Geroslav Zarić: Čudesan je osećaj biti sam na praznoj sceni

Stvarali su i svet mračnih sila, kojima su sestru i mene plašili pričama u noćnim sedeljkama, negde uz neku vatru pored potoka, gde se očekivalo da se svakog časa pojavi nešto strašno. Slušao sam te priče potpuno zanesen i što sam se više plašio, želeo sam da budu što strašnije. Te slike su ostale urezane, prate me kroz čitav život i odredile su moje stvaralaštvo u scenografiji i slikarstvu. U ovom ispovedanju neću navoditi imena ličnosti. Ko treba, sam će se prepoznati.

*

Dve vesti su najviše odredile moj život. Prva, da u Nišu postoji srednja umetnička škola i druga, da mi se rodila ćerka. Otkad znam za sebe crtao sam i slikao. Kad bi me deda vodio u centar sela, grančicom u prašini crtao bih razne maštarije, a njegovi prijatelji bi mi davali poneki dinar za bombone. Tada su se bombone prodavale iz staklenih tegli, u fišecima i na meru. To su bili moji prvi honorari i tako sam počeo da živim od umetnosti.

**

Saznavši za umetničku školu, moj život je bio trasiran i ništa ga više nije moglo promeniti. Niš je tada bio daleki veliki grad, a moji roditelji nisu bili srećni da njihov sin sa petnaest godina ode u beli svet. Kakva je to bila radost kad sam saznao da sam položio prijemni. Savršeno jasno se sećam poslednje noći u roditeljskoj kući. Svestan sam bio da daleka brda koja se vide iz mog dvorišta gledam poslednji put na taj način. Od sutra ću ovde biti povremeni gost.

***

Sledi petogodišnji, najuzbudljiviji period u mom životu. Hipi pokret je stigao i kod nas. Odrastanje i formiranje u tada opasnom gradu nije bilo lako. Gladovanja, život u podrumima bez grejanja, noćna crtanja zaspalih putnika na železničkoj stanici, tuče, naporni treninzi karatea, prve ljubavi, uzbuđenje pred prvo crtanje ženskog akta u školi… Nikada više nismo bili tako veliki umetnici. Nosili smo duge kose i pravili se važni pred drugim srednjoškolcima. Hteli smo da i fizički ličimo na umetnike. Ja sam imao čak i neku smešnu bradicu i maksi crni kaput sa crvenom postavom. Po tri dana nismo jeli, a sva ta mučenja i gladovanja bila su nužna, jer, mislili smo, i tako se postaje veliki umetnik. Skupljeni smo bili iz raznih krajeva, sami klinci koji se snalaze da se prehrane. Sećam se kako smo jednom prilikom odlučivali da li da kupimo peglu ili rešo. Odluka je pala na peglu. Jer, tako možemo da peglamo, a kad je okrenemo, i da skuvamo kafu. Na rešou samo kuvamo. Kad jedan ima pare, svi jedemo. Gladujemo, a onda odemo u kafanu i naručimo po tri porcije. Konobar pita koliko još ljudi dolazi na ručak. Ne veruje da ćemo mi to pojesti. Bili smo kao musketari. Tukli se sa niškim bandama braneći nekog od nas. Ta prijateljstva opstala su do danas. Redovno se sastajemo u Nišu. Odlična je to škola bila i stvorila nam je sjajnu osnovu za dalji razvoj na akademiji. Skoro čitava moja generacija se seli u Beograd na Akademiju primenjenih umetnosti. Tu se prekida i moja velika niška ljubav sa lepom manekenkom.

*

Dolazak u glavni grad nisam doživeo sa strahom i tremom. Imam sam snažno uzbuđenje i divan osećaj početka novog života. Brzo sam stekao beogradske prijatelje, lepo sam prihvaćen, naučio sam nova pravila ponašanja i video da u kafani svako plaća svoje piće. To mi je bilo neobično, shvatio sam taj običaj, ali ga nikad nisam prihvatio.

Upisao sam odsek scenografije. Valjda sam tu našao srećni spoj likovnih umetnosti i magičnog sveta pozorišta. A i na filmu sam viđao puno lepih glumica.

