Globalni šokovi – korona kao detonator

Ta namera objavljena je u septembarskoj Beloj knjizi – Kapitalizam zainteresovanih strana.

Pokajnički, deluju objašnjenja da se to čini zbog aktuelnih svetskih događaja („pokreti za jednakost dohotka, rasne, polne i socijalne pravde, spašavanja planete od globalnog zagrevanja“)… i da se zbog toga svet više ne može oslanjati na lične i ekonomske slobode.

Da se u politici, ni manje ni više, mora uvesti kolektivizam i državno planiranje.

Šta je to nagnalo vlasnike finansijskog kapitala, oligarhe (kapitalističke krvopije), da u ovo vreme epidemije izazvane koronavirusom, objave ovaj iznenadni Manifest iz Davosa?

I vlasnike velikih korporacija da dosad primarni cilj – profit, vide u podruštvljavanju privatnog biznisa „radi poboljšanja stanja u svetu“… Jer, Manifest zaista zadire u suštinu kapitalizma. Nudi se socijalizacija, privatnog biznisa… i da o ciljevima održivog razvoja odlučuju, i da ih određuju vlade.

Objavljivanje Manifesta nije slučajno.

Već duže vreme piše se o tome kako kapitalisti zapada proučavaju dela Marksa, Engelsa, Lenjina, Đilasa i dr. Možda je i to podstaklo WEP i Poslovni savet iz Davosa da krenu u potragu za novim modelima organizovanja društva, jer su procenili da su klimatske promene, socijalni i rasni nemiri „dastično izmenili globalni ambijent za poslovanje“.

Više od 140 poslovnih lidera obavezalo se da korporativne ciljeve uskladi sa dugoročnim ciljevima društva.

Radnici bi sada, kao mali akcionari, bili uključeni u poslove planiranja i upravljanja preduzećem, dok bi dosadanji vlasnici rukovodili menadžmentom.

Vidljivo je da se ovim pretvaranjem radnika u suvlasnike, nastoje umiriti mase radnika u firmama, koje su i žarišta radničkih pobuna.

U njima radi veliki broj prekarnih radnika, koji masovno dobijaju otkaze.

Teško je poverovati da vlasnici velikih proizvodnih sistema tako olako poklanjaju svoj vekovima stican kapital radnicima.

Pre je moguće da oni radnicima nude već oglodale koske.

Da se oko toga zabavljaju.

Jer, dosad je stečeni profit već sklonjen na sigurno.

Manifest i ne govori o učešću radnika u podeli finansijskog kapitala („u privatnim bankama ili fondovima“). Finansijski oligarsi su se izgleda dobro zaštitili od sopstvenog Manifesta.

Poznato je da je veliki broj zapadnih kapitalista, izmestio ili prodao svoje pogone i tehnologije zemljama sa niskim platama radnika, posebno Kini, Koreji, Indiji i dr.

Ono što je ostalo izloženo je oštroj konkurenciji i teško da može opstati na tržištu.

Pa ako je već osuđeno na propadanje, bolje je da radnici – mali akcionari, budu uzrok tog debakla.

Unapređivanje tehnologija industrijske proizvodnje, uvođenjem robotizacije, automatskih sistema upravljanja i inteligentnih tehnologija, dovodi do otpuštanja velikog broja, naročito nekvalifikovanih i pomoćnih radnika.

Sve je više ljudi u SAD bačeno u očaj siromaštva, bez izgleda na poboljšanje uslova života i izgledniju budućnost.

Erih From je u svom kapitalnom delu Zdravo društvo s pravom ukazivao na posledice koje kapitalizam ima na mentalno i opšte zdavlje ljudi (i društava): on upozorava da je u drugoj polovini 20. veka došlo do eksplozivnog tehnološkog razvoja u svim privrednim granama. (Početak trećeg milenijuma karakteriše razvoj, inteligentnih tehnologija i robotike.) From zapaža da svaki skok u tehnološkom razvoju društva, donosi i sve rafiniranije oblike eksploatacije ljudi i njihovog otuđenja.

I da „Sve to udaljava čovečanstvo od ozdravljenja već obolelih društvenih sistema i nalaženja puteva ka zdravom društvu. (Svoja istraživanja From je bazirao na podacima iz američkih korporacija.)

Epidemija virusa kovid-19 višestruko je uvećala već akutan problem nezaposlenosti u SAD.

Samo u prvih nekoliko meseci trajanja epidemije bez posla je ostalo više od 40 miliona ljudi.

Vidljive su moguće posledice neuređenog sistema zdravstvene zaštite, koji je godinama kamen spoticanja unutrašnjih politika u SAD.

Možda je i to jedan od razloga što se u Davosu ubrzano traže alternative kapitalizmu.

MB je bio obazriv i nije sam komentarisao pojedine odredbe Maifesta iz Davosa.

Čitaoce je upućivao da se upoznaju sa prvim reakcijama američkih liberalnih mislioca. Izdvojio je npr. stavove Ričarda Ebelinga, profesora Univerziteta Citadela i člana Američkog instituta za ekonomska isrtaživanja.

Ebeling Manifest iz Davosa vidi kao napad na slobodno tržište i promovisanje veće uloge izvršne vlasti (vlada) u društvu.

On tvrdi da taj model nema veze sa kapitalizmom… i umesto o kapitalizmu, govori o fašizmu zainteresovanih strana… a principe iz Manifesta Ebeling poistovećuje i sa pravilima iz vremena centralnog planiranja u SSSR (Gosplan).

