Godine depresije i apatije

Državna kasa biće puna, kupovaćemo glasove birača i kontrolisati civilno društvo i medije sve dok je Vladimir Putin predsednik.

Tako danas razmišlja ruska politička i ekonomska elita koju je dosadašnja svetska potražnja za naftom i gasom učinila neverovatno bogatom.

Sada, međutim, globalna tema postaje zelena tranzicija i zamena fosilnih goriva kako bi se planeta zaštitila od drastičnih klimatskih promena.

Kako će se ruska ekonomija prilagoditi novim svetskim trendovima?

I šta će biti posle kad istekne mandat aktuelnom predsedniku Rusije?

Odgovor vladajuće klase izaziva zebnju: „Posle nas potop.“ Ali, šta će se događati u tih 15 godina do kraja Putinovog mandata?

Šanse da se nešto promeni su minimalne.

„Rusija se suočava s nizom dugoročnih ekonomskih izazova koji će usporiti njen potencijal rasta, ali verovatno neće biti dovoljno ozbiljni da iznude dalekosežne političke promene. Ukoliko se nešto drastično ne promeni, stagnacija u najširem smislu te reči – od ekonomske depresije do socijalne apatije – jedini je mogući srednjoročni i dugoročni scenario za Rusiju“.

Ovo je zaključak obimne studije moskovskog Karnegi centra objavljene krajem novembra, koju su pripremili šef Programa unutrašnje politike u tom Centru Andrej Kolesnikov i Denis Volkov, direktor nevladine organizacije za sociološka istraživanja Levada centar.

PRECENTRALIZOVANA I NEEFIKASNA DRŽAVA: Da bi projektovali verovatnu putanju razvoja Rusije u narednih 15 godina, Kolesnikov i Volkov zatražili su od 23 ekonomskih eksperata i poslovnih lidera da identifikuju najveće izazove.

Mišljenja, sakupljena u leto 2021. godine, imaju jedan zaključak – većina najvažnijih izazova s kojima se suočava ruski politički sistem odnosi se na nedostatak ekonomskog rasta a ključni faktor koji koči rast je prekomerno mešanje države u privredu, što stvara precentralizovanu i neefikasnu državu.

Studija je u javnosti (razumljivo) prošla nezapaženo iako nudi i objašnjenje aktuelne međunarodne krize u odnosima Rusije i Zapada i sugeriše uzroke tekuće krize u snabdevanju Evrope gasom.

Autori studije tvrde na početku da je, za razliku od svetskih praksi, predsednik Putin igrao na kartu rasta potražnje za naftom i gasom na svetskim tržištima kao dobitnim modelom ekonomskog oporavka posle pandemije.

„Igra se sastoji u praćenju (relativne) fiskalne štednje, gomilanju deviznih rezervi i nuđenju ciljane državne pomoći dobro umreženim insajderima kojima treba dati još malo više da bi ih se lakše obuzdalo“, objašnjavaju Kolesnikov i Volkov.

Oni smatraju da je stalni rast tražnje na globalnim tržištima energije lako ubedio ruske lidere da ne preduzimaju nikakve velike političke poteze (koji bi mogli da ugroze političku stabilnost) kako bi privredu zaštitili od buduće ekonomske stagnacije.

Svi anketirani eksperti jednoglasni su u uverenju da se establišment neće truditi da suštinski promeni postojeći vektor razvoja zemlje, političke strukture i ekonomski model.

Takvo stanje podseća na poslednje godine SSSR kad je postojao „konsenzus neaktivnosti“ (termin Andreja Movčana, šefa programa ekonomske politike u Karnegi centru), odnosno „loša ravnoteža“ u kojoj se članovi elitnih klanova plaše da preduzmu akciju i javno govore o problemima da ne bi izgubili status u establišmentu.

Kolesnikov i Volkov smatraju da sadašnji sistem ima dva temeljna i neprikosnovena principa – politički autoritarizam i državni kapitalizam.

Jedine promene koje su dozvoljene su tehnokratska poboljšanja iznutra s kratkim vremenskim trajanjem i brzim političkim efektima.

Svaka dalekosežna promena je nepoželjna jer bi mogla da uništi ravnotežu snaga i stečene interese.

Zato je, misle učesnici ankete, malo verovatno da će najviši ruski zvaničnici sprovesti ambicioznu modernizaciju.

Osnovna logika vlasti je da autoritarni sistem može da izgubi legitimitet, ali ne sme da izgubi lojalnost masa ili izgled legalnosti (formalnu usklađenost sa zakonodavstvom, čak i kad je ono represivno).

LOŠA BUDUĆNOST ZA DECU: Ključna ocena analize je da u doglednoj budućnosti, uprkos ozbiljnosti izazova s kojima se Rusija suočava, ne treba očekivati „pad režima ili njegovu demokratizaciju“ (Dmitrij Travin, direktor Centra za studije modernizacije Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu).

