Glumac je biran i uvek iščekuje poziv

Naravno, i tu se stvari razlikuju od glumca do glumca, od pozorišta do pozorišta, ali mi se čini da život glumca koji igra i za decu i za odrasle, više nalikuje životu sportiste, nego životu kakvog raskalašnog umetnika. Svakog dana, osim ponedeljka (dan kad pozorište ne radi, uglavnom), moj radni dan počinje u sedam sati. Ako već od devet ili 10 sati nemam probu ili čas, odlazim na trening. Stalno naglašavam da sportisti treniraju, a svi mi ostali ipak samo vežbamo. U nastavku ovog dana – kako sam juče saznao da neću imati probu, ni predstava zbog bolesti tehničara – prilika je da se bavim tekstualnim delom mog doktorskog rada. Jedan deo mog umetničkog projekta Metamorfoze bio je izveden pre mesec dana, a njegova zvanična premijera biće na zatvaraju prvih Novosadskih pozorišnih igara, međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade, koji od 7. do 15. maja organizuje Pozorište mladih. U Metamorfozama sam istraživao mogućnosti da se upotrebom jednog materijala (kanapa) i glasa glumaca u gledaocu stvori osećaj uverljivo izvedenog scenskog dela. Za publiku je važno to da predstava obrađuje mitološku priču o pohodu na Zlatno runo i da u centar dramske situacije stavlja temu tragične i izneverene ljubavi između Jasona, vođe Argonauta, i čarobnice Medeje. Govorimo o tome na koje je sve žrtve spremna velika ljubav, ali i za kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja.

Subota, 16. april

Jutro mi počinje vešću zbog koje po ko zna koji put razmišljam o tome zašto mi ovde toliko ne volimo pravila, zašto ne želimo da se vladamo po njima i zašto nam je pravilo jačeg uvek bilo zanimljivije? Zašto stalno biramo da se ne ponašamo po pravilima?! Ako je pravilo da se pas vodi na povocu, jer je pas ipak životinja, koliko god ga mi doživljavali bliskim, čak delom porodice. Pas se na ulici vodi na povocu zbog njegove bezbednosti, jer psa vode instinkti i nikad ne znaš kako će reagovati. S druge strane, ne bi smeo ni čovek da se vodi svojim nagonom i da reaguje onako kako je shodno i blisko životinji. Nekim bi nas pravilima još u detinjstvu morali naučiti roditelji, ili obrazovni sistem, a ako oni u tome ne uspeju, onda bi država trebalo da ih sprovodi. U određenom periodu razvoja, građani su se svojevoljno odrekli prava da samostalno regulišu pitanje jačega u korist policije i sudstva koji bi trebalo da nas štite. Ovako, imam utisak kao da svakodnevo, potpuno na sopstveni rizik, izlazimo u svet iz svojih kuća. Uveče putujem za Zrenjanin, gde u NP Toša Jovanović igram predstavu Prs’o. Uvek je puna sala, i uvek dobijemo gromoglasan aplauz.

Nedelja, 17. april

Većini građana nedelja je neradni dan, ali ne i glumcima. Nedeljom imamo redovni repertoar, a onda i probe. S jedne strane je zanimljivo, a s druge loše, jer ne stigneš da vidiš rodbinu i prijatelje koji su mahom samo nedeljom slobodni. Danas igramo Uspavanu lepoticu i mislio sam, jer je Uskrs, da neće biti mnogo dece, ali, sala je puna. I u ovoj predstavi pričamo priče o pravim vrednostima, u kojima dobro uvek pobeđuje zlo. Pričamo da je ljubav najvažnija, da je tolerancija ključ svega, da treba da se volimo i poštujemo. Kad prođe tih sat vremena tokom kojih ih učimo nekim važnim stvarima, deca odlaze u svet koji ih zbunjuje svojom realnošću. Veče provodim uz moj doktorski rad, negde do 19 sati, a onda bajsom idem na probu Guliverovih putovanja. Srećan Uskrs.

