Ginekolog: Na pola operacije nam saopštavali da bolnicu treba hitno izprazniti jer prelazimo u „kovid režim“ (VIDEO)

Otkud ginekolog u „crvenoj zoni“ kovid bolnice, mnogima će biti čudno, naročito zbog toga što nisu radili sa pozitivnim ginekološkim pacijentima.

– Dobro pitanje. Iako je kolegijum lekara Bolnice za ginekologiju i akušerstvo više puta tražio da ukoliko već radimo sa kovid pacijentima to bude sa populacijom ginekoloških pacijenata, naše molbe nisu uslišene od strane uprave KBC-a. Treba pitati upravu zašto su naše zahteve odbili, jer je u to vreme bilo poznato da je takav režim rada ne samo postojao u drugim kliničko-bolničkim centrima u Beogradu, nego se i pokazao da dobro funkcioniše – kaže u razgovoru za Danas.rs prim dr Ivan Bojović, specijalista ginekologije i akušerstva, koji je do skoro radio u KBC „Zvezdara“ pune 22 godine.

Zatvoreno porodilište, trudnice i porodilje u strahu

Odluka da se zatvori ginekologija, kako kaže, nije im bila jasna, s obzirom na to da su neka odeljenja u okviru KBC „Zvezdara“ radila nesmetano. Zbog toga je, dodaje on, kod njihovih pacijentkinja postojao strah ne toliko vezan za koronu, koliko za to gde će nastaviti da prate trudnoću, gde će se operisati i da li će biti problema zbog odlaganja pregleda, intervencija i ginekoloških operacija.

– Pacijentkinjama su bile dostupne samo klinike u Višegradskoj i Narodni front, gde su kolege odlično radile, ali je opterećenje bilo ogromno – ističe dr Bojović.

Očigledno je da je za upravu, kako kaže on, bilo važnije da se operišu katarakte, nego da se prate trudnoće i rađaju deca.

– Ne bih želeo da bilo koga uvredim, ali mislim da je uprava u tom momentu pogrešno odredila prioritete. Jasno je da je korona bolest koja je svuda u svetu izazvala strah, nedoumicu, reorganizaciju u radu zdravstvenih sistema, promene u načinu života, ali su zdravstveni sistemi funkcionisali. Ljudi su odlazili na redovne kontrole, imali kompletnu dijagnostiku, lečenje, operacije… Kod nas kao da u tom periodu nije postojala ni jedna druga bolest – dodaje dr Bojović.

Nije, kaže on, bio iznenađen kad su ga pozvali da radi u kovid bolnici, jer su njegove kolege iz drugih specijalizacija radili sa kovid pacijentima, ali smatra da bi više doprineo da je radio kao ispomoć u u nekoj drugoj ginekološkoj ustanovi kao što su Narodni front i Višegradska ili KBC „Dragiša Mišović“, koji je u to vreme primao kovid pozitivne trudnice i obavljao porođaje.

Prvo dežurstvo sa kovid pacijentima – bolnica bez grejanja

Bojović ističe da upravu KBC „očigledno nije interesovalo“ zdravstveno stanje lekara kada su ih raspoređivali u „crvenu zonu“ gde su bili najteži kovid pacijenti, navodeći da su reorganizacijom rada tamo radili i zdravstveni radnici sa već potvrđenim malignitetima.

– U prethodnom talasu sam radio u zelenoj zoni, s obzirom na to da sam pre nekoliko godina operisan zbog maligne bolesti, ali već prvog dana novog talasa sam u viber poruci dobio raspored i video sebe u crvenoj zoni. Shvatio sam da upravu nije interesovalo moje zdravstveno stanje. Neki će reći „vi ste svi lekari i treba da radite svoj posao“. Iako se slažem da treba da radimo svoj posao, mislim da uprava mora da vodi računa kako o našem zdravstvenom stanju, tako i o činjenici da treba da radimo na onim mestima gde svojim radom možemo dati najbolji učinak – ističe dr Ivan Bojović.

Priznaje da mu nije bilo svejedno kad su mu saopštili da mora da radi u „crvenoj zoni“, ali dodaje da pravog straha nije bilo i da u takvim momentima, lekari i drugo zdravstveno osoblje razmišljaju kako mogu pomoći pacijentima, a sebe i svoje zdravstveno stanje stavljaju u drugi plan.

