Glasovi kao mrtve glave

Izbori su sve više bespoštedni rat, koji minimum zakonskih okvira drži u ravni demokratije. Novac, mediji, moć interesi – sve više udaljavaju izbore od idealizovane slike viteškog nadmetanja, a sve više pretvaraju u ogoljenu borbu za vlast u kojoj je dozvoljeno sve što nije zabranjeno i sve što partijsko-medijsko-marketinški timovi smisle da prođu kroz kapije izbornog prava bez sankcija. To ide toliko daleko da se postavlja pitanje da li su oni pravi mehanizam koji je suština demokratije, koji čuva i njen smisao.

Mlade „zelene“, „nezrele“, „izborne“, „fasadne“ i kakve sve ne „demokratije“ nisu imune na ove probleme. Naprotiv. U novim demokratijama oni su izraženiji. Kao da je „normalno“ da oni koji u izbornu utakmicu ulaze sa pozicija vlasti imaju prednost. Kao da se podrazumeva da su njima „najnaklonjeniji“ mediji. Kao da se „podrazumeva“ da mogu koristiti državne resurse. Kao da je „izvesno“ da pobednici nose sve – imaju pravno na „ratni“ plen – funkcije, slavu, državne resurse. Kad se desi, a desi se, da takve vlasti odu u opoziciju, žestoki su kritičar takve prakse.

Vidi li se to u „beogradskim“ izborima? Pobedom SNS na lokalnim izborima u Beogradu skoro sa apsolutnim brojem glasova, zaokružena je homogenizacija, koncentracija i hegemonizacija vlasti.

Naprednjaci kontrolišu gotovo sve opštine i gradove. Poneko „ostrvo“ samo štrči i naglašava njihovu dominaciju. Oni imaju apsolutnu većinu u pokrajini Vojvodini. Upravljaju zakonodavnom vlašću i obema polugama dvoglave egzekutive u Srbiji – vladom i funkcijom šefa države. Politika i vlast u Srbiji su homogenizovani. Nema prepreka za sprovođenje izbornih obećanja. Pravdanja i „vađenja“ na pritiske opozicije i nepouzdane koalicione partnere nisu ubedljivi argumenti. Vlast vlada bez opozicionih „šumova“, „ustupaka“ i slično.

Pobedili su Vučić, Đilas, Šapić i Dačić. Neki su partijski lideri, neki nisu. Neki u pobedničkom taboru – oni koji će imati mandate – nemaju ni stranke. Personalizacija politike uz snažne podsticaje institucionalnog dizajna koncentrisali su vlast u rukama ličnosti, lidera naprednjaka i šefa države. Lična harizma, niz izbornih pobeda, utrenirana partijska mašinerija, piramida odborničkih i poslaničkih grupa, srasle funkcije šefa partije i države, definitivno su učvrstile A. Vučića kao figuru koja usmerava odlučivanje i upravljanje političkim procesima.

Pobeda u Beogradu, poslednjem uporištu opozicije, učvršćuje trend iz svih prethodnih izbora. SNS ima potencijale da iz dominantne preraste u neku vrstu partije hegemona. Personalno – naprednjaci će biti privlačni za nove ugledne, uticajne ljude iz raznih struktura, od politički neangažovanih do partijskih konvertita. Politički – mnoge partije će tražiti pokroviteljstvo naprednjačkog kišobrana priznajući i jačajući njihovu funkciju partije hegemona.

Takva moć je izazov demokratiji i zov autoritarizmu. A. Vučić, šire naprednjaci, hajde da kažemo i koalicioni partneri, biće odgovorni i krivi svima i za sve. NJemu i njima i čast i slava za sve dobro. NJemu i njima sve kritike, tačnije „pljuvačina“ za sve što je problem ili percepcija ko je za to kriv. Šta će pobednici sa toliko vlasti i moći? Šta će poraženi sa tako malo snage – „jedna slamka među vihorove“? Potrebno je nemerljivo više tolerancije, nego trijumfa pobednika, bržeg ispunjavanja obećanog, nego novih obećanja, senzibilnosti i sluha za kritike manjine, nego pokazivanja da je vlast uvek i u svemu u pravu, veštine da moć i apsolutna vlast ne prodube podele, nego da grade konsenzus. Trebaće mnogo više realnosti za shvatanje pozicije izbornog gubitnika, nego proklinjanja medija, izbornih uslova, zavedenih birača, trebaće realnost u ponudi, više nego u takmičenju sa marketingom vlasti, veštine da se biračima objasni da se želi isto što i vlasti, i da to nije sramota i „krađa“ ideja i programa, ali da ima drugačijih i boljih puteva da se oni ostvare. Kosovo, Ustav, evrointegracije… testovi su koji će vlast i opozicija polagati odmah, danas….

Porazom opozicija mora da se pripremi na višegodišnje apstiniranje od vlasti. Za partije je to velika trauma. Političare, još više. Tolika da, ako „na ranu ne stave ljutu travu“, mogu doživeti političku smrt. Gorki lek mora biti koktel: penzionisanje istrošenih lidera, lansiranje novih političara, a ne recikliranje, ukrupnjavanje u jaku stabilnu partiju, a ne široke saveze bez identiteta, priznanje da nije problem samo u izbornim uslovima i u odsustvu iz medija. Koktelu treba neizostavno dodati i suočavanje sa istinom da opozicija nema problem samo sa A. Vučićem, SNS i njihovim koalicionim partnerima. NJihov osnovni problem su birači. Nikada neće pobediti, ako ne ubede značajan deo naprednjačkih birača da glasanju za njih. Za tako šta potrebno je više od fascinacije Vučićem. Potreban je program, nova politika i ponašanje koje ni po čemu neće ličiti na estradizaciju i tabloidizaciju politike.

Čitanje bliske političke istorije je važno. Nismo sigurni da tu ima uputstava kako dalje. Pouka ima, ali čitači neće da ih shvate. Oni se drže mantre da su naprednjaci eho devedesetih, da je Vučić Milošević, da je SNS isto što i SPS, da je „međunarodna zajednica“ na njihovoj strani samo zato što to odgovara njihovim interesima, a kad su oni bili na vlasti podržavali su ih zato što su oni branili nacionalne interese i bili lučonoše demokratije.

Neće beogradski izbori doneti kraj nekih stranaka. Nisu to doneli ni pre. Neće propasti demokrate, liberali, nacionalisti, drugosrbijanci… Neće, zato što u biračkom telu postoje građani koji podržavaju takve opcije. Tako i treba i to nije problem. Problem je što to neće da shvate aktuelni lideri tih opcija. Oni i veruju da te politike postoje zato što su oni lideri tih stranaka. Što oni budu imali više veštine da ubede pristalice da je to tako, imaće više šanse da na sledećim izborima beleže lošiji skor. Što budu uspešniji u ubeđivanju oponenti će rasti. Ko će biti kriv? Birači? Izborni uslovi? Populizam? Autoritarizam? Međunarodna zajednica? Novinari? Istraživači? Čućemo na narednim izborima.

(Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka i član Istraživačke grupe Demostata „Tri decenije višepartizma u Srbiji“)