Globalni šerif gubi autoritet

političke blokove, niti nesvrstani mogu da igraju istovetnu ulogu nekadašnjoj. Takvo držanje nesvrstanih u Teheranu deo je, međutim, realnog stanja odnosa u svetu koje, prema mišljenju Martina Žaka, vanrednog naučnog saradnika Istraživačkog centra za Aziju na Londonskoj školi za ekonomiju, karakterišu erodiranje autoriteta samozvanog globalnog šerifa. Drukčije rečeno, Zapad nije više u stanju da bespogovorno nameće svoju volju sve samouverenijim i snažnijim državama sveta u razvoju.
U autorskom tekstu u londonskom Gardijanu Žak kaže da je zapadna misaona šema po difoltu bila i ostala da Zapad piše pravila. „Takvo verovanje je dugo bilo na snazi, da nije bilo nekog valjanog razloga, bar ne na Zapadu, da se postavi pitanje osnovanosti usvojenih sudova. Čitava konstrukcija počivala je na pretpostavci da su moć i pravo na strani Zapada, koji uvek zna šta je najbolje za sve ljude na kugli zemaljskoj i da, stoga, kad je potrebno, ima opravdanja da silom nametne svoju političku mudrost i moralnu čestitost. Postoji, međutim, garantni rok: autoritet samozvanog globalnog šerifa vidljivo erodira“.
U prilog takvom zapažanju upečatljivo govore dva poslednja, ozbiljna poraza liberalnog intervencionizma u Mjanmaru i Zimbabveu. U oba slučaja pokazalo se da Zapad sve teže izlazi na kraj s ekonomski i politički ojačalim zemljama u razvoju.
Nema nikakvog spora da mjanmarska vojna hunta poseduje sve tipične i najgore osobine diktatorskih i represivnih režima. Dok se ostatak sveta nakon ciklona suočavao s pitanjem kako pomoći milionima žrtava ove prirodne katastrofe, dotle je Zapad od starta počeo da zagovara ideju humanitarne vojne intervencije. Ratni brodovi razmešteni su nadomak mjanmarskih obala, brojni helikopteri i amfibije zaposedali su Iravadi deltu. Zapadne namere su od samog početka bile, međutim, bukvalno apsurdne. Gotovo da su zapadni lideri bili zatečeni u nekakvoj vremenskoj kapsuli i prema nekom automatizmu posezali za odgovorom iz ere kada je liberalni intervencionizam bio na vrhuncu slave. Zaboravilo se izgleda da je Mjanmar bliski saveznik Kine s kojim deli veoma dugu granicu, i da je istovremeno članica ASEAN (Asocijacije država jugoistočne Azije). Kina, Indija i ASEAN, koji uglavnom čine ovoj region, bili su neopozivo protiv upotrebe vojne sile. Nedugo zatim ratoborna retorika je usahla, a Zapad bio primoran da svoju pomoć kanališe preko ASEAN, što je od samog početka očigledno i bio željen smer akcija.
Stiče se, stoga, utisak da Zapad nije, izgleda, u stanju da razume geopolitičku realnost istočne Azije – najvećeg ekonomskog regiona u svetu – i da u skladu s tim adaptira svoju politiku. U situaciji kada je i sama pomisao na intervenciju delovala groteskno i nepraktično, pozivi političkih lidera i komentatora u medijima na vojnu akciju samo su otkrivali duboku ukorenjenost okamenjenih, starih pretpostavki i stavova. „Mjanmar je demonstrirao limite zapadne moći i potrebu da Zapad shvati ta ograničenja, da uvažava i radi zajedno s regionom, umesto da traži razloge da interveniše poput neke vrste imperijalnog vrhovnog gospodara“, tvrdi Žak.