Uzbudljiv period, traganje za ličnim izrazom, lepo druženje, otkrivanje kafane kao važne institucije za pozicioniranje u društvu i ružna opijanja usled nedostatka iskustva. Odlazim preko leta u Rovinj i tu počinjem da radim ulične portrete. Sjajno mi je to išlo. Čekalo se u redovima za slikanje, puno para, atraktivna pozicija, sve je bilo fantastično. U Rovinju prvi put upoznajem važne, poznate ljude iz sveta umetnosti. Oni me rado i lepo prihvataju. Puno mi to znači. Od tih portreta sam živeo i školovao se, tako da sam prestao da tražim pomoć od roditelja.

**

Divno se tada živelo. Pozitivno vreme. Imali smo doživljaj da sve možemo i da je čitav svet naš. Devojke su bile lepe, prirodne i dostupne. Nije samo mladost stvarala to osećanje. Bilo je neko vreme blagostanja koje se nikad više nije ponovilo. Išli smo iz Rovinja u Trst ili Veneciju na ručak i da usput kupimo farmerke.

***

Na završnoj godini studija radim i svoju prvu scenografiju u pozorištu. Kažu, vrlo uspešno. Stanovanje u Cvijićevoj 89 jeste nešto što mi je obeležilo period posle fakulteta, u drugoj polovini sedamdesetih. Tu se i slikalo, i pisalo, orkestri su uvežbavali, igrao se jamb po čitavu noć… Nije se znalo ko tu živi, a ko je gost. Mnoge poznate ličnosti su stvarale u Cvijićevoj 89. Ali, rekao sam – bez imena.

*

Radim profesionalno svoju drugu scenografiju i predstava doživljava veliki uspeh. Pozorište počinje da me osvaja. A onda poziv za vojsku prekida sve moje umetničke aktivnosti. Novi svet, novi sadržaji u Zagrebu. Nemam druga iz vojske ni tetovažu.

**

Po povratku u Beograd pravi se plan za osvajanje Njujorka. I to se moglo. Pozajmljujem pare i odlazimo. Kakav doživljaj. Fasciniran sam gradom. Možda ostajem zauvek. Ponekad sam lutam čitave noći po barovima. Stalno se nešto događa. Ne znam jezik, lutam sam i imam devojku Amerikanku. U Njujorku je sve moguće. Ludujemo ulicom, to se u prolazu dopadne nekim gospođama, prilaze nam i zovu nas na parti koji prave u našu čast. Žive u otmenom stanu negde blizu Pete avenije. Ispostavlja se da su gospođe ruskog porekla. Svi se čude ko smo mi, mladi ljudi iz socijalističke zemlje. Iznajmili smo stan i kola i provodimo se po Njujorku. Trošimo, a ništa ne zarađujemo.

Vraćamo se nakratko u Beograd sa osećanjem – Njujork je naš! Međutim, upoznajem devojku koja će potom postati moja žena i majka moje ćerke. Ljubav polako odlaže povratak u Njujork i ja više nikada ne odoh. Radimo zajedno sa prijateljima iz pozorišta na osnivanju nove pozorišne forme – „Nova osećajnost“. Pokret je ozbiljno uzdrmao pozorišnu javnost osamdesetih. Na to sam potrošio čitavu godinu. Ništa drugo nisam radio. Velika zabluda, sve se raspalo kao kula od peska.

***

Vrata pozorišta se otvaraju za mene i kreće moje aktivno bavljenje scenografijom. Slikarstvo odlazi u drugi plan. Čudan je osećaj biti sam na praznoj sceni. Nije prazna. Scena je ispunjena prazninom. Kao da se gore među cugovima kriju duhovi svih onih junaka koji su nekad živeli na toj sceni. Volim da u tom prostoru zamišljam scenografiju koju tek treba da izmaštam. Sjajan je to osećaj kad gledate kako pred vama nastaje vaša slika, vaša maštarija u tri dimenzije, u prirodnoj veličini. Tog trenutka zaboravite sve muke koje ste pretrpeli tokom nastanka tog dela. Ima u tom poslu nečeg magičnog što te jednom uhvati i više ne pušta. Bežao sam povremeno od tog rizičnog posla, od kontakta sa glumcima, majstorima, rediteljima… u slikarstvo, u samoću i tišinu ateljea. Sve dok se ponovo ne uželim tog kolektivnog čina. Shvatio sam da meni treba i jedno i drugo. Tako sam i nastavio da celog života smenjujem ta dva posla.