„Ruske političke elite uverene su da će sve dok su na vlasti biti dovoljno nafte i gasa da se povećaju neophodni prihodi za savezni budžet, kako bi se kupila lojalnost birača i održala kontrola nad delovima ruske populacije koji zavise od države“, konstatuju Kolesnikov i Volkov.

Studija potom razmatra izazove s kojima se Rusija suočava.

Nimalo slučajno počinje stanjem ljudskog kapitala čije se smanjenje kvaliteta smatra kolosalnim.

„Odlaze obrazovani ljudi; moguće je da za 10-15 godina Rusija neće imati izvore ekonomskog rasta niti će sustići svoje susede“ (Sergej Gurijev, profesor ekonomije pariskog Instituta za političke studije).

Kolesnikov i Volkov primećuju da nije samo važno ko odlazi, već i ko ostaje: „To su segmenti stanovništva koji prihode ostvaruju iz državne kase i koji radije rade za malu, ali stabilnu platu bez rizika pokretanja sopstvenog posla a milioni ruskih radnika biraju pouzdane karijere u službama bezbednosti, vojsci i različitim nivoima državne službe. Biće potrebno pet do sedam godina da stanovništvo jasno prepozna razmere problema i da deca nemaju dobru budućnost“.

Pad kvaliteta ljudskog kapitala uzrokovan je niskim životnim standardom, visokim nivoom siromaštva i padom (ili stagniranjem) prihoda.

Da bi se izbeglo nezadovoljstvo građana „država će učiniti sve da nahrani svakog nezadovoljnog građanina“ (Johan Vanderplatse, šef Udruženja evropskih preduzeća u Rusiji).

„Problem se ne može rešiti poklonom. Trajno rešenje je promena modela ekonomskog razvoja, što vlast ne želi da uradi“, kažu Volkov i Kolesnikov.

Model političkog sistema ima negativne reperkusije na još jedan krupan izazov – tehnološko zaostajanje – jer nije prijemčiv za inovacije i teži ka samoizolaciji.

Iako postoji predstava o superiornom vojnom kompleksu Vladimir Gurevič, naučnik i pronalazač, smatra da „Rusija (verovatno) neće moći da održi vojno-tehnološku autonomiju duže od 15 do 20 godina. Treba uzeti u obzir da je globalni trend da se razvoj oružja postiže transferom tehnologija iz civilne industrije u odbrambenu, a ne obrnuto kao što je bio slučaj pre nekoliko decenija“.

Jedan od retkih izazova koji su ruske vlasti primetile je dekarbonizacija (pojaviće se kao izazov već u srednjoročnom periodu).

„Smanjenje potražnje za naftom moglo bi da stvori ozbiljne probleme za ruski budžet već 2040“, ističe Mihail Krutihin, partner u konsultantskoj firmi RusEnergy.

Gurevič procenjuje da će u ovoj deceniji „čak i skromna transformacija sigurno značiti rastuće gubitke za rusku ekonomiju. Izvoznici će godišnje gubiti milijarde evra zbog toga što EU uvodi poreza na ugljenik, ali oni su najmanji problem. Mnogo ozbiljniji je gubitak pozicija zbog smanjenja ključnih tržišta za prodaju prirodnih resursa“.

Izazov nije samo potencijalni gubitak stabilnih budžetskih sredstava zbog izgubljenih prihoda od izvoza nafte i gasa. Suština je fundamentalna promena u arhitekturi globalne ekonomije.

„Trendovi sugerišu da će ruska ekonomija rasti merljivo sporije od globalne ekonomije u narednih 15-ak godina. To je klasična stagnacija sa elementima strukturne krize. Rusija je u opasnosti da zaostane i da jedva sebi izbori mesto u monumentalnim globalnim ekonomskim promenama, umesto da ih kontroliše „, primećuje Maslenjikov.

Najveći broj ekonomskih izazova s kojima se Rusija suočava su politički determinisani i svode se na mešanje države u ekonomiju i odbojnost prema reformama.

To izaziva „gubitak konkurentske sposobnosti ruske privrede na globalnom nivou“ (Oleg Vjugin, istraživač teorije verovatnoće i makroekonomskog modelovanja).

Direktor Centra za proučavanje tržišta rada Više škole ekonomije u Moskvi Vladimir Gimpelson tim povodom ističe: „Ključna kontradikcija je nepovezanost između dugoročnih trendova ka tehnološkoj, obrazovnoj i kulturnoj modernizaciji s jedne strane i zaštitne konzervativne politike establišmenta s druge strane“.

Profesor Gurijev tvrdi da su „ruske političke institucije okoštale, ne omogućavaju podsticaje za investiranje, prikupljanje stranog kapitala, zaštitu imovinskih prava, održavanje konkurencije i jednakost pred zakonom. A bez svega toga nemoguće je računati na ekonomski rast“.

