Foto: FoNet/ MODMinobacačke granate koje su proizvedene u valjevskom „Krušiku“ i korišćene u borbenim dejstvima protiv proruskih snaga u Donbasu, u Ukrajini, posredstvom firme GIM su 2016. izvezene su u Ujedinjene Arapske Emirate, odakle su završile u Ukrajini.
Emirati i Saudijska Arabija su poslednjih godina najveći kupci srpskog naoružanja i vojne opreme i nisu korisnici oružja „istočnog sistema“ (ruskog, srpskog i bugarskog), niti bi im Amerikanci to dozvolili.
Oni kupljeno srpsko oružje, uz posredovanje i dobru zaradu američkih kompanija, isporučuju koalicionim partnerima na Bliskom istoku, ili ga preprodaju drugim zemljama, u konkretnom slučaju – Ukrajini.
Domaći trgovci oružjem su tu navodno čisti, pošto od Emirata i Saudijske Arabije dobijaju sertifikate „krajnjeg korisnika“, a sve to, tvrde poznavaoci ove problematike, ne bi mogli da i zemlja prodavac i kupci tog oružja nemaju podršku SAD, bez čijeg znanja i saglasnosti srpska vojna industrija na Bliski istok ne bi mogla legalno da izveze ni jedan jedini metak.
Stručna javnost ipak smatra da bi i za zemlju i za domaću vojnu industriju bilo bolje da srpsko oružje na Bliski istok prevashodno izvozi državna kompanija Jugoimport SDPR, jer, kako to pokazuje slučaj Krušika, država trpi veliku štetu u poslovnim aranžmanima sa privatnim trgovcima oružjem bliskim vrhu vlasti i vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci.
Bivši direktor Zastave oružja Dragoljub Grujović podseća da su se privatni trgovci oružjem u Srbiji, mahom ljudi iz državne i vojne bezbednosti, pojavili 1993, a da je do tada jedini izvoznik naoružanja i vojne opreme bila državna kompanija Jugoimport SDPR, koja je od ugovorene vrednosti isporučene robe inostranim kupcima uzimala proviziju od tek 2,16 odsto, dok je ostatak profita vraćala preduzećima čije je proizvode prodala.
Na taj način je država obezbeđivala razvoj vojne industrije.
Od 1993. kad su u oružarski biznis ušle privatne kompanije do 2005. izvoz domaćeg naoružanja i vojne opreme, prema rečima našeg sagovornika, nije bio pod civilnom kontrolom, ali Zastava oružje, na primer, nikada nije bila oštećena saradnjom sa privatnim trgovcima.
– Od 1996, kad sam ja počeo da se time bavim, nijedan trgovac oružjem nije imao povlašćeni status u Zastavi. Uvek smo znali konačnu cenu po kojoj kupac kupuje naše proizvode, a bili smo upoznati i sa time kolika će da bude njegova provizija. Slobodan Tešić je robu od nas počeo da kupuje početkom 2000-ih i poslovni aranžmani s njime su, što se nas tiče, bili u potpunosti regularni, a fabrika je uvek imala profit od izvoza koji je realizovan preko njegovih kompanija, kaže Grujović, napominjući da je Tešić i 2003. imao sertifikat kojim je garantovano da će oružje da završi kod krajnjeg kupca, odnosno u Nigeriji, a ne u Liberiji, kako se docnije ispostavilo, ali da se ne zna ko mu je i na koji način izdao taj sertifikat, pošto početkom 2000-ih nije bilo civilne kontrole izvoza naoružanja i vojne opreme.
Afera Orao
Posle afere Orao, država je 2005. novim zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, izvoz oružja stavila pod civilnu kontrolu, koja je podrazumevala da izvozne dozvole izdaju četiri ministarstva, zatim da prodavac mora da obezbedi sertifikat krajnjeg korisnika, kojim kupac oružja garantuje da će kupljeno oružje da završi na navedenoj destinaciji, odnosno državi, a da to, preko ambasadora u državama u koje se roba izvozi, proverava Ministarstvo spoljnih poslova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