*

Ženim se i uskoro postajem otac. U moj život ulazi mala Jana. Prvo ime koje pominjem. Jedna je ćerka. Radost i razlog da se život menja iz korena. Naviknut na petnaestogodišnji samački život, morao sam da se uklopim u porodicu, da menjam svoje navike i potrebe. Nije mi to teško palo.

Sve se menja. Postajem odgovorniji, više radim i prihvatam da radim svoju prvu scenografiju na TV. Nisam mnogo znao o tom poslu i baš zato pravim nešto novo, neobično. Nešto što je skrenulo pažnju i počinju da stižu pozivi za razne emisije. Potrajalo je to par godina, a onda sam na jednom snimanju odlučio da više ne radim na televiziji.

**

Pozorište je ipak moj svet. Osamdesetih radim u pozorištima širom cele, bivše nam zemlje. Počinju da pristižu i prve nagrade. Među njima i najvažnija – Sterijina. Evo kako se to desilo. Ne slutivši da je moguće da za svoje prvo učešće na Pozorju dobijem nagradu, ja i ne čekam završno veče. Sutradan mi prijateljica iz pozorišta javlja da sam dobio nagradu i čestita. Ne mogu lako da poverujem u to, ali znam da se ona ne bi šalila na taj način. A nikakav poziv iz Novog Sada ne stiže. Sve više sumnjam, ali nešto mi ipak govori da tu nečeg ima. Kažem supruzi da mi ipak prošetamo do Novog Sada. Za svaki slučaj kupujem novi sako. Stižemo na pozorišni parking, sedim u kolima, a ženi kažem da uđe u pozorište. Minut kasnije se vraća i potvrđuje vest. I tako bi prva Sterijina. Naravno, najdraža. Posle ih je bilo još šest. Ne manje važne, ali prva je prva.

***

Setih se jedne anegdote. Radim scenografiju u Skoplju. Ostajem posle probe do kasno u noć, praveći paučinu. Dolazim sutra pre probe da proverim efekat i zatičem čistačicu kako metlom kida paučinu i šokirana mi objašnjava kako ne zna šta se to desilo i otkud toliki pauci. Možete zamisliti njen izraz lica kad sam joj objasnio otkud paučina.

*

Dolaze nesrećne devedesete. Uz svu muku i užas kroz koji smo prolazili, mnogo se i uspešno radilo u tom periodu. Valjda je adrenalin izazivao neku pozitivnu energiju u nama. I lepo se družilo u to vreme. Sve valjda očekujući velike promene i bolje dane. Dosta sam radio u Budvi za letnji festival. To je posebno iskustvo, jer se za otvoreni prostor misli i radi na sasvim drugi način. Treba savladati izabrani prostor, a i računati na mnogo nepredviđenih događaja koji mogu uslediti tokom rada, kojih u pozorištu, u sceni kutiji nema.

**

A prvi moj rad na otvorenom nastao je još pre toga kad sam radio scenografiju za 25. maj na stadionu JNA. Veliki izazov, ja mladi scenograf, a takav zadatak. Bežeći od dotadašnjih rešenja, smislio sam animaciju od neona na ogromnom panou na vrhu tribina. Danima se radi. Kilometri neona i mnogo više kablova, grade se piste, programira animacija… Dan pred otvaranje sve funkcioniše, ja zadovoljan, mirno čekam veliki trenutak. Kad, odjednom mrak! Crni oblaci prekriše nebo i poče oluja. Pomislih na grad i sledih se: – sutra ću na sletu imati samo prazan crni pano! Ne sećam se da sam ikad osetio takav strah. Srećom sve se završilo samo velikim pljuskom. Sutradan su dva velika helikoptera sletela na stadion da bi čitav dan propelerima sušili travu. Sve se tada moglo. Uveče sam bio zadovoljan. Na svom panou gledam kako lete ptice, cveta cveće, rađa se duga… Divan osećaj.

***

Želeći da ćerki za malu maturu pružimo događaj za pamćenje, odveli smo je na Tajland, u to vreme destinaciju za koju još nisu postojali aranžmani. Sve je bilo neizvesno, pomalo rizično. Svašta smo tamo doživeli, između ostalog i spasavanje iz potopljene džungle. Ali nešto drugo je važnije. Obilazeći staru tajlandsku prestonicu Ajutaju, sve troje smo zastali ne verujući očima. Videli smo građevine sa mojih slika. A ja to nikad ranije nisam video. Ili, makar, nisam bio svestan toga. To je bilo najatraktivnije i najlepše putovanje koje smo doživeli. A bilo je još lepih i dalekih putovanja.

