Globalne gasne iluzije – da ili ne?

Evropa je u jeku aktuelne gasne krize u svetu najviše pogođena.

Prekomerno potrošnja ruskog gasa Evropu je dovela u položaj taoca.

Amerikanci za tu svoju stratešku dalekovidost imaju satisfakciju.

Evropljani, pak, nemaju praktičnog otklona od ruskog gasa u čijoj se zavisnosti nalaze.

Propuštene su decenije, a iz Rusija su građeni gasovodi i pumpano plavog goriva u Evropu: sa 10-15 odsto na 20-25 odsto (prva crvena linija koja se ne sme preći); pa 30-33 odsto (poslednja crvena linija).

Danas pak ruski gas u evropskoj potrošnji gasa učestvuje sa 40 odsto, i više od toga, ili 50 odsto u ukupnom evropskom uvozu prirodnog gasa!

Situacija je takva da same cifre upozoravaju na visoku, opasnu gasnu zavisnost Evrope od Rusije, na bezbednost evropskih država.

Ako Rusija ne preti „gasnim oružjem“, kako Amerikanci nazivaju ruski gas, upozoravaju podaci šta bi za Evropu značilo zavrtanje slavina ruskog gasa.

Evropa nema nikakav kratkoročni izbor da se izbavi od ruskog gasa koji kruži kontinentom, po domovima i industrijama, da smanji stratešku zavisnost na bezbedni nivo.

Izvori gasa u Evropi su iscrpljeni, proizvodi se oko 10 odsto od potreba; tečni gas je uspešna ali ne i dovoljna zamena; gas nije poslednja reč energije; proizvodnja alternativne energije raste, ali nije svemoguća; događa se krizni povratak uglju (kome je inače odzvonilo); nuklearna energija je pred novim preporodom, sa novim tehnologijama i neiscrpnim mogućnostima u budućnosti; u povoju je vodonična energija kojoj se pripisuje budućnost dekarbonizacije, energije bez ugljen-dioksida, itd.

Gasa, osim na nepreglednim ruskim širinama, u izobilju ima u Centralnoj Aziji i Kaspijskoj depresiji (Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Azerbejdžan), u Persijskom basenu, na Bliskom i Srednjem istoku, u Istočnom Mediteranu, delom u Severnoj Africi.

Ali za supstituciju ruskog gasa i gasovoda, razume se, potrebne su godine, ogromne investicije, pogodni politički, bezbednosni, strateški uslovi u alternativnim regionima, što je i dosad bilo pod velikim znakom pitanja.

Stoprocentno gasifikovana Evropa i njena industrija ne mogu bez prirodnog gasa, iz cevi ili iz terminala LNG (proricalo se da ovaj gas može učestvovati 5-6 odsto u potrošnji gasa a već iznosi oko šest puta više).

Na evropske obale se sve više iskrcava tečni gas iz celog sveta, od SAD do Australije.

Ali u bilansu ruski gas ostaje ključni.

I Rusija ne sedi skrštenih ruku.

U Evropi ne dele svi podjednako strah od ruskog gasa (Nemci, Francuzi, Austrijanci, Italijani, Mađari, na primer, kao Poljaci, Pribalti, Britanci i dr).

Evropa je glavno i nezamenljivo rusko tržište gasa u svetu, ono nema alternative i konkurencije.

Tu je ruski gas prisutan pola veka, i mnogo je politike uloženo u njega.

Novog tržišta koje bi uskoro moglo da ospori evropski primat u prodaji ruskog gasa nema.

Da bi Kina, koja se otvara za ruski gas, dostigla rusko evropsko tržište gasa potrebno je bar još pet gasovoda kao što je Snaga Sibira, kapaciteta 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje (pušten pre dve godine, još ne radi punim kapacitetom).

Naime, Rusija u Evropu godišnje izvozi više od 200 milijardi kubnih metara gasa (gasovodima Orenburg – Zapadna Evropa preko Ukrajine i Belorusije, Jamal – Evropa preko Belorusije i beloruski gasovodi preko Poljske, Plavi tok 1 i 2 za Tursku, Turski i Balkanski tok i naravno Severni tok 1 i 2 koji je u procesu kodifikacije).

Rusija, sem Evropi, nema kome da prodaje gro od 600 milijardi kubnih metara gasa godišnje proizvodnje (SAD su nedostižan rekorder sa godišnjom proizvodnjom od 1.000 milijardi kubnih metara gasa), susedima u Zajednici nezavisnih država, Kini u ograničenim količinama i, u novije vreme, forsiranjem tečnog gasa. Evropa nema od koga da nabavlja najveće količine gasa sem iz Rusije, forsirajući tečni gas i sve druge rastuće energente.

Dolazimo do jedinstvenog zaključka o uzajamnoj gasnoj zavisnosti Evrope i Rusije, i obratno, u okviru ukupne međuzavisnosti, u kojoj ne bi smelo biti mesta za bilo kakve ucene, za taoce, za strah, za političke dividende.

Gas nije samo problem kupaca, nego par ekselans problem prodavca. Aktuelna globalna energetska kriza, u čijem je epicentru prirodni gas, inicira nove izvore energije i nove tehnologije, na ivici klimatskog kolapsa i otopljavanja.

Priče o pobedniku (Rusiji) u gasnom ratu su irealne, jer je otopljavanje kod pobednika 1,5 puta brže nego u ostatku sveta a na Severu za još 1,5 puta!

Autor je bivši ambasador, član Foruma za međunarodne odnose EPUS