– Pre odlaska u prvu smenu pomislio sam kako je teško rudarima kad odlaze u jamu rudnika, kad odlazeći na posao ulaze u veliku neizvesnost. Prvo dežurstvo, noćna smena 2.11.2020, bolnica je bila bez grejanja pa se osoblje našlo u situaciji da nas pacijenti mole da se obezbedi grejanje jer im je bilo jako hladno, a svi su bili sa zapaljenjima pluća. Bili smo nemoćni. Kada sam ujutru dao primedbu u viber grupi (koja je u tom momentu imala ulogu kolegijuma lekara koji rade u crvenoj zoni) naišao sam na neprimerenu i neodgovornu reakciju ljudi koji upravljaju bolnicom. Svako bi ovakvo postupanje percipirao kao bahatost moćnih rukovodilaca koji su zaštićeni i kao jednu vrstu mobinga. I zbog toga što sam bio iskren da kažem šta mislim i da uputim kritiku rukovodstvu, dobio sam devet dežurstava u vremenskom periodu u kome su druge kolege imale jedno, dva ili nijedno dežurstvo u crvenoj zoni – navodi ginekolog Bojović.

Kao ginekolog, navikao je da bude na mestu gde se život rađa, a sada je odjednom na mestu gde nečiji život prestaje. Priznaje da mu je i kao lekaru bilo jako teško kad nije mogao da pomogne.

– Iskreno govoreći, mi ginekolozi smo prisutni prilikom rođenja, po meni najradosnijeg trenutka u životu jedne porodice, trenutka koji zahteva brzo donošenja odluka, timski rad, trenutka punog pozitivnog adrenalina, ali i stresa … Onog stresa koga zaboravimo u momentu kada čujemo plač bebe i vidimo zadovoljno lice majke koje želi da stavi na grudi svoje novoređenče. I odjednom jedan ginekolog, koji je navikao da u isto vreme ima dva pacijenta, majku i bebu, se nađe u situaciji da bude u ulozi lekara koji treba da pomogne covid pacijentima, od kojih se mnogi bore za vazduh i život. Umesto onog lepog početka života sada vidim smrt. Lekar sam, ali mi je jako teško da se susretnem sa smrću. Svakodnevno. U svakom dežurstvu. Znam da je to deo životnog kruga i za neke druge specijalnosti deo svakodnevnog lekarskog rada. Ali za mene to nije tako. Realizujem da sam ja samo jedan čovek koji treba da bude hrabar da prihvati da u njegovoj smeni odlazi nečiji roditelj, brat ili sestra, nečiji rođak, prijatelj, jedno biće. Odlazi zbog kovida, a ja kao lekar ne mogu da pomognem – opisuje dr Bojović kroz šta je prolazio.

Prema njegovim rečima, najčešće kliničke slike u kovid bolnici na Zvezdari bile su upale pluća, ali veoma često udružene sa pogoršanjima osnovnih bolesti pacijenata.

– Mi nismo bili u pravom skafanderu, ali od kolega koji jesu bili znam da je bilo jako teško jer su morali da budu obučeni osam sati. Zamislite kako je bez mogućnosti odlaska u toalet! Mi smo, osim maske N95, imali opremu kao kada idemo u operacionu salu. Mislim da to nije bilo dovoljno za zaštitu osoblja. Sramotno je da se osoblje optužuje da je obolelo jer je „pilo kafu“. Da, bilo je kolega koji su oboleli, neki od njih su imali lakše oblike te su ležali kod kuće, a neki od njih su zbog težine kliničke slike morali da budu hospitalizovani – naglašava naš sagovornik.

Priseća se da mu je najteži dan u toku kovida, i možda jedan od najtežih u karijeri bila jedna subota. Imao je pacijentkinju od 71 godinu koja je nakon moždanog udara pre 30 godina ostala nepokretna.

– Sitnog tela, leži na desnom boku, a iz očiju zrači pogled koji nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Pitam je kako je, a znam da će odgovor na moje pitanje izostati, jer ga ne može izgovoriti. Njen pogled je uprt ka bočici vode, koja je na natkasni. Pitam je da li želi vodu i iz njenog pogleda shvatam odgovor. Uzimam bočicu i prinosim joj stavljajući slamčicu u njena usta. Pije uz napor …. Pogledi nam se susreću …. Osećam da vidi da sam tu da joj pomognem i da shvatam koliko joj je teško. Među nama nema verbalne komunikacije, samo pogledi, koji se susreću, njene oči u kojima se vidi patnja, bol, tuga, a naspram njenih, moje oči pune suza koje skrivam noseći vizir. To traje nekoliko minuta… Ona pomera ruku i pokušava da dodirne moju da mi pruži podršku i poruči da se moramo boriti zajedno i da moramo izdržati ovaj težak period. Pokušao sam da kovid u mom srcu, u mojoj duši ne ostavlja traga i da budem distanciran od tragedija. Ali to ne ide tako jer je empatija sve vreme tu. Bez obzira na iskustvo, shvatam da ne mogu da se distanciram – opisuje dr Bojović.

