Jedan Pesnik je posumnjao da bi Mi, ovakvi kakvi smo, i Svetog Savu, da se kojim slučajem danas pojavi među nama, brže – bolje naoružali, i poslali na front da svetom širi bezverje. Đavola bi, verovatno, prihvatili kao „rod rođeni“. Ludwik Wincenty Gadomski na vreme je osetio to stanje duha i Đavola promovisao u jednog od glavnih likova kaiš – stripa koji svake subote, sad već skoro deset godina, zatvara „Fenjer“ – zadnju strana Vikend dodatka dnevnog lista Danas. Đavo je čas junak, čas narator, čas sufler, mada čak i on, s vremena na vreme, ovde rizikuje da se zbog gorih od sebe, sam polije katranom i umota u perje. Za 11. rođendan Danasa – 9. jun – izdavač Dan Graf objavio je „Best of Gadomski“. Knjigu strip – karikatura „Biće bolje“, kolekciju „kaiševa“ koji, ovako skupljeni na jednom mestu, našu sudbinu čine (retroaktivno) još bizarnijom (ali, ništa manje tragičnom), nego kad to gledate i čitate parcijalno – jednom sedmično.

Suština je u kaiševima

U Srbiji živimo maltene u permanentnim izbornim kampanjama. Šta Gadomski misli o toj vizuelizaciji naše stvarnosti?

„Politički marketing se izjednačio sa reklamiranjem deterdženta“, zaključuje, povlači dim iz lule, i smeje se, naravno. I njega su otvorila „zla vremena“, iako mu to nije bila ambicija. Suština je u „kaiševima“, ali na retro način: akvarel, tuš, tempera, i sve što je pogodno za dobar uvid u naš politički pejzaž. I njegovo preslikavanje. Pod uslovom da niste lobotomirani daltonista.

