Glas za balon-salu, vagu, doktora, trafostanicu

Neće glasati za čoveka, već za selo. Za balon-salu, za vagu, doktora, trafostanicu. Između svega ostalog. Izaći će na referendum, jer ne postoji druga reč koja bi bolje opisala ono što će se odigrati u nedelju – i odlučivati o tome na šta da potroše novac koji su dali za porez na imovinu.

– Milion dinara smo potrošili ove godine na posipanje atarskih puteva i ostalo nam je još 2,4 miliona dinara, tako da će biti dovoljno za nekoliko predloga. Dva najvažnija, za koje smo izdvojili po milion dinara, jesu sređivanje ulice koja je rađena 1995. i za trafostanicu jer je u jednom delu sela napon toliko slab da ljudi ne mogu da gledaju televiziju – priča predsednik Saveta mesne zajednice Slepčević Slavko Ivanić.

Dugogodišnji predsednik Saveta i poznati privrednik u selu sačekao nas je ispred prodavnice i pekare koju ima još iz devedesetih. Uz kafu sa kockom šećera u njegovoj kući saznali smo da ima i 38 hektara zemlje koju obrađuje i da uz to otkupljuje i bikove iz cele Mačve za jednu od poznatijih klanica u Srbiji.

– LJudi se ovde bave ratarstvom i stočarstvom, ali smo prepoznatljivi po proizvodnji lubenica. Bude ih 100 hektara svake godine. Tu smo dobri, prinos je solidan, a sa hektara lubenica može da se zaradi od 4.000 do 5.000 evra – kaže Ivanić.

U Slepčeviću ima, ističe, 427 domaćinstava i 1.270 ljudi sa pravom glasa. Očekuje da će na referendum, koji ne može da ne uspe, izaći oko 50 odsto njih. Takva je u proseku izlaznost u Slepčeviću, kaže, za bilo koje izbore.

– Još se prijavljuju, kad su shvatili suštinu, inače ljudi su to sa nevericom prihvatali. Sećam se kada su počeli izbori za Savet MZ, bilo je stidljivo, ali sada izađe pola ljudi na glasanje. Već 17 godina sam u Savetu i dosta je urađeno. Nov dom kulture, zdravstvena ambulanta, škola, dosta je para uloženo. Atarski putevi su do savršenstva urađeni, a seljaku je fabrika njiva i štala, ako nema dobru vezu, ako ne može da izvuče usev koji je obrao, onda je u problemu – priča Ivanić.

Meštani Slepčevića, koji se nalazi desetak kilometara od Šapca na putu ka Loznici, nisu su se zaustavili samo na trafostanici i asfaltiranju puta. Imaju još četiri predloga i oni su do u paru izračunati – 150.000 dinara treba za košenje groblja, 100.000 dinara za fudbalski klub, 135.000 za adaptaciju stare škole u kojoj se vežba folklor i 40.000 dinara za KUD.

– Dobro je da se daje za selo – rekao nam je penzioner kog smo jedva sustigli pre nego što je seo na bicikl.

– Šta mi možemo da uradimo u državi, to je daleko od nas. Evo, ja nikada nisam glasao na republičkim izborima, ali ovde za selo uvek glasam. I sada ću da idem na referendum, jer to radimo za nas – dodaje naš sagovornik.

Odlazeći, dobacio je da mladi odlaze, da „niko neće na selo“ i da „nešto mora da se uradi“.

– Možda je ovo način – rekao je.

Ovako optimistična, međutim, nije bila naša sledeća sagovornica, koja je sve vreme ispred lokalne prodavnice slagala piće u frižidere.

Nije bila raspoložena za razgovor.

– Ne verujem u to ništa – odgovorila je na pitanje da li izlazi u nedelju na referendum.

Ne prekidajući posao dodala je da su „već davali pare za ulicu i trafo“, ali da „nije bilo ništa“.

– Ovde se ne daju pare za selo, daje se jednom čoveku – rekla je, pogledavši značajno pre nego što smo završili kratak razgovor.

Teško je petkom oko podneva naći ovde ljude na ulici. Uglavnom rade, prolaze pored nas u traktorima. Tek ponekog ima i to uglavnom ispred ili u prodavnici. Tako je bilo i u susednom Zminjaku, koji kilometar dalje, pa desno iza pumpe i preko pruge. Naslonjena na lakat, prodavačica u marketu nam je rekla da je čula za referendum, ali nije delovala previše informisano.

Kad smo joj objasnili da će u njenom selu jedini predlog biti izgradnja balon- sale jer deca u osmogodišnjoj školi nemaju gde da rade fizičko zimi, rekla je da je to „dobro“.

– Ako se ljudi slože da su za to, onda je dobro – rekla je.