SAMOIZOLACIJA: Trajni ekonomski problem Rusije je u onome što Gurevič zove „širenje netržišnog prostora“, a stručnjaci ga opisuju kao skepticizam etabliranih elita prema velikim promenama koje su potrebne da bi Rusija bila ekonomski konkurentna.

Dominantna politička uloga i sklonost ruske države da se meša u ekonomiju ograničava ulaganja, a mnoge građane čini zavisnim od države.

„Kako se ekonomska situacija pogoršava tako raste mešanje države u sve aspekte privrede“, kaže Gurevič.

Takav režim stvara precentralizovanu administrativnu državu koja „ne funkcioniše dobro u upravljanju velikom zemljom kao što je Rusija“, tvrdi Elina Ribakova, ekspertkinja za mikrofinansijsku stabilnost.

Učesnici u anketi ističu samoizolaciju ruskog režima kao jedan od izazova koji rađa ekonomsku nerazvijenost i utiče na rast.

Politička samoizolacija i konfrontaciono ponašanje u spoljnoj politici su kontraproduktivni ne samo zato što nagrizaju investicionu klimu u zemlji i zatvaraju je od novih ideja i tehnologija nego zato što doprinose i opasnim tenzijama sa SAD i EU, lišavajući Rusiju koristi međunarodne saradnje.

„Bez učešća u međunarodnoj saradnji, bez pristupa inovativnim idejama, tehnologijama, iskustvu i kapitalu razvijenih zemalja, Rusija je osuđena da zaostaje“, smatra Krutihin.

Samozaštitni politički kurs ruskog režima iskrivljuje i shvatanje režima o važnim dešavanjima u Rusiji i širom sveta, a rezultat su netačne i često iracionalne reakcije na velike globalne događaje.

Gurevič ocenjuje da je iracionalnost usko povezana s izborom da se nastavi sa samoizolacijom: „Sasvim je moguće da će se konfrontacija Rusije sa susedima intenzivirati. To će dovesti do još veće izolacije, oštrijih sankcija i dodatno potkopati ekonomski rast.“

Ruska elita svesna je svih izazova. „Oni smatraju da je njihova ekonomska politika idealna“, kaže ekonomista Dmitrij Prokofjev.

„Strah od promena vlada politikom“, reći će Gimpelson.

„Postoji prećutni dogovor za očuvanje statusa kvo u relativno kratkom periodu i retko ko gleda dalje“, kaže Oleg Buklemišev, direktor Centra za istraživanje ekonomske politike Moskovskog državnog univerziteta.

„Cilj elite je da se drži vlasti pa ne treba da čudi što je njen rad usmeren na jačanje aparata represije, cenzure i ulaganje u propagandu a ne u ljudski kapital“, kaže Gurijev.

„Model ponašanja višeg sloja ruskih elita je hitna monetizacija administrativnih resursa“, tvrdi Krutihin.

Posledica takvog ponašanja je – konsenzus o nedelovanju: „Ruska ekonomija u velikoj meri vođena je prirodnim resursima, posebno naftom i gasom, koji proizvode unosne prihode a oni služe zarobljavanju elite. Elite bi radije zadržale ekonomiju strukturiranu na ovaj način nego dozvolile da se razvije diverzifikovanija ekonomija s preduzetničkom energijom. Obični građani i elite pristaju na ovaj aranžman kroz konsenzus o nedelovanju“, tvrdi Movčan.

„Vlasti računaju da će obični Rusi ostati pasivni i lojalni. Čini se da je trenutno stanje upravo ono što elita želi“, kaže jedan anketirani strani biznismen.

Posle ovakvih ocena neizbežno je pitanje kada će rizici postati realni? Većina anketiranih saglasna je da se to neće dogoditi u narednih 10-15 godina.

To znači da od 2024. godine, kad je Putinov sledeći reizbor, rusko društvo i elite još neće osetiti pravi uticaj ovih izazova i moći će da nastave istim putem bez stresa i potrebe za ozbiljnim promenama.

Ali…

U periodu 2030-2036. izazovi bi mogli da se materjalizuju.

Energetska tranzicija u kombinaciji sa propadanjem ljudskog kapitala i jačanjem paternalističkih ambicija otežaće državi da zadovolji stanovništvo ako prihodi državnog budžeta padnu.

„Režim će postati talac usredsređenosti na budžet i želje za velikim državnim intervencijama u ekonomiji. Postepeno opadanje budžetskih prihoda i smanjenje mogućnosti za redistribuciju nacionalnog bogatstva državnim kanalima, uz ugnjetavanje malog i srednjeg biznisa i civilnog društva, obećavaju ozbiljne probleme budućim generacijama koje će živeti izvan očekivanog životnog veka ruske elite predvođene Putinom“, zaključuju Kolesnikov i Volkov.