"Glava u torbi" ili Kako nositi glavu na ramenima

Kao kolumnistkinja Borka Pavićević je autorka na putu, amalgam izveštača o događajima kojima prisustvuje, zapravo kojima hrli ili koji su ciljano razlog njenog putovanja, potom neke vrste sholasta koji predočava istorijat određenih festivala, izložbi itd., i koji sažeto podseća na biografije, izjave i postupke određenih javnih i manje javnih ličnosti, umetnika i političara i, na kraju, osobe koja evocira lična sećanja, koja su uvek dobrim delom i opšta. To su sećanja dramaturškinje, mirovne aktivistkinje i kultur-tregerkinje nezavisne kulturne scene u Beogradu od 1990-ih do danas, intelektualke koja je uvek i čitateljka i gledateljka. Razume se, ovoj nenamernoj trijadi „uloga“ koje, kao u kakvoj pozorišnoj trupi skromnih sredstava ili avangardnog koncepta, autorka ovih kolumni rado preuzima ne sebe, možemo lako pridružiti ulogu komentatorke tekućih zbivanja i pristojne, nemaliciozne polemičarke.

Sećanje je važan fenomen kojim se bavi čitav niz društvenih nauka i disciplina, od psihologije ličnosti i socijalne psihologije do sociologije, studija kulture i političkih nauka, već u zavisnosti da li je reč o individualnom (komunikativnom) sećanju ili kolektivnom (kulturnom) sećanju, odnosno, po četvorodelnoj podeli „nivoa“ ili „oblika sećanja“ koju koristi Alaida Asman, da li je reč o individualnom, društvenom, kulturnom ili političkom sećanju. Suština razlike između prvog i drugog tipa sećanja, odnosno kod Alaide Asman između prvog i drugog para oblika sećanja, ne proističe samo iz razlike koju donosi odnos lično (intimno, privatno) “ kolektivno (opšte, javno), već i iz razlike koja postoji između ličnog iskustva ili saznanja i iskustva poimanja koje omogućavaju u jednom slučaju kulturni artefakti i dokumenti (kod kulturnog sećanja), odnosno zvanični rituali sećanja koji služe formiranju i održavanju kolektivnog identiteta, kakvo je političko sećanje. Ovo poslednje teži „unifikaciji, utilitarizaciji, jednoznačnosti i homogenizaciji“, za razliku od kulturnog sećanja koje je „heterogenije i fluidnije od političkog sećanja“, kao što je „kompleksnije i stabilnije od komunikativnog“, odnosno ličnog sećanja (svi citati su sa strane 14, iz Uvoda navedenog zbornika koji potpisuju Michal Sl“daček, Jelena Vasiljević i Tamara Petrović Trifunović). Lično ili komunikativno sećanje se obrazuje u interakciji između pojedinca i socijalne grupe koju određuje krvno ili duhovno srodstvo (porodica, rodbina, poznanici, prijatelji), prostorna bliskost (komšiluk) ili profesionalni interesi (posao, udruženja, klubovi, stranke…). Kao takvo, lično sećanje je subjektivno, poslovično nepouzdano i fragmentarno, sklono preinakama i izloženo zaboravu, ali uprkos svemu tome ostaje konstitutivno za tzv. lični identitet pojedinca, tj. za njegovu samosvest, za to kako sebe vidi i doživljava. Naspram njega, i kao suprotnost i kao dopuna, stoje ova dva tipa tzv. kolektivnog sećanja, kulturno koje počiva na arhivskoj i umetničkoj građi i političko, koje je nametnuto odozgo, koje je instrumentalno i koje oslikava način na koji jedno društvo u jednoj epohi, ili tačnije dominantne društvene elite u jednoj epohi, tumače prošlost toga društva, izdvajajući i zakonski fiksirajući određene događaje i datume u vidu državnih praznika kao reprezentativne i obavezujuće, koji se ceremonijalno obeležavaju zarad učvršćivanja kolektivnog identiteta, u prvom redu nacionalnog.

