom nomadskog života na stalno nastanjenje, nisu odmah mogli da zaborave stepsku ravnicu, gde su se ugodno napasali konji i stoka, i zato svoju prvu prestonicu nisu podigli na planinama koje se lako brane već usred pašnjaka. Da bi utvrdili svoje novo stalno boravište, oni su svoj prvi grad sagradili od ogromnih blokova najtvrđeg kamena ističući tako zauvek svoju buduću nepokretnost, svoju novu privezanost za zemlju.

Pređimo na prirodu Zakavkazja.

U Gruziji čovek traži zaštitu moćnih planina, ponekad se pruža za njima (u kulama Svanetije), ponekad suprotstavlja planinskim vertikalama horizontale svojih kuća. Ali najvažnije je da je u Gruziji priroda tako ogromna, da ona nije u običnom savezu s čovekom, ona je njegov moćni pokrovitelj, koji ga grli, udahnjuje mu junački duh.

Priroda Gruzije snažno prihvata čoveka i čini ga moćnim, veličanstvenim i viteškim.
Utisci od prirode Jermenije teraju me da nešto detaljnije pišem o njenim pejzažima. Viševekovna kultura Jermenije pobedila je čak i planine. „Kolo vekova“ – piše Andrej Beli u Vetrovima Kavkaza – „utisnuto je u tle prošlosti; i prirodno kamenje nadživelo je skulpturu; i skulpture koje su pale, otišavši u zemlju, podižu žbunje: nećeš razumeti šta vidiš: prirodu ili kulturu? U daljini goloružičasti, žutobeličasti oštri greben jarkim koloritom se uzdiže nad Kekarkunikom, odvaja Seven; tamo su hramovi u zemlju ukopani, hramovi koji su odlomci stena.“

Da ovo nije trenutni utisak Belog, pokazuje činjenica da se na njega odazvao i najgenijalniji jermenski slikar Mariros Sarjan, a šta može biti autoritativnije od upravo takvog odaziva umetnika! U svom pismu Belom, kao reakciji na utiske o članku „Jermenija“, Sarjan piše da čuva uspomene o tim danima kada su oni „zajedno putovali po toj sagorelo-obnaženoj planinskoj zemlji, uživajući u gromadama plavičasto-ljubičaste boje, koje su se podigle na prste u obliku najviših vrhova Ararata i Araca.“

Ne smem da ispravljam Sarjana, ali se meni ipak ponekad čini da je pejzaž Istočne Jermenije suroviji nego što prikazuju njegove slike. Gole planine izbrazdane kišama, potocima i redovima vinove loze, planine s kojih se kotrlja kamenje, guste i kompaktne boje: ta priroda kao da je nahranjena ljudskom krvlju. Napred sam pisao da je za rusku prirodu, koju je očovečio seljak, veoma karakterističan ritam uzorane zemlje, ritam drvenih ograda i zidova od brvana. Takav ritam je karakterističan i za pejzaže Jermenije, ali on je drugačiji. Snažan utisak ostavlja Sarjanova slika Zemlja (1969). Ona je sva od traka, ali traka jarkih, talasastih – potpuno drukčijih od ritma koji je stvorio čovek Rusije.

Iz navedenih primera jasno je sledeće: predeo neke zemlje je podjednako element kulture kao i svi drugi. Ako se ne čuva rodna priroda, to je isto kao da se ne čuva rodna kultura. Ona je izraz narodne duše.

IP Službeni glasnik objavio je zbirku kraćih eseja ruskog istoričara književnosti i kulturologa Dimitrija Lihačova (1906-1999) pod naslovom „Pisma o dobrom i lepom“. Autor je ovo delo napisao u poznim godinama i formi pisama pre svega mladim ljudima o kojima, na vrlo prijemčiv način, razmatra krupna filozofska, moralna i estetička pitanja.

U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.