Međutim MB nije propustio da upozori Ebelinga da je u kritici Manifesta propustio da navede primer dogovorne ekonomije koju je u Jugoslaviji, 1970-ih i 1980-ih praktikovala Komunistička partija, u kojoj su preduzeća bila u vlasništvu zainteresovanih strana.

„Taj neefikasni i rasipnički sistem“, kako kaže MB, „posle nepune dve decenije traljavog funkcionisanja pokazao se kao neodrživ… i bio je jedan od ključnih uzroka raspada SFRJ“.

MB zna da socijalistički sistem u Jugoslaviji nije bio ni traljav ni rasipnički:

Posle Drugog svetskog rata i perioda obnove svi potencijali društva bili su usmereni u razvoj infrastrukture – energetiku, rudarstvo, železnički i poštanski saobraćaj, gradnju industriskih preduzeća, poljoprivrednih kombinata… (Već 1980-ih godina Jugoslavija je svrstna u red industriski srednje razvijene zemlje i kao peta vojna sila u svetu.)

Glavni gradovi republika, regionalni centri i gradovi, burno su narastali (za nepunih trideset godina učešće stanovništva u gradovima poraslo je sa oko 20 na više od 60 odsto).

Životni standard stanovništva bio je u postupnom ali stalnom narastanju.

MB je bio svedok kako su se, u tom sistemu, pripremali i usaglašavali planovi proizvodnje. Posebno u preduzećima finalistima (automobili, motori, traktori, vagoni, kombajni, televizori…) kad su se planovi usaglašavani i sa preduzećima kooperantima.

Posle usvajanja mera Privredne reforme 1965, za odluke o raspodeli dohotka (visinu i raspone plata, ulaganja u stanove i objekte društveng standarda i dr.) bila su nadležna preduzeća.

Planovi proizvodnje i raspodele usvajani su na radničkim savetima i zborovima radnika.

Izraženiji uticaj na planiranje i kontrolu izvršenja planova proizvodnje država je ispoljavala kod preduzeća koja su bila u njenom vlasništvu (elektroprivreda, železnice, putna privreda, telekomunikacije…) Ti planovi uglavnom su bazirani na procenama mogućnosti svakog od preduzeća ali i potrebama privrede.

Baza za izradu društvenih planova razvoja, sve do 1980-ih godina, bile su opštine (gradovi-regioni).

Na saveznom i republičkim nivoima rađene su smernice (preporuke) koje su uglavnom sadržale pravce i ciljeve društvenog razvoja.

To tzv. susretno planiranje je u svojoj suštini bio demokratski put donošenja planova. Posle raspada Jugoslavije u Srbiji se krenulo, sa jedne strane u privatizaciju, a sa druge u potpuno razaranje ranijeg sistema susretnog planiranja.

Ne bez uzbuđenja MB je takođe, u dvobroju Danasa od 7-8. novembra 2020, obelodanio poruke iz Poslanice koju je Papa Franjo odaslao gradu i svetu 3. oktobra 2020. iz Asizija (Orbi encikliku Frateli tutti o bratstvu i socijalnom prijateljstvu).

Kao nikad dosad verski poglavar katoličke crkve otvoreno se pridružio „globalnoj antiliberalnoj koaliciji za obračun s kapitalizmom, kao jednoj od najvećih pošasti modernog sveta“.

Papa direktno krivi kapitalizam za rast „novih oblika siromaštva“ ljudi; ukazuje da „bez međusobnog poverenja tržište ne može u potunosti da ispuni svoju ekonomsku funkciju“ itd.

MB se, nezadovoljan nekim delovima Poslanice, gde Papa upozorava na pošasti kapitalizma, pa se ohrabrio da (možda i ispod granice građanske pristojnosti), kritikuje Papu tvrdnjom da je „rimokatolički poglavar pokazao da se nedovoljno razume u funkcionisanje kapitalističke ekonomije, jer tržište u kapitalizmu počiva na poverenju“…

O kakvom to tržišnom poverenju govori MB: da li je Tramp zbog tržišnog poverenja prema drugima izopštio SAD iz Svetske trgovinske organizacije? Na koje poverenje se oslanjaju SAD kad jednostrano kažnjavaju sankcijama svoje najveće tržišne partnere (Kinu, Rusiju, zemlje EU, Tursku i dr).

Papa Franjo je u Poslanici podsetio „da je pravo privatne svojine samo sekundarno pravo, da ga crkva nikad nije priznala kao apsolutno i nepovredivo… i da (crkva) stalno insistira na društvenoj svrsi privatnog vlasništva…“ MB i ovde neprimereno odgovora i popuje Papi: „Sveti Otac tako i ovde ne razume osnove kapitalističke ekonomije“… Kao da su kapitalističke dogme iznad svetovnih. Kao da finansiski oligarsi i vlasnici krupnog kapitala nisu pred bogom isti kao i prekarni radnici i sirotinja.

Očigledno, morala je da se desi velika epidemija da bi se oligarsi iz Davosa setili sirotinje i potreba za socijalnom solidarnošću.

Možda, zaista strah od bolesti i boga, može privoleti kapitaliste da se okrenu poštovanju ljudi i božjoj pravdi?

Jer se pri verskim obredima crkveni velikodostojnici sa jednakom pažnjom i poštovanjem obraćaju imućnima i sirotinji, kapitalistima i prekarnim radnicima.

Što i jeste smisao Poslanice koju je uputio papa Franjo.

Da li će korona zaista biti okidač koji će izazvati veliki svetski prasak?

Autor je diplomirani ekonomista