Globalizacija

Globalizacija. Najomiljenija reč u danima i mesecima posle pobede Donalda Trampa na izborima za predsednika Amerike.

Pre pobede Trampa svetska antiglobalistička koalicija (okupljena oko političke populističke i intelektualne levice s američke Istočne obale, dela Latinske Amerike, Evrope i srpske „svete antiglobalističke“ Mokre Gore i bliski im mediji) optuživala je globalizaciju za sva zla modernog sveta – od surove eksploatacije radničke klase do novog oblika ugnjetavanja naroda i imperijalističko-korporativnog porobljavanja država u razvoju. Svaki otpor globalizaciji – stvaranje labavih multinacionalnih ekonomskih saveza kakav je BRIKS, nacionalizacije Uga Čaveza ili javni nastupi Noama Čomskog/Naomi Klajn – slavljen je kao još jedna nova i veličanstvena pobeda čovečanstva (naravno, i levice) protiv te pošasti modernog sveta.

Tek što je pobedio na izborima i izjasnio se (nažalost) za resetovanje globalne trgovine i za američki protekcionizam, na adresu novog stanara Bele kuće počele su da stižu optužbe da je – grobar globalizaciju. Oni koji su „do juče“ kukali nad globalizacijom kao najvećim civilizacijskim zlom, danas rone suze nad njenom zlom sudbinom i kukaju nad grobarom koji namerava da je sahrani.

Sad, kad globalizaciji preti eutanazija pokazuje se kako je njenim protivnicima ideološka ostrašćenost bila jedina alatka za kritiku pojma i procesa globalizacije ali i prepreka da ozbiljno razumeju taj civilizacijski fenomen i njegove pozitivne efekte za čovečanstvo na kraju drugog i početku trećeg milenijuma. Pokazalo se da niko bolje i nikad efikasnije do sad nije razbio tu ideološku omrazu antiglobalista kao Donald Tramp, antiglobalista.

Tek kad se pojavio neko s toliko moći i odlučan da oko tako velike zemlje kao što je Amerika podigne protekcionistički zid i ugrozi slobodnu trgovinu (kao kičmu ekonomske globalizacije), čini se da su antiglobalisti shvatili koliko je globalizacija blagotvorno delovala na čovečanstvo i šta svet zapravo može da izgubi.

I upravo se na tom primeru pokazalo kako globalizacija i sloboda – kao temeljne civilizacijske tekovine – dele sličnu sudbinu. Ma koliko antiglobalisti pokušavali da to ospore, globalizacija se u poimanju običnog čoveka etablirala jednako kao i sloboda – tek kad je izgubi, shvata kolika je njena vrednost.

Nije nimalo slučajno da je prvi institucionalni (državni, državnički) glas protiv Trampovih antiglobalističkih ambicija podigla – Kina. NJen predsednik Si Đinping dočekan je ovacijama na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu (koji je, gle čuda, godinama unazad bio meta žestokih antiglobalističkih protesta) kad je u svom govoru obeshrabrio sve antiglobaliste predviđajući sigurnu pobedu svetske slobodne trgovine. „Mnogi problemi koji muče svet nisu posledica ekonomske globalizacije… Sviđalo se to vama ili ne, svetska ekonomija je veliki okean od koga ne možete da pobegnete“, podsetio je Si Đinping antiglobaliste koji ove godine nisu organizovali masovni hepening na snegu Davosa, a i te kako su imali povoda da snažno podrže Trampa u demontiranju sistema slobodne trgovine.

To što je komunistička Kina prva stala na branik globalizacije nije ništa neobično. Najmnogoljudnija zemlja svoj prosperitet poslednjih decenija duguje upravo i najpre – globalizaciji. Stotine miliona Kineza, uključujući i one s knjižicom Komunističke partije, smatra sebe dobitnicima globalizacije. Ta njihova percepcija nije nalog Komunističke partije Kine nego njihov stvarni dnevni životni osećaj da sada bolje žive. To se vidi golim okom, a postoje i statistike koje to nedvosmisleno potvrđuju. Na primer, zna se da Kinez danas prosečno mesečno potroši neuporedivo više mesa nego pre 10-15 godina. Tom egzistencijalnom poboljšanju (a da se ne govori o luksuzu, automobilima, akcionarstvu, kapitalu) doprinela je u značajnoj meri globalizacija, odnosno slobodno kretanje roba, usluga i kapitala.

