Gëzuar

Gledao sam njihove vozove na internetu pre neki dan i shvatio našu realnost. Ni Kinezi nisu više kao mi. Albancima iz Albanije su bili braća, pa sad možda grade tamo neke puteve i žele malo luku Sen Đinija pored Skadra. Kinezi su bili poznati kao kopirači svih brendova, a mi sad moramo da ih kopiramo. Setio sam se voza Beograd – Bukurešt koji više ne postoji. Jednom išao – ne daj bože više. Budim se ja rano sa Thomasom, kolegom iz Nemačke, misleći da smo stali na granici sa Rumunijom, kad shvatim da munjevitom brzinom prelazimo preko Pančevačkog mosta! E, daleki Bukurešte, rekoh.

U Beograd je došao i provokator iz Albanije, Edi Rama. Kolege su me cimale da ga uhvate. Intervjuisao sam ga kratko i uradio selfi.

Subota, 20. decembar

Zaboravio sam da platim mobilni i, cvrc, ostao bez njega nekoliko dana. U kompaniji su mi objasnili da neću moći nikog da zovem dok mi ne bude proknjiženo ono što sam dao. Nekakva nebulozna procedura. Uknjižiti, proknjižiti, bla-bla.

Odlučim da se prošetam gradom i da se smirim. Vidim neki lepši Beograd na koji sam prilično zaboravio. Sretnem neke ljude i pozdravljam se sa njima. Ukapiram da nije toliko loše nemati mobilni bar jedan dan mesečno. Sada mogu da zamišljam da sam slobodan čovek. Milina. Oni koji žele – naći će me.

Beograd je prelep grad u kojem se može videti svašta. Nije onakav kao što pričaju mediji. Razmišljam zašto je ponekad sve toliko napeto.

Nedelja, 21. decembar

Još uvek se nisam otreznio od onih „žutih iz daleka koji će vladati svetom“. Pa šta, i Kinezi sebe zovu tako… samo na kineskom! Nedeljom najčešće ne radim. Ova nedelja je prilično lepa. Uveče gledam druga Kesića. Sprdnja sa politikom je jako važna. Humor je zapravo ozbiljna stvar. Do kraja mog života neću se složiti sa nacionalizmom i sličnim nebulozama.

Zar ih ima još, zar ih ima još – viče gospođa Obama. Ulazi sobarica koja viče: njihove ekselencije sa Balkana! Njoj mrsko što mora da se slika. A ovi naši pomisle, ona je crnkinja. Mogli smo mi više da postignemo. Da mu ispričamo nešto značajno, da ga iznenadimo. Obama izvadi mobilni da napravi selfi sa ovim belim ljudima iz daleka koji nikad neće vladati ni sa sobom.

Ponedeljak, 22. decembar

Žurim za Pančevo. Građanske i Ljilja me zovu na tribinu gde zajedno govorimo Teofil Pančić, Dinko Gruhonjić, istoričar Milivoj Beslin iz Novog Sada i ja.

Rekao sam kako mi je žao što nismo dobili Nobelovu nagradu. Ja sam navijao za to. Zamišljam Ivica Dačić, u sredini Ketrin Ešton pa Hašim Tači – nasmejani posle Nobela, okruženi zvezdicama i drugim simbolima Evropske unije. Mi se više ne svađamo, ne mrzimo se i ne pričamo kao stručnjaci za druge nacije o kojima pojma nemamo. Ali, u vražiju mater! Gde će narod da sluša! On više ne čuje i ne mari. Narod je nacionalistički i ne razume koliko je političarima teško i strašno što moraju da budu tu. Čuj, ili što bi rekli Crnogorci čuš – narod. Gde to ima da narod ne sluša i ne razume kad mu vođe kažu. Pa tamo gde su političari terali ljude u ratove i ogluvili ih bombama. Sad im ne kažu ništa o razlozima nepostojanja sluha, nego im kažu – čitajte nam sa usta.

U tom Apolu iz Pančeva bije nas svetlo. Osećam se kao stand-up komičar ili mesija. Neki čovek privučen naslovom tribine „Ima li nade za nas“ razočaran je, skup mu izgleda antipatriotski, iako sam ja u više navrata sebe nazivao Srbinom. Njemu sve to nije dovoljno radikalno.

Utorak, 22. decembar

Radni dan. Glupo mi je da spavam dugo kad ljudi iz institucija moraju da se bude u 7.00. Pa se nekako budim i ja. Naročito pošto nepoznati komšija burgija svakog dana po zidovima baš nadomak moje glave. Razmišljam kako da stignem na Badnje veče do Prištine i možda do crkve. To je običaj. Muslimani i katolici idu do crkve za katolički Božić. Ja pripadam tom nekadašnjem opusu. A sad je neki novi svet, svugde.

Montirajući poslednji prilog, intervju sa bivšim predsednikom Borisom Tadićem, tamo gde on priča o važnosti sagledavanja šire slike u odnosima u regionu, pomislim koliko, zapravo, političari znaju o bilo čemu?! Da li oni znaju gde je Medveđa, Ivanjica, Futog, Donji Milanovac? Ko su ovi ljudi koji nama vladaju. Da li više vole filmove ili recimo knjige. Ili kafane. I shvatam da oni niše ne znaju o nama.

Sreda, 24. decembar

Dolazi Branka, moja kućna pomoćnica. Ona je jedna krajnje zanimljiva žena. Nekada je vozila reli, stvarno se ne zezam, trčala maratone, bila u inostranstvu radi biznisa. Ali, život je nepravedan. Ona je izbeglica iz Hrvatske. Zanimljivo je da su sve tri kućne pomoćnice koje sam imao bile izbeglice.

Prvo popijemo kaficu i malo ćaskamo. Nova godina se približava… Ona sprema stan, a ja krećem na Kosovo. Eto me na administrativnoj liniji (to svi drugi zovu granica), gde neki ljudi u uniformama traže neka dokumenta. Ovi drugi čekaju da uđu na Kosovo.

Četvrtak, 25. decembar

U Prištini su prepuni kafići. Svi moji prijatelji koji čitaju ovo znaju da trenutno imam osmeh na licu. Mislim na dobre ljude, moju braću i sestre iz Beograda koje volim i koji će mi mnogo značiti do kraja života.

Sprdajte se sa politikom. Život se samo jednom živi. Istina ostaje.

Na Kosovu vredi probati kafu. I dalje tvrdim da je bolja nego na drugim mestima. I šišanje i prištinske sendviče.

Srećni praznici! Gëzuar!

Autor je novinar dopisnik albanskih medija iz Beograda