Ako se ovih pozicija sada osvrnemo na knjigu kolumni Borke Pavićević „Glava u torbi“ kao na knjigu sećanja, najpre možemo videti da je u tekstovima ove autorke reč po pravilu o socijalno posredovanim ličnim sećanjima, odnosno o sećanjima koja nikada nemaju karakter u sebe zatvorene evokacije privatnih događaja, već o sećanjima koja su najbliža nekom obliku svedočanstva o istaknutim pojedincima i manifestacijama važnim za domaću kulturu i društvo, i taj se karakter sećanja ne menja bez obzira da li je reč o događajima smeštenim dalje u prošlost ili bliže trenutku nastanka ovih kolumni. U odnosu na tzv. kulturno sećanje, Borka Pavićević je i interpretatorka i neko ko podseća na važne dokumente, knjige ili druge artefakte; dok se prema aktuelnim politikama pamćenja odnosi polemički, i to na dvojak način. Prvi ima oblik kritike primera državnih „politika pamćenja“ i evokativnih praksi desnog dela javne scene, koji počivaju na istorijskom revizionizmu i na relativizaciji i osporavanju nasleđa Druge Jugoslavije (društvene emancipacije i modernizacije, socijalističkog sistema, zajedničke jugoslovenske kulture, antifašizma i osude kvislinške kolaboracije i ratnih zločina). Drugi oblik polemičke reminescencije Borke Pavićević je neumorno i svake godine ponovljeno otrzanje od zaborava, od omalovažavanja, obezvređivanja ili interpretativne zloupotrebe, određenih događaja za koje autorka implicitno veruje da treba da postanu temelj novog kolektivnog identiteta u Srbiji, a usudio bih se da napišem i novog, modernog srpskog kolektivnog identiteta, ili samorazumevanja.

Izdvojio bih ovde dva takva događaja kojima se autorka doslovno svake godine vraća u svojim kolumnama: genocid u Srebrenici i atentat na Zorana Đinđića, odnosno, pomenuo bih samo dva primera ili dve biografije, koje, sa gotovo plutarhovskom težnjom (da se pamte kao izuzetne i da posluže kao uzor), Borka Pavićević stalno ističe: Josipa Reihl Kira, osobu koja je nastradala čineći sve da zaustavi rat u Slavoniji i generala Vladimira Trifunovića, „generala žive vojske“, koji je predao kasarnu u Varaždinu i sačuvao živote vojnika pod svojom komandom. Svaka od pomenutih ličnosti je istinska dramatis persona, što je moglo da bude trigger i za iskusno dramaturško oko kolumnistkinje, ali još više od toga, oni su usamljeni protagonisti čiji je tragički heroizam u Srbiji, i u drugim postjugoslovenskim društvima, naišao na ravnodušnost zaborava (Kir), na sudske presude i za agresiju i za izdaju, na javni prezir i nedostojan ostatak života (general Trifunović) ili na nečasno svojatanje imena i nasleđa i zatiranje započetog političkog projekta (Đinđić). U slučaju genocida u Srebrenici, tačnije u slučaju poricanja genocida i/ili neprihvatanja termina genocid za ovaj zločin i presude Međunarodnog krivičnog tribunala i Međunarodnog suda pravde, oba u Hagu, autorka knjige Glava u torbi, jednako kao i nekad antiratni, sada antinacionalistički, civilni ili nevladin sektor u Srbiji, nastavlja da poziva na „suočavanje s prošlošću“ ili na „prihvatanje istine“ o ratovima 1990-ih u Jugoslaviji. Obe sintagme su sinonimi sa trećom o pretežnoj odgovornosti državne politike Srbije za početak ratova, za razbijanje Jugoslavije, za veliki broj ratnih zločina i materijalna razaranja, za milionske izbeglice. Podtekst ovakve kritike, ne treba to kriti, jeste podsećanje na barem moralnu odgovornost srpskog društva, danas koliko i 90-ih: jednog dela za podršku tom projektu (u kom slučaju je reč i o političkoj odgovornosti, u izvršnim strukturama i krivičnoj), drugog za ćutanje i ignoranciju, trećeg za nedovoljan otpor i političku jalovost. Isti je slučaj i sa rušenjem Vukovara i zločinima koje je JNA počinila na Ovčari.

Ja bih knjigu kolumni uporedio sa knjigom kritika. Jednako su „suvišne“ i „repetitivne“ i jednako pojedinačni tekstovi, već objavljeni u štampi ili na portalima, tek u knjizi stiču akumulativnu vrednost i kulturni kapital. Tako knjige kritika postaju važne za književnu sinhroniju i nauku o književnosti, a knjige kolumni postaju važne za publicistiku, biografsku literaturu i političke nauke. I, da poentiram „optimistički“ jednom pseudonadrealističkom „poslovicom“, koja je nastala u kućnoj radinosti autora pogovora: Tek ko je stavljao glavu u torbu, zna kako je treba nositi na ramenima.

Iz pogovora knjizi „Glava u torbi“