Osećaj boljeg života nastalog na globalizaciji nema samo stotine miliona Kineza već i desetine miliona ljudi iz mnogih zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike.

Zašto svi ti ljudi smatraju da je globalizacije nešto najbolje što se svetu dogodilo i kakvi su to benefiti globalizacije po običnog čoveka i čovečanstvo u celini?

U protekle tri decenije, prema podacima Svetske banke, širenje slobodne trgovine doprinelo je do tada nezabeleženom fenomenu – milijarda ljudi na Planeti izvukla se iz pukog siromaštva tako da 15-20 odsto stanovništva više ne živi od jednog dolara dnevno. Zahvaljujući globalizaciji stotine miliona ljudi preselilo se iz siromaštva u nižu i u srednju klasu u Kini, Indiji, Južnoj Africi, Vijetnamu, Rusiji, Brazilu, državama podsaharske Afrike…

Kritičari globalizacije, namerno ili slučajno, previđaju tu pojavu i jedino primećuju kako se taj proces širenja bogatstva (logično) pretvorio u talas premeštanja bogatstva prema višim klasama pa su bogatiji postali još bogatiji.

Antiglobalisti (okupljeni naročito oko pokreta Occupy) prevideli su još jedan značajan detalj. Izlazak milijarde ljudi iz zone totalnog siromaštva pod okriljem globalizacije dogodio se kao posledica velikog transfera, slobodnog kretanja kapitala s nekoliko finansijskih pijaca (Volstrita, londonskog Sitija, frankfurtske i Berze u Tokiju…) prema obećavajućim privredama i zemljama u razvoju. Zato su ovih dana posle Trampovih najava protekcionističkih mera finansijska tržišta među prvima postala tako nervozna.

Kako se dogodio veliki transfer pod okriljem globalizacije?

Kapital stvaraju ljudi koji ceo život štede ili svoju ušteđevinu ulažu u razne „proizvode“ koje nudi Volstrit i druge berze kao što su: akcije američkih, kineskih, južnokorejskih, indijskih, irskih… tehnoloških kompanija; obveznice ruskih, peruanskih, angolskih, srpskih, turskih, egipatskih… gradova; opcije na naftu, nitrite, svinjske kože, koncentrat soka od pomorandže…; nekretnine u Mozambiku, Alžiru, Vijetnamu, Indoneziji… Tako se ušteđevina svetskog srednjeg i višeg sloja privučena „mirisom zarade“ i posredstvom Volstrita (berzi) selila u Čile, Kinu, Brazil, Indiji, Rusiju, afričke zemlje, Srbiju, Vijetnam, Tajland, Tajvan, Urugvaj… Stotine miliona ljudi iz srednjih i viših slojeva naročito u SAD, Evropi i Japanu finansirali su svojim ušteđevinama brojne multinacionalne i domicilne kompanije da otvore nove fabrike, stvore milione novih radnih mesta i omoguće milijardi ljudi u Aziji, Africi i Latinskoj Americi da dobiju posao i počnu da zarađuju i troše. U Rusiji je zahvaljujući globalizaciji stvorena srednja klasa koja nije postojala ’90-ih godina u vreme Borisa Jeljcina. Mehanizam je bio jednostavan – rast američke potrošnje u doba prosperiteta (krajem 20 i početkom 21 veka) podigao je mnoge cene. Poznato je da je u svim proizvodima ugrađen manji ili veći procenat troškova nafte, pa i ruske nafte. Ta povećana američka potrošnja digla je proizvodnju a uvećana proizvodnja podigla je cene nafte (pa ruske) do rekordnog nivoa. Pošto je ruska ekonomija bazirana na nafti, taj skok cene nafte značio je brzo bogaćenje Rusije i stvaranja srednje klase koja više ne zavisi samo od mesečnih primanja, nego ima i neku ušteđevinu i investicije.

Svako ko je deo globalne ekonomije a bio siromašan profitirao je: Kina kroz rast industrijske proizvodnje, Rusija kroz cene nafte, Brazil i afričke države kroz cene sirovina… Ekonomije nekih afričkih država (u prethodnih 10 godina afričke države imaju najbrži privredni rast – 10 do 15 odsto veći nego u Kini). U Brazilu je nastala srednja klasa, ljudi iz unutrašnjosti počeli su da idu na more što se nikad u istoriji te zemlje nije dešavalo. Slično je bilo u Rusiji i Kini, svet je preplavljen turistima iz te dve zemlje. Samo Severna Koreja ili neka plemena u Amazoniji možda nisu imala koristi od globalizacije.