Na drugoj strani, bez obzira na osnovanost mnogih sudova izrečenih o režimu Roberta Mugabea, epizoda zvana Zimbabve upadljivo je razotkrila novu dozu zapadne impotentnosti. Britanski premijer Gordon Braun i ministar inostranih poslova Dejvid Miliband bili su najvatreniji kritičari Mugabeovog režima i agitatori za vojnu intervenciju, pokazujući tako da britanska spoljna politika i dalje pati od neke vrste kolonijalne amnezije i smatra da s pozicije moralne superiornosti ima nekakvo neotuđivo pravo da se obračuna s represivnom vladom u Harareu. Naprotiv, britanska krivica, u daljoj i bližoj prošlosti, za današnje neprilike u Zimbabveu nije mala. Zvanični London je prvo godinama tolerisao deklaraciju o nezavisnosti i samoproklamovani beli, manjinski režim Jana Smita u nekadašnjoj Južnoj Rodeziji. Drugo, na agresivno insistiranje Britanije u mirovni sporazum iz Lankestera ušla je sramna odredba koja garantuje privilegovanu poziciju belih naseljenika. Osim toga, Britanija se obavezala da Zimbabveu pruži pomoć u vrednosti od tri milijarde funti, namenjenih za otkup zemlje koju beli farmeri nisu obrađivali, kako bi bila podeljena seljacima bezemljašima. London nikada nije ispunio svoju obavezu.
Posle mahanja oružjem i mnogo paradiranja i razmetanja na samitu G8, anglo-američki pokušaj da se pooštre sankcije protiv ove afričke zemlje u Savetu bezbednosti propao je zbog veta Rusije i Kine, kao i protivljenja Južne Afrike i još dva člana. U međuvremenu, južnoafrički predsednik Tabo Mbeki, na čije je napore da ostvari politički dogovor vlasti i opozicije Zapad gledalo s potcenjivanjem, ostvario je pravi diplomatski podvig. U svojstvu posrednika Zajednice razvoja južne Afrike u Zimbabveu, Mbeki je uspeo da dovede za pregovarački sto Zanu-PF Roberta Mugabea i MDC Morgana Cvangiraija. Prazne pretnje i pogrde koje je Zapad upućivao Harareu ostale su samo ono što su i bile. Put do rešenja krize u Zimbabveu vodio je isključivo preko Južne Afrike, Zajednice razvoja i Afričke unije, što je još jedan dokaz više pomeranja u globalnom autoritetu.
Takav ishod nameće, pak, zaključak da se planovi i namere Zapada sve češće razbijaju o hridi povećane kompetencije i samopoverenja zemalja u razvoju. Univerzalnu zapadnu moć sve više potiskuje očigledan porast regionalizma i broja regionalnih rešenja. Takvo prestrojavanje odražava šire promene u svetskoj ekonomiji. Prema ekonomskim pokazateljima, ekonomska moć starih G-7 zemalja slabi, kako navodi Martin Žak, u korist takozvanih BRIC ekonomija (Brazil, Rusija, Indija i Kina), ili preciznije, sve većeg broja zemalja u razvoju. Zemlje G-7 ostvaruju danas manje od polovine globalnog BDP, a taj udeo postojano opada. Pomenute ekonomske promene uvertira su za paralelne korekcije u političkoj moći, tako da danas prisustvujemo pravoj „brikanizaciji“ svetske politike. U slučaju Mjanmara glavnu reč vodile su Kina i Indija zajedno sa zemljama ASEAN. Zimbabve je okupio Južnu Afriku, Rusiju i posebno Kinu, ohrabrenu da u ovom slučaju odigra samouvereniju ulogu na globalnoj pozornici.
Takvi raspleti ukazuju i na obuhvatan neuspeh anglo-američke spoljne politike. U vreme invazije na Irak, nikome nije padalo ni na pamet da zapadna ekonomska moć opada. Buš, Bler i njima slični bili su uvereni da je svanula nova ere apsolutne prevlasti Zapada. Kakva greška. Invazije na Irak i Avganistan samo su poslužile da se ubrza opadanje Zapada: nijedna intervencija nije ostvarila svoje ciljeve, i obe demonstriraju nemoć Zapada da realizuje svoje naume. Suprotno tome, takozvane otpadničke države, poput Severne Koreje, Zimbabvea, ili Irana ispoljile su i ispoljavaju vidljive znakove da pozitivno odgovaraju na potpuno drukčiju vrstu tretmana nego što je nametao Zapad.