Glava u crnoj kesi

kad je u bescenje prodata fabrika u kojoj je radio. Neko posle nepravedne presude. Neko – kad su počele da padaju bombe. Ili kad mu je dete po dolasku iz vaspitne ustanove opsovalo majku. Ili kad nije mogao da kupi lek za roditelja. Nestajanje države navodi ljude da sami kroje

PODSEĆANJE Danas, 3. 6. 2008.

zakone kojih će se pridržavati.
Milošević je pao kad je prestala da postoji država koju je vodio. Od pobednika je tražio samo ono što je uskratio većini građana: sigurnost. Molio je da mu se ne dira imovina i porodica, da ga ne zapitkuju o prošlosti, da se na miru igra s unukom. Tražio je samo ono što bi tražio svako normalan. Nije priznavao da su zbog njegovog ludila hiljade unuka ostale bez dedova, da su desetinama hiljada porodica uništeni i oteti domovi. Podsećanje na Miloševića bilo bi izlišno da nije reč o iščezavanju rodoljublja – ljubavi i poštovanja otadžbine. Kako poštovati otadžbinu u kojoj svaki park pored Dunava može da se pretvori u privatni restoran? Čime zaslužuje poštovanje država koja dozvoljava da svako zida šta mu se prohte gde god nađe zgodno mesto? Kakva je to država u kojoj stotine hiljada ljudi ne plaća struju? Neplaćanja nema tamo gde ljudi poštuju državu, ali i sebe. U Srbiji je nepostojanje države ubilo samopoštovanje ljudi. Ko poštuje sebe – neće uzeti tuđe, bio to sapun, ašov ili kuća. Kome ništa nije sveto, grabi sve redom. Za vladavine bezdržavlja neplaćanje struje nije smatrano grehom. Posle dvehiljadite država nije imala snage da isteruje sitne račune. Prvih godina nakon obnove nezavisnosti nije imala volje za uspostavljanje sopstvenog reda i zakona. Predsednik prve dve vlade verovatno je plaćao svoje račune. Nije smatrao uputnim zahtevati da to čine i ostali. Ili je smatrao da narodu ne treba oduzimati jednom stečena prava. Ili je bio toliko zatečen nezavisnošću da je zaboravio šta u udžbenicima piše o državotvornosti. Ako pravite novu državu, ma koliko starom je nazivali, nemate pravo da je podrivate time što ćete svakome dozvoliti da bude vrhovni tumač njenih i svojih prava. Ko ima razumevanja za komšiju koji ne plaća struju, neka plati umesto njega. Ko odobrava da neko troši a ne plaća, sutra će i sam ostati u mraku. Objašnjenje da neko ne može da plati zato što ima petoro nezaposlenih u porodici bilo je prihvatljivo za vladavine bezdržavlja. Bilo bi prihvatljivo i danas ako bi država odlučila da je struja opšte dobro i da svako može uzimati koliko mu treba. Ili da je donet zakon prema kojem hiljadu najimućnijih rodoljuba – političara, sportista, pevača, književnika i vladika – plaća struju za one koji nemaju novca. Dok odgovarajućih odluka i zakona nema, struja se mora plaćati isto kao i hleb, pivo i cigarete. U protivnom, svako kome se puši moći će da uzme tamo gde ima. A Ratko Mladić moći će da rodoljubivo puši za dvojicu. On je, ne manje nego Milošević, oličenje vremena kada je postalo dopustivo psovati majku sopstvenoj majci i kad se svaka bitanga mogla nazvati oslobodiocem.
Neplaćanje struje nije najveći problem Srbije. Veći je u tome što stotine hiljada ljudi ne mogu zaraditi dovoljno za pristojan život. Posao državotvoraca nije da plaćaju račune siromašnih niti da ih zapošljavaju, već da omoguće otvaranje novih radnih mesta i obezbede poštovanje zakona. Kad čovek počne da se oseća sigurno, kada vidi da se država uozbiljuje – i on se uozbilji. Tako se rađa poverenje u državu, što je drugo ime za rodoljublje.
Jesu li liberali ulaskom u beogradsku vlast izgubili dušu? Pitanje mahom postavljaju oni koji su tvrdili da je Tadić, ulazeći u koaliciju s Dačićem, izdao Peti oktobar. Oni neće da vide da se zrelost ne dokazuje bandoglavošću, već razumnim ponašanjem. Šta bi to Jovanović i njegovi birači dobili ostajanjem partije u opoziciji? Ništa izuzev prilike da kude nemoralnu vlast. Ulaskom u nju, izabrali su teži put. Naravno da osećaju istu vrstu nelagodnosti kao i demokrate nakon dogovora sa socijalistima. Zbog toga objašnjavaju da u stvari nisu sasvim u vlasti. Objašnjenje je nužno i uverljivo kao i ono da je ćerka devedeset devet odsto nevina, a samo jedan odsto trudna.
Niko od onih što grde Tadića zbog koalicije s Dačićem i Jovanovića zbog podrške beogradskoj vlasti ne kaže šta bi on uradio na njihovom mestu. Nema smisla pitati šta bi uradio Zoran Đinđić. Smislenije je setiti se šta je radio. Da je birao samo moralne čistunce i političku nevinaščad, nikad ne bi skrpio DOS. Da Miloševića nije rušio s Koštunicom, rušenje bi potrajalo. Ukoliko misle da je slika beogradske vlasti zaista tako loša kakvom su je do juče predstavljali, eto liberalima prilike da je makar malo poprave.