Aplauzi koje su građani upućivali lekarima na početku pandemije bili su, kako kaže naš sagovornik, podrška lekarima jer su shvatili da neko misli na njih.

– Ovim aplauzom nije pokazan samo respekt prema zdravstvenom osoblju nego i podrška da budemo hrabri i izdržimo – dodaje on. Ponosan je na lekare, sestre, spremače, servirke, na svo osbolje sa kojim je radio, ali i na pacijente.

– To je timski rad. Sa nekima od njih sam se tada upoznao jer rade na drugim odeljenjima, te nismo imali prilike da radimo zajedno. Sa nekima sam proveo ceo svoj radni vek. Neki su tek na početku karijere. Svi smo radili kao da smo u medicini odrasli zajedno. To su pre svega dobri ljudi, koji su izneli posao borbe sa koronom. Ali moram reći da sam ponosan i na pacijente, koji su bili vrlo strpljivi, pa čak mogu reći da su imali puno razumevanja za nas. Znate, kada uđete u bolesničku sobu i pitate pacijenta ‘kako ste’, dobijete odgovor na vaša pitanja, a onda usledi kontra pitanje: ‘kako ste vi doktore?’ Tada shvatite da pacijenti nisu samo istorije bolesti za nas, a da mi nismo samo lekarske figure na viziti – navodi dr Bojović.

„Zdravstveni sistem pred pucanjem“

Prema njegovoj oceni, postepeni skok broja novoobolelih ukazuje da će vrlo brzo broj obolelih značajnije porasti, a da opet dolazi do izražaja „kampanjski i neodgovoran rad onih koji nas vode kroz kovid pandemiju“. Ocenjuje da su odjednom ukinute sve mere, dozvoljene utakmice i koncerti, te da su se ljudi opustili i olako shvatili situaciju.

– Naš zdravstveni sistem je pred pucanjem. Korona je zauzela skoro sve bolničke kapacitete. U bolnice su primani samo pacijenti sa koronom. Ostale bolesti kao da nisu postojale. Ljudi nisu imali mogućnost ni za preventivne preglede, a ni za dijagnostiku i lečenje svih drugih bolesti ni stanja, koja nisu korona. Za proteklih skoro godinu i po dana, mnogi ljudi su izgubili bitke sa bolestima, a kod nekih je propuštena mogućnost blagovremene dijagnostike, a samim tim i smanjen uspeh lečenja. Za relativno kratko vreme bićemo svesni težine ovakvog vođenja zdravstvenog sistema u vanrednim prilikama. Mnogim sugrađanima je zbog novonastalog stanja, mera izolacije, ili kako je moderno reći potrebe za „socijalnom distancom“, širenja panike i straha, potrebna ili će biti potrebna psihološka pomoć. Mislim da je pojam „socijalne distance“, koju su postigli, potpuno pogrešan. Potrebno je obezbediti fizičku, a ne socijalnu distancu, jer je socijalni kontakt neophodan ljudima, samo ga treba prilagoditi novonastaloj situaciji – objašnjava dr Bojović.

Zbog neadekvatnog ophođenja prema zaposlenima u nacionalnom zdravstvenom sistemu, ističe on, mnogi lekari, medicinske sestre i tehničari odlaze ne samo iz sistema državnog zdravstva, nego odlaze i iz zemlje. To je, smatra dr Bojović, samo rezultat sistematske i sistemske nebrige, koja traje godinama, a koja je u vreme korone doživela svoju kulminaciju.