Istovremeno sa pojavom knjige u galeriji New moment u Beogradu otvorena je izložba ovih stripova koju će publika moći da vidi do 9. juna.
Unikatnim grafičkim manirizmom i lucidnim „haiku“ tekstom, Ludwik Wincenty Gadomski je dao veliki doprinos promociji institucije domaćeg kaiš stripa u dnevnoj štampi u Srbiji. Ali, za razliku od strogo karikaturalne verzije stvarnosti, on ovdašnju glagoljivu bestidnost hronološki prati kroz neku vrstu „hiper – realizma“. To znači da su politički i njima gravitirajući likovi, domaći i strani, nekako realniji nego u stvarnosti, ali su baš zato i smešniji. Često zlokobno smešniji, jer ovakav stil ne ostavlja mnogo prostora za simpatičnost, pa i sažaljenje, koje karikatura nekad zna da iznedri. Ti likovi su toliko „hiper – realni“, da je Đavo morao da bude „klasičan“ – simpatičan – s repom, rogovima i vilama, kako bi se ipak razlikovao od ostalih glavnih likova.
– Na ove kaiševe me je nagovorio moj urednik i prijatelj Pera Cvijić koga znam još iz „Stradije“. Nisam ni pomislio da će to tako dugo trajati, a da mi ne dojadi. Moja glavna preokupacija i danas je slikarstvo, s tim što ja smatram da slikarstvo ne treba da bude angažovano, politizovano, već da se za takve naume treba koristiti prikladnijim vizuelnim formama kao što su karikatura, plakat i strip – kaže nam Gadomski, koji smatra da zlehuda vremena mogu da „otvore“ karikaturiste. U tom kontekstu, on ističe da je pre tih „vremena“ Koraks, na primer, bio jedan od mnogih, ali da je u „vremenima“ postao najbolji i onaj „pravi“ Koraks, jedini.
Nakon što se vratio iz Italije gde je živeo četiri godine i intenzivno slikao, Gadomski dolazi u Borbu Staše Marinkovića. Na razmeđu osamdesetih i devedesetih, ilustracija ponovo postaje trend u štampi i Gadomski počinje da crta karikature za Borbu. Čak je, naivno, u vreme Ante Markovića pomislio da će ubuduće samo biti „slobodni umetnik“ i da neće morati da ima radnu knjižicu. Poljsko poreklo je deo umetničkog senzibiliteta ovog umetnika. On je iz Poljske u Beograd došao kao „odraslo dete“, kako nam kaže. U Beogradu je završio srednju školu i Likovnu akademiju – odsek slikarstvo. Studirao je malo i u Varšavi. Iako je „po kulturnom modelu“ ostao Poljak, u njemu postoji „dvojstvo“. Izraženo i u „okolotrbušnim pantalodržačima“, odnosno „kaiševima“. Možda je to baš produktivna sinteza poljske grafike i srpske političko – duhovne bestragije.
Do 5. oktobra strip se zvao „Raj od pakla“, a od 5. oktobra promenio je naziv u „Biće bolje“. Za sve ove subote, Gadomski je nacrtao i ispisao paralelnu istoriju kojoj ne treba dva puta reći, pa da nam se ponovi kao još jedno samoubistvo iz zasede. Bestidnost i zamajavanja, u ovim „kaiševima“ imaju neku pitoresknost koja celu hronologiju čini upečatljivo domicilnom. Dakle i nepatvorenom. Pored realnih likova, u koje se umešao i sam Frojd, tu su i bezimeni, zavičajni prototipovi u narodnim nošnjama kao fluidi stvarnosti i kustosi arhetipa. Gadomski je rigorozan hroničar, registruje pljačku, zločin, demagogiju, prostotu, pa i po koju dobronamernu ili nevinu glupost i zabludu, ali ti fakti tek u pitoresknom ambijentu dobijaju svoju nadrealnu zlokobnost i zaumnost.
Ako je stvarnost infantilna, rima – i to dečja, najbolja je zvučna kulisa za ovu grafičku novelu (kako se to sad moderno kaže). Verujte, roditelji, da je i vama i vašoj deci pametnije da sričete ove rime nego one turbo folk pevaljki. Na primer:
„Teče Dunav i žubori!
tra – la – la – la,
teku bečki pregovori
bla – bla – bla!“
Ova (post)moderna eklektika čika Jove Zmaja i turbo folka, odzvanja u ušima jače od suvoparne jadikovke. Gadomski vešto koristi bogatstvo arhetipa: Strah od promaje i geometra (Ahtisarija), želju da komšiji crkne krava, kao i rekvizite scenografije tipa lilihipa, kontejnera, roštilja, toalet papira, zidarskog piva (ono u flaši od pola litra), usranih pelena, labudove pesme… Tu su i omiljene nacionalne radnje: Tapkanje u mestu i čačkanje nosa, pa „brendovi“: gljive ludare i šljive mudare, kao i kemp pandani: Velja Ilić i Leonardo Da Vinči. Kao i prepoznatljive skupštinske i ostale kulise. Čak i kad, egzibicije radi, u strip udene i pravu fotku, i to Miloševićevih generala, ona ne demantuje onaj grafički „hiper – realizam“. Baš tako – hiperrealno deluju u svojim rolama i likovi s novčanica: Njegoš i Vajfert. Kad je došao iz Poljske u Jugu, Gadomski se oduševio različitošću njenih kultura i njihovim prožimanjem. To otkriće ga nije udaljilo od savremene poljske umetnosti. Priča nam o njegovoj domovini kojoj je bio nametnut komunizam, a poljska grafika se razvijala u to vreme i zbog bizarnog razloga – jer je bila nestašica hartije i boje, pa su umetnici tražili alternativan način da se izraze. I još da budu subverzivni.
– Mnogi filmski poljski stvaraoci su u suštini likovni umetnici. Vajda je, recimo, završio slikarstvo – ukazuje nam Gadomski.
Pitamo ga za „brendirani“ logo „Solidarnosti“ koji je brzo od političkog simbola postao pop – art. „Baš tako. To je dugačka reč, vide se i osećaju ljudi sa zastavom. To je ta tradicija o kojoj ja govorim“.
Evo kako bi izgledao jedan postmoderni „Gadomski marš,, kao domicilni „Looney Tunes“ defile: Ratko Mladić, Karla Del Ponte, Frojd, Bagzi, Labus, Dinkić, Velja Ilić, Da Vinči, generali Pavkovć i Ojdanić, Čeku, Justicija, Milo, Sveto i Momir, Milošević, Koštunica, Beba, Čeda, Braća Marks, Njegoš…. Između, kroz fanfare, konfete, i sumporastu izmaglicu, tražili bi Savest, Promene i ostale antikvitete.
„Velika je žega:
To se sunce sprda,
dosta svima svega,
al’ niko ne mrda“.
Gadomski posebnu pažnju posvećuje odnosu duše i creva kroz proces „pražnjenja vlasti“, insistirajući na drevnoj, za nas ovde nerešivoj, folk dilemi: „Od izvora dva putića“. Tranziciju često tretira kao sepsu, a i ovde, kao i u svakoj basni, gostujuće životinje govore potpomognute anđelima koji imaju debele guze i Amorove strele, kao što i onaj suflerasti Đavo ima roščiće i vile.