Foto: lična arhivadKad sam bila dete slušala sam povremeno da su bili neki izbori i da ima nešto što se zove poslanik. Učiteljica u osnovnoj školi je takođe pominjala izbore, da je to svečan dan, nedelja i da će naaši roditelji ići da obave građansku dužnost, tj. da će glasati.
Naš novosadski poslanik je bio, ko zna zašto, Svetozar Vukmanović Tempo, čuveni lik iz Titove blizine, koji je držao mitinge, na koje nisam išla, svake četiri godine. I moj otac je bio poslanik, ali u Temerinu i meni to nije predstavljalo ništa.
I posle punoletstva, krajem šezdesetih, dođe prvo glasanje. Baš te godine pojavili su se i prvi kandidati tzv. grupa građana na koje se u zvaničnim izvorima u stvari popreko gledalo, ali bio je to izazov za hrabre.
Kako je Steva Nikšić pobedio „budžu“
Na mom biračkom mestu, pored jednog uglednog političara, “budže”, kako smo voleli da kažemo, kandidovao se student Steva Nikšić, budući novinar i glavni urednik NINa, danas na žalost već pokojni. Bio je veliki borac, sjajan novinar i drug iz detinjstva. I tako se desilo da je ondašnji centar Novog Sada, izglasao Stevu, a uglednik je izgubio. Ne sećam se više, da li je i kako tadašnji Socijalistički savez reagovao, niti kakva je bila ta Skupština SR Srbije, sećam se da je drug-gubitnik bio ljut i uvređen, smatrajući da su mu to namestili drugovi iz ko zna koje frakcije. Steva je inače bio jedan od najktivvnijh poslanika i među nama studentima se pričalo kako je na neki zakon imao preko 80 amandmana i to je bila ta čarobna reč koja eto traje do današnjih vremena.
Tako se nekako završio sistem glasanja za konkretne ličnosti, a na to se nadovezao delegatski sistem, koji nikada nisam shvatila i bio mi je, sasvim iskreno, potpuno kretenski. Već sam radila tada, gunđala protiv mnogo čega i polako se moj položaj na lestvici pobunjenika podizao.
O tom delegatskom sistemu pisao je Mihajlo Mihajlov, poredeći ga sa Musolinijevim parlamentarizmom i zaglavio zatvor. Ja sam samo ostala bez pasoša “zbog razloga bezbednosti zemlje” sedam godina i menjala grad i redakciju, ali to je već druga priča. Na delegatske izbore jednostavno nisam išla.
U sumrak naše bivše zemlje, kada je Milošević bio zvezda u zenitu, bili su organizovani neki izbori, mislim predsednički, sa dva kandidata. Jedan je bio “Sloba sloboda”, a drugi ugledni prvak jogurt revolucije, “pošteni ”Mađar Mihalj Kertes. Sloba je pobedio sa čuvenih 103 posto glasova, a i Kertes je dobio dosta. Izgleda da nas je izašlo oko 150 procenata. Ja sam uredno prekrižila oba i to je bio nastavak svojevrsne ćorave kutije u koju sam povremeno ubacivala svoj glas.
Ivan Đurić, pobeda u Vojvodini
I najzad, dođoše i prvi višestranački izbori. Sećam se tog uzbuđenja. Zidovi, liftovi, izlepljeni tzv. duplericama sa slikom obožavanog lika SM i kandidata socijalista za to mesto. Neorganizovano, cepala sam plakate. Drašković je bio drugi, za njega su glasali mladi i vrlo verovatno nacionalistički krugovi građanstva.
Mi treći bili smo reformisti i glasali za Ivana Đurića. I danas sam ponosna na Vojvodinu u kojoj je pobedio profesor Đurić. Tako nešto se više nikada nije ponovilo, a moja postojbina je u međuvremenu postala teritorija za radikale i druge slične im. Jednom će neka istorija, sociologija i psihologija morati da objasni taj fenomen.
Prolazile su godine sve sličnije, očajnije i siromašnije. Glasali smo za Đinđića, za vojvođansku koaliciju i izglasali opštinska rukovodstva. Milošević je bio načet. Ozbiljno. Počelo poništavanje lokalne volje građana. A građani na ulice, pa jaja po izbornim komisijama, pa kordoni, pa “lex specialis”. Bilo je sjajno osećati da si negde pobedio, da si ih uhvatio u krađi, da je zora na vidiku.
Najzad, izbori 24. septembra 2000. godine. Novi Sad izlepljen flajerima “gotov je” , pesnica zabranjena, a svuda je ima, otporaši neumorni i pored hapšenja i privođenja. Jednom na Štrandu naprave reljef u pesku, pesnicu naravno. Stigne policija, mladi poskaču u Dunav, neke pohvataju, neke privedu, među njima i dekanicu Filozofskog fakulteta dr Maju Kleut. Puca bruka i sramota.
Prolazile su godine. Izbori, kandidati. Nade. Promašene.
Ovoga puta, već penzionerka sa dugogodišnjim stažom, ali istim uverenjima i nadama, stojim u redu u mojoj mesnoj zajednici. Sumorna lica glasača. Ćutimo uglavnom. Mnogo nas je. Nedaleko tri mladića gledaju nas u redu i ne deluju ljubazno. Unutra procedura, spisak, lampa, špric, takozvani paravan od kartona, jedan mladi član biračkog odbora u teget odelu sa narandžastom leptir mašnom.
Glasam. Povratak kući. Na ulici se niko ne smeje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