– Ljudi koji upravljaju KBC-om „Zvezdara“ su limitiranih organizacionih kapaciteta, sa odsustvom empatije kako prema zaposlenima tako i prema pacijentima, i krajnje nedomaćinskog ponašanja i takvi zarad svojih ličnih interesa (želje da se prebace u Ministarstvo, Fond ili postanu predsednici opština, odu u diplomatiju i slično) su postali spremni da žrtvuju budućnost bolnice koja postoji preko 85 godina i koja je osnovana zahvaljujući čuvenom dobrotvoru Nikoli Spasiću. Mišljenja sam da je nedopustivo da jednu bolnicu koja ima dugu istoriju i bitno mesto u društvu, s obzirom na to da je potrebna pacijentima grada Beograda, neko ko je došao iz jednog drugog okruženja i kome je zbog političke pripadnosti poverena ova ustanova na upravljanje umesto da je razvija i omogućava njeno dalje trajanje on urušava njen ugled i progresivno je gasi. Odlaskom velikog broja zaposlenih, naročito lekara iz KBC „Zvezdara“ u poslednjih dve do tri godine dovešće se ne samo u pitanje kvalitet zdravstvenih usluga i lečenja pacijenta, nego i sam opstanak bolnice. Zna se da dobar domaćin razvija svoju kuću, uvodi novine, vodi računa o kadru, itd … Znate, ukoliko bi iz jednog servisa otišlo pet dobrih majstora, vlasnik servisa bi upitao upravnika servisa šta se to događa, čime su ljudi nezadovoljni i šta oni mogu promeniti i ponuditi da majstori ostanu … Nažalost, rukovodstvo ne uviđa problem, niti koga pita gde je problem i šta može da promeni ili ponudi da lekari ostanu. Nema se vremena ili se takvi razgovori ne žele, verovatno zbog utrkivanja ko će biti bolje pozicioniran na listama političke podrške – ističe dr Bojović.

Dodaje da političari „idiličnom“ slikom nacionalnog zdravstva narodu predstavlju da sve funkcioniše perfektno, a da u praksi to nije tako.

– Žalosno je, kada radite unutar tog sistema možete samo da zaključite da ništa ne funcioniše kako treba, a da su zapravo pacijenti viđeni od strane organizatora kao višak. Napomenuo bih da svako društvo ima dva stuba – sa jedne strane zdravstvo, a sa druge strane prosvetu i kulturu. Kada se ta dva oslonca oštete, društvo pada, postaje ranjivije i nestaje. Postoji velika opasnost, da za nekoliko godina, kada otvorite vrata ordinacije, u njoj neće biti dobrog ili manje dobrog lekara i sestre, unutra neće biti nikoga. Ista je situacija u školama, pozorištima, muzejima … Krajnje je vreme da dobro razmislimo o prioritetima našeg društva, o našoj budućnosti. Do dna ima još, ali se plašim da smo već prešli granicu bespovrata – dodaje on.

Komentarišući zašto je poslednjih meseci vakcinacija u stagnaciji i zašto se mladi ređe odlučuju da se vakcinišu protiv korona virusa, doktor kaže da je vakcinacija počela dobro, ali da je potpuno jasno da su ljudi u nedoumici jer je cela priča sa koronom, kaže, počela uz smeh ljudi koji odlučuju o našoj sudbini. Smatra da je dodatnu pometnju unelo ćutanje Lekarske komore, Srpskog lekarskog društva, ali i Medicinskog fakulteta u Beogradu.

– Bio je to „najsmešniji virus u istoriji“, davane su u najmanju ruku nekorektne izjave o „odlasku u šoping u Milano“, dok su ljudi u Italiji doživljavali strahote, ostavljeni na neki način sami od strane Evropske Unije, zatvarani smo u izolaciju na par stotina novootkrivenih slučajeva, a kada ih je bilo znatno više organizovali smo izbore, otvaranje tržnih centara, primeri nenošenja maski prilikom konstituisanja Vlade, sumnja u brojeve testiranih, obolelih i preminulih sugrađana, davanja izjava od strane političara, umesto ljudi iz struke u mnogome su doprineli da se „običan čovek“ nađe u nedoumici vezanoj za vakcinu. Mislim da je dodatnu pometnju unelo ćutanje Lekarske komore, Srpskog lekarskog društva, ali i Medicinskog fakulteta u Beogradu, što je svakako nedopustivo. Ordenje i pohvale koji su deljeni zaslužili su zaposleni u svim zonama kovid bolnica, a ne direktori i političari. Oni su samo trebali da ih preuzmu, ali su pojedini ostali i ovaj put sitni i prisvojili su ta priznanja. Dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu Prof. Dr Nebojša Lalić se nije setio kolega koji su tu diplomirali, a izgubili bitku sa koronom, bilo kao lekari na „frontu“ ili samo kao pacijenti. Sramota je ne setiti se svih njih, a brinuti samo za sopstvenu političku promociju i pozicioniranje. Sama vakcinacija je započela dobro, i samim brojevima vakcinisanih i mogućnošću izbora vakcine, ali smo i tu u jednom momentu posustali. Mislim da bi ljudi trebalo da se vakcinišu, jer je to jedini način da se zaštitimo od same bolesti, ili da ona ne bude u težem obliku, ili sa smrtnim ishodom. Ljudi koji su preboleli koronu imaju značajne posledice (pluća, srce, krvni sudovi, neurološke smetnje ….) – navodi dr Bojović.

