Glumiti ili ne glumiti

U zvaničnom saopštenju koje je medijima dostavila njegova portparolka navodi se da su razlozi za ovu odluku privatne prirode. Jedina uteha svim ljubiteljima filma može da bude to što je Dej-Luis – koji je tokom četiri decenije igrao predsednike, pisce, boksere, vođe bandi – već jednom nestao iz sveta glume.

Tako se, nakon što je 1996/97. snimio nekoliko filmova i već jednog Oskara imao ispod miške (za film „Moje levo stopalo”), odlučio da batali sve i preseli se u Firencu, gde je radio kao obućar. Na veliko platno pet godina kasnije ubedio ga je da se vrati Martin Skorseze i to zbog filma „Bande NJujorka”.

Nešto slično uradio je i deceniju pre toga kada je sišao sa scene tokom igranja „Hamleta” u Londonskom nacionalnom pozorištu jer je, kako je izjavio, „video duh svoga oca”. Kasnije je ovu izjavu korigovao rekavši da je tumačeći lik danskog princa na neki način stalno komunicirao sa svojim mrtvim ocem (inače pesnikom Sesilom Dej-Luisom), ali da te noći, kada se onesvestio iza bine, nije video konkretnog duha. Na pozorišne daske nikada se više nije vratio, a nekoliko godina nije uopšte ni glumio.

Dej-Luis zapravo je oduvek bio drugačije od svojih kolega. Radio je stvari na svoj način ili nije pristajao na uloge koje su mu nuđene. Nekada je provodio godine pripremajući se za određeni lik, živeći život svojih junaka čak i kada kamere nisu uključene. Verovatno je i to jedan od razloga zašto poseduje takav kvalitet – svesnost da uvek može da okrene leđa svojoj profesiji i počne da se bavi nečim drugim.

Među brojnim anegdotama vezanim za način na koji Dej-Luis sprema svoje uloge jeste i da je radio kao kasapin kako bi se pripremao za pomenuti film „Bande NJujorka”, a da bi postigao osećaj besa koji nosi Bil – slušao je Eminema. Učio je češki zbog adaptacije Kunderinog romana „Nepodnošljiva lakoća postojanja”, dok je određeno vreme proveo u kolicima zbog uloge umetnika obolelog od cerebralne paralize u filmu „Moje levo stopalo”. Budući da je svakoj roli posvetio jako mnogo vremena, te da je delikatno birao svaki svoj projekat, u svojoj biografiji i nema previše naslova. Uz pomenute, tu su još: „Linkoln” i „Biće krvi”, koji su mu doneli druga dva Oskara, zatim „U ime oca”, „Poslednji Mohikanac”, „Doba nevinosti”… NJegov poslednji film biće drama o svetu visoke mode koju režira Pol Tomas Anderson.

Rođen je 29. aprila 1957. u Londonu. Otac mu je bio pesnik, a majka glumica. Sa 14 godina počeo je da glumi, a prve velike uloge dobio je u filmovima „Moja prelepa perionica” i „Soba sa pogledom”. Oženjen je rediteljkom Rebekom Miler i ima troje dece.