I Srbija je imala korist od globalizacije, što se može videti na primeru privatizacije Mobtela. U državnu kasu od prodaje Mobtela norveškom Telenoru došlo je 1,5 milijarda. A onda su od jednog dela tog novca svi državni službenici u Srbiji dobili 13. platu. Nije, međutim, poznat slučaj da je neki od tih službenika odbio da primi globalizacijski „bonus“ ili je da ga vratio jer je gadljiv na globalizaciju.

Da ne bude zabune, globalizacija je pomogla i – Americi. NJen novi predsednik verovatno se pravi da to ne vidi ili mu još nisu pokazali podatke. Jedna studija Heritage Foundation dokazala je da slobodna međunarodna trgovina učestvuje u stvaranju najmanje 10 odsto američkog BDP-a i svakom američkom domaćinstvu godišnje (2013.) u proseku donosi 13.600 dolara.

Otuda ne čudi da su se Trampovoj nameri da bude „Herbert Huver 21. veka“ (poslednji republikanac-protekcionista u Beloj kući), kako su ga još avgusta 2015. godine lucidno nazvali Stiven Mur i Lari Kudlov u National Review, najpre „na domaćem terenu“ suprotstavili američki liberalni ekonomisti koji su otvoreno rekli da za nju nemaju razumevanja i da je ne mogu podržati. Zanimljivo je da su se mnogi od tih ekonomista već izjasnili kao pristalice gotovo svih drugih Trampovih ključnih ideja i odluka. „Protekcionizam nije pravi put kojim treba ići“, neskrivene su poruke koje oni šalju novoizabranom predsedniku. Slobodna trgovina roba, usluga i kapitala na globalnom nivou smatra se i dalje neprikosnovenim temeljem američkog DNK i prosperiteta, što ovim pristalicama-kritičarima daje nadu da novi američki predsednik neće ukinuti nego preispitati dosadašnje sporazume o slobodnoj trgovini koji tolerišu pirateriju tehnologija i patenata i falsifikovanje američke robe. Kritičari s pravom upozoravaju da se američki problemi koje je Tramp uočio – stagnacija privrednog rasta i zarada i spori rast radnih mesta – rešavaju uglavnom u Vašingtonu, a ne u Pekingu ili Meksiko Sitiju. Tramp verovatno postaje svestan da bi domino efekat njegovog protekcionizma mogao ugasiti globalni trgovinski sistem i zato prihvata dobronamerne sugestije bliskih kritičara da popravi domaći ambijent kako bi američka ekonomija ponovo procvetala. U razgovoru s 12 poslovnih lidera (među kojima su bili Mark Filds iz Forda, Merilin Hjuson iz Loockhed Martin, Aleks Gorski iz Johnson&Johnson, Majkl Del iz Della i Ilon Mask iz SpaceX), Tramp je najavio značajno smanjenje poreza za srednju klasu i kompanije i spektakularno ukidanje regulative (više od 75 odsto). Nije, međutim, odoleo da najavi uvođenje granične carine za proizvode onih firmi koje izmeštaju radna mesta izvan SAD. Taj gaf pokazuje da novi američki predsednik kao da još nije shvatio dobronamerne savete bliskih ekonomista koji navode primer upravo Fordove fabrike u Meksiku – ako je za Ford profitabilnije da proizvedi kamione u Meksiku, to je u redu. Kako proizvodnja i prodaja meksičkih kamiona raste, tako se stvara veći prihod za sve Meksikanaca koji troše taj novac ne samo kod kuće, nego i kupujući američke robe i usluge na tržištu. A kupovina američkih dobara i usluga pomaže rastu američke ekonomije.

Slobodna trgovina (globalizacija) pokazala se kao jedan od najboljih lekova protiv siromaštva, bede i oskudice u svetskoj istoriji. Male i siromašne zemlje tek u globalizovanoj privredi rastu i modernizuju se, što nikada pre nije bio slučaj. Ali, i bogate profitiraju kao nikad pre. Globalizaciji u budućnosti treba fino podešavanje koje bi smanjilo jaz u bogatstvu. Nikako njena eutanazija.

Nastavi li Tramp da Ameriku gura u protekcionizam, antiglobalisti bi uskoro mogli da se okupe („antiglobalisti svih zemalja, ujedinite se“) oko ključne odbrane globalizacije kao nečeg najboljeg što se desilo svetu. Naravno, ruku pod ruku s pristalicama globalizacije.