*

To me valjda i nateralo da se ponovo vratim slikarstvu. Sve više slikam, sada mirno, bez grča, radeći ono što želim i što mi prija. Na mojoj prvoj samostalnoj izložbi slika i crteža, početkom osamdesetih godina, prišao mi je jedan gospodin, pohvalio moj rad i pitao me zašto ne slikam nešto lepo, nego ta neka čudesa. Tada ga nisam razumeo. Sada da.

**

Ponovo se vraćam na devedesete. Imam utisak da su jako važne, a da su u ovom tekstu dobile premalo prostora. Uz svu muku rata, bede, nestašica, inflacije i na kraju bombardovanja, živelo se dinamično, nikad se više nije radilo, putovalo. Valjda uprkos svemu. Da dokažemo da smo živi, da smo maštoviti, da se ne bojimo. Doživeti velegrad u totalnom mraku, uz zvuke sirena, aviona i eksplozije granata nešto je što uzdiže čoveka i čini ga neranjivim. Pravili smo divne žurke tih dana. Ali u suton svi su bežali iz mog Zemuna, da što pre pređu most. A ni meni nije bilo baš lako kad sam se noću vraćao iz centra. Dodavao sam gas do kraja dok pređem reku. Ne veličam te godine, i da više nikad ne doživimo ništa slično, samo one mi mnogo govore o onom što se dešavalo posle toga. Valjda kao i u pozorištu, posle katarze dođe praznina. A mi smo mislili da će nam procvetati hiljadu cvetova.

***

Prvi radni odnos na Fakultetu primenjenih umetnosti, velika promena u mom životu. Do tada sam bio slobodnjak. Lep je osećaj kad se zatvara krug. Vraćam se tamo gde sam učio, da sada ja učim druge. Rad sa studentima je možda nešto najlepše u profesiji što čovek može doživeti u ozbiljnim godinama. Nakupilo se tu nekog znanja i iskustva, pa prija kad čovek može to nekome i da prenese. Uspesi studenata počinju da me raduju više od sopstvenih. A ima tu valjda i nekog mog doprinosa.

U Pragu se svake četvrte godine dešava najveća svetska izložba scenografije i kostima. Pored profesionalnog dela, postoji i izložba studentskih radova. Zadata je tema – Kralj Lir. Prijavljuju se sve svetske škole scenografije, a izabrane su četrdeset dve koje izlažu svoje radove. I naša među njima. Osvajamo nagradu Unicefa. A putovali smo o sopstvenom trošku. Kasnije su nam platili karte, a boravak smo platili sami. Ne sećam se da je o ovom uspehu objavljen ma kakav tekst. Sad ti neki moji studenti rade na Brodveju. Možda im je tamo i bolje. Verujem da se talenat kao i voda ne može zaustaviti. Nađe on svoj put i ispliva. Treba, naravno, i malo pameti i sreće. Studenti sada plaćaju studiranje. A mislim da svako ko se danas usudi da u ovoj zemlji studira umetnost, trebalo bi da ima obezbeđena mesečna primanja dok se školuje. To bi mu bila nagrada za hrabrost ili ludost. Posle, kako se snađe. Sam je kriv.

O SAGOVORNIKU

Geroslav Zarić rođen je 1951. u Milutovcu kod Trstenika. Scenografiju je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a zvanje istaknutog umetnika dobio je 1996. Autor je više od 200 realizovanih pozorišnih scenografija. Među njima: Sv. Georgije ubiva aždahu, Kir Janja, Laža i paralaža, Sabirni centar, Car Edip, Maksim Crnojević, San letnje noći, Tesla, Jadnici, Vesele žene vindzorske, Besnilo, Rebeka, Karmen, Zaljubljen u tri pomorandže…

Dobitnik je više od pedeset nagrada. Od toga su sedam Sterijinog pozorja, Nagrada za životno delo, Velika nagrada ULUPUDS-a, Nagrada „Milenko Šerban“…

Zarić je redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, gde živi i radi.