„Nisam mogao da gledam kako ubijaju jednu bolnicu“

Pre mesec dana dr Bojović je napustio KBC Zvezdara, bolnicu koju zna od detinjstva i u kojoj je stasao kao lekar. Kao razlog navodi da više nije mogao da gleda kako „ubijaju“ jednu bolnicu a nije imao više snage da se bori sa upravom.

– Radeći sa svojim kolegama u Bolnici za ginekologiju i akušerstvo „negovao“ sam tu bolnicu, jer su je stvarale generacije lekara pre mene. Dao sam svoj doprinos u radu bolnice, u stvaranju bolje slike o našem radu. Moram da budem iskren i kažem da više nisam mogao da gledam kako „ubijaju“ jednu bolnicu, kako nam ne dozvoljavaju da radimo svoj posao, kako se ophode i prema zaposlenima i prema pacijentima. Nisam mogao više da se borim protiv toga. Naše pacijentkinje nisu znale ni kada nas zatvaraju, ni kada nas otvaraju (mislim na režim rada u kovidu), nisu imale priliku da se leče, da prate trudnoću ili da se porađaju u našem porodilištu. Odluku o tome su donosili drugi, a ne mi koji ih lečimo. I to je moglo biti organizovano bolje, pre svega humanije. Da i mi koji radimo, ali i pacijenti znamo blagovremeno, a ne da nam se na pola operacije saopštava da bolnicu treba hitno izprazniti jer prelazimo u „kovid režim“ rada – objašnjava dr Bojović.

Dodaje da je takav nedopustiv odnos, ali u isto vreme i progon koji doživljavaju svi oni koji se usude da iznesu svoje mišljenje i argumentima se suprotstave lošoj organizaciji od strane rukovodstva, doveli do toga da i on donese odluku da napusti bolnicu na Zvezdari.

– Možda oni ovo vide kao njihovu pobedu, ali ja verujem da je to Pirova pobeda. To je ona pobeda u kojoj pojedinci dobijaju poene koji znače samo njima, a u stvari “uništavajući i gaseći” jednu bolnicu, ne obazirući se na žrtve, stvaraju veliko nezadovoljstvo, kako kod zaposlenih koji odlaze, tako i kod pacijenata kojima smanjuju mogućnost izbora zdravstvene zaštite i adekvatnog lečenja. Pacijenti dolaze u bolnice da bi ih lečili lekari i sestre, ne dolaze zbog direktora i njegovih lojalnih pomoćnika. Mi nismo zakazali u obavljanju svog posla. A da li su oni zakazali u organizaciji, to ćemo videti ubrzo. Želim da poručim svima da moraju biti dobri lekari, ali pre svega dobri ljudi. Stručnost i ljudskost nam niko ne može oduzeti. A pitanje da li uprava ne zna ili ne želi da organizuje rad jedne “bolnice na kraju grada” ostaje pitanje za one koji treba da vrše nadzor nad onima koji upravljaju ovom bolnicom. To nije moralno pitanje nego prvenstveno pitanje odgovornosti rukovodstva pred narodom – zaključuje dr Ivan Bojović.

Nagrada za najboljeg ginekologa u Srbiji

Prema oceni porodilja upravo doktor Ivan Bojović 2016. godine dobio je nagradu za najboljeg ginekologa u Srbiji. To je bilo prvo istraživanje sprovedeno na 10.000 pacijentkinja, koje je uradio portal Bebac.

– Ta nagrada mi je jako bitna jer sam izabran od strane pacijentkinja. To je bilo prvo istraživanje kojim smo dobili realnu sliku o stanju porodilišta u Srbiji. Do tada nije bilo ovakvih anketa pacijenata, tako da je vest ne samo bila bitna nego i u neku ruku senzacionalna. Drago mi je da su tada prvi put su iznete i lepe stvari iz sfere zdravstva. Svim kolegama je bilo drago da čuju kako ih pacijenti hvale, a ja sam bio posebno ponosan. Ova nagrada je bila i za mene, ali i za mnoge moje kolege, motiv da radimo još bolje – navodi dr Bojović.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije COVID-19 u Srbiji, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).