Kao „kec na desetku“ u prodavnicu je ušla mušterija.

– Eh, evo, ovo je učiteljica, ona može više da vam kaže – bila je srećna što može da nas se „reši“.

Učiteljica nam je rekla da je bilo malo polemike, ali samo oko toga da li balon-sala treba da bude u dvorištu škole ili na nekom drugom mestu.

– Trebalo bi da bude u dvorištu škole, nadam se da će biti tako – istakla je.

Više detalja o referendumu u Zminjaku, u kom živi 2.000 ljudi, rekao nam je lokalni poljoprivrednik i gradski odbornik Dragan Stanković.

– Osim Zminjaka u našoj mesnoj zajednici su i Skrađani, u kom živi nekih 600 do 700 ljudi. Pretežno se bavimo poljoprivredom, stočarstvom i ratarstvom – upoznao nas je sa detaljima u hladnoj prostoriji zapuštenog doma kulture u centru Zminjaka.

– U našoj MZ ima plaćenog poreza oko 2,6 miliona dinara. Potrošeno je 400.000 dinara. Ono što je preostalo daćemo i to je jedini predlog na referendumu za balon-salu – ističe Stanković.

Grad je, kaže, uložio tri miliona dinara u školu koja je sada sređena, ali nedostaje sala za fizičko.

– To je investicija od šest miliona dinara. Tako da će na ova naša 2,6 miliona grad dodati verovatno još, cilj je da nešto počnemo da radimo. To nam je prioritet jer se i broj đaka povećava stalno – naglašava Stanković.

Nije znao tačan broj, te smo na povratku svratili do Osnovne škole „Jovan Cvijić“.

Vrata otvorena, tišina. Dečje patofne ispod klupa, otvorena vrata predškolskog. Deca su na spratu, na časovima. Vrata zbornice širom otvorena. Tek dva glasa dopiru iz prostorije pored.

Raspoložene za priču, veselo su dočekale nenajavljene goste.

– Imamo 270 đaka i dobro je, možemo da se pohvalimo da se broj ne smanjuje, čak raste, držimo se. U Zminjaku ima osam razreda i osam razreda je u susednoj Petlovači – kaže starija od njih. Na pomen referenduma napominje da je to dobra stvar, ali da nije sigurna kako će to da izgleda.

– Znate, ja sam iz Petlovače, toliko ima prostora koji se daje u zakup, ali taj novac ne ostaje selu. Tako da nisam sigurna koliko kada sve saberemo mi dobijemo, koliko izgubimo. Ali svakako je dobra stvar da škola dobije balon-salu – rekla je.

Kada smo odbili kafu jer „žurimo nazad“, nije nas pustila da odemo praznih ruku. Spakovala nam je za poneti pun tanjir, nikad sočnije, štrudle sa višnjama.

– Bio nam je juče dan škole, imali smo proslavu. Ide vikend, mora da se pojede – priča nam, ignorišući molbe „da ne pakuje tako mnogo“.

Na putu do Beograda komentarisali smo, nezavisno od štrudle koju smo usput pojeli, da se odavno s nekog poslovnog puta nismo vraćali sa pozitivnim osećajem. Uglavnom su nas turobne, teške priče radnika odvodile na put. Sada, sa puno optimizma, ljudi očekuju da će u nedelju izaći i uraditi nešto za sebe. Svima smo obećali da ćemo se vratiti narednog leta. Do tada sve izglasano treba da bude i urađeno. Da napravimo priču o konkretnim stvarima, da fotografije dopunimo trafostanicom, novim putevima, salom.

Među predlozima i bunar i crkva

U šabačkoj opštini živi oko 120.000 ljudi, od toga polovina u 51 selu. Referendum će u nedelju biti održan u 24 sela, u kojima ukupno živi 12.000 ljudi.

– Predlozi su fantastični, u jednom selu su se odlučili da kupe skupu vagu za merenje voća i povrća, u drugom kopaju zajednički bunar za navodnjavanje jagoda i krastavaca, u trećem prave crkvu jer je nemaju, u četvrtom žele da plate doktorku i medicinsku sestru da im tri puta nedeljno dolazi u selo – rekao nam je gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović, koji je referendum najavio i za narednu godinu, i to u svih 60 mesnih zajednica.

Jedna sala nestala devedesetih

Dragan Stanković iz Zminjaka kaže da je nepoverenje kod nas sveopšte, ali da će se, kada prvi projekat bude urađen, to promeniti. „Stopostotno je poverenje izgubljeno, jedna balon-sala je ovde nestala devedesetih, tada su bile odvojene pare kroz samodoprinos i logično je da i sada pojedini misle da to može da se desi“, ističe Stanković.