Ponedeljak, 18. april

Vežbanje/trening, pa proba Guliverovih putovanja. Tu predstavu u režiji Kokana Mladenovića pripremamo za otvaranje Novosadskih pozorišnih igara – 7. maja. Premijera će biti na ulicama u centru Novog Sada. U pitanju je miks dramske i lutkarske predstave, a Guliver nam je lutka od tri do pet metara. Tokom predstave animiramo lutke različitih veličina koje je maestralno kreirala Milica Grbić Komazec. Raduje me novo pozorišno iskustvo. Predstava je fizički zahtevna, mnogo je koreografije, treba hodati na koturnama i držati ruke Guliveru koje imaju ne znam ni ja koliko kilograma, ali vežbamo svi, pa smo u snazi. Zapravo, fizička forma je jedini način da se preživi jedan tako intenzivan život kakav je glumački. Citiraću mog profesora Bora Draškovića, koji je opet citirao Hamleta, odnosno Šekspira – „Biti spreman – to je sve.“ Ako nisi spreman da odgovoriš na zadatak, propustio si priliku. Shvatio sam dosta davno i to da u svemu u čemu hoćeš da napreduješ, moraš dobro da se potrudiš i ne može da ti bude ugodno i mekano. Promene zahtevaju trud i odgovornost, i to da možeš da podneseš da ti nije stalno lepo i ugodno. Ako hoćeš da dobro izgledaš, ne možeš da jedeš šta hoćeš ili da ne vežbaš. Isto tako, ako hoćeš da se mentalno razvijaš, da napreduješ u karijeri, moraš izaći iz zone udobnosti, što opet podrazumeva da te nešto zaboli.

Utorak, 19. april

Dobili smo poziv da uradimo sinhronizaciju za jednu aplikaciju. Kao neku vrstu audicije pozvali su nas da snimimo tekst na engleskom. Govorim engleski, sarađivali smo smo sa stranim rediteljima u Pozorištu mladih, ali ipak… Pripremam taj tekst i šaljem ga u neko doba noći. Čini mi se da nam je prostor za rad postao dosta sužen, toliko da pristajemo na sve. Kad god je prilika da uradimo nešto, kad god nas zovu – jer glumac je biran i uvek iščekuje poziv, oberučke uglavnom prihvatamo ponudu. U tom trenutku ne znam da će mi odgovoriti već ujutro i reći da tekst treba da snimim na srpskom. I onda su mi poslali tekst na srpskom…

Sreda, 20. april

Od devet imam čas lutkarstva. Sledi proba Gulivera koja sa kratkom pauzom traje gotovo ceo dan. Glumački dan može da bude još komplikovaniji i stresniji ako glumac snima neku seriju ili film, jer u tom slučaju juri na set koji je mahom u Beogradu. Ekranizacija raznih tekstova, snimanje serija i filmova trenutno je u punom jeku. To je odličan biznis za producente, dok glumci, čini mi se, rade za tepsiju ribe. Glumci zapravo nikad nisu ni radili za velike pare. Neke pare mogle su se zaraditi nekada ako si snimao filmove, ili ako si radio za inostrano tržite, a svako ko radi u pozorištu i živi od pozorišne plate, uvek je imao toliko da se pokrije. U srećno vreme glumci su dobijali stanove, ali znamo i to da su neki od naših najvećih kolega umirali u siromaštvu.

Četvrtak, 21. april

Danas novosadska Akademija umetnosti, na kojoj predajem Scenski govor i Lutkarstvo, slavi svoj 48. rođendan. Moja druga kuća, Pozorište mladih, ima skoro pa duplo više godina – 90. Svakog četvrtka sam skoro ceo dan na Akademiji. Predavanja traju do 16.30, a posle prelazim u pozorište, jer četvrtkom igramo predstave na redovnom repertoaru. U međuvremenu pojedem nešto na brzinu. Taj deo našeg života nije kao u sportista: mi radimo na fizičkoj kondiciji, ali se ne hranimo zdravo kao sportisti. Od 18 sati je predstava u Pozorištu mladih. Srećom, nemam i probu, pa sa kolegama odlazim na pivo. Bilans današnjeg dana su i dve poruke iz dva pozorišta da tokom maja nećemo igrati predstave, ali i to da sam dobio ulogu na onom kastingu za koji sam čitao tekst na engleskom. Nakon svega, imam snage samo da pogledam epizodu Štrebera, to je, inače, jedino što gledam na TV. U krevetu sam već u 23 sata. Toliko od boemskog života nas glumaca.

Autor je glumac Pozorišta mladih i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu