Godine koje su pojele strategije

Ova, popularno nazvana „Medijska strategija“ dugo čekala na usvajanje: vlade su se smenjivale a bilo je potrebno više od decenije da se ovaj važan dokument usvoji. Konačno je usvojena u septembru 2011. godine i već se tada videlo da je kašnjenje ogromno i nenadoknadivo.

Podsetimo, medijske reforme u Srbiji su otpočele usvajanjem Zakona o radiodifuziji 2002. Zakona o javnom informisanju i Zakona i telekomunikacijama 2003. i Zakona o oglašavanju 2005. Pored ovih, postojali su i zakoni koji su na posredan način uticali na rad i položaj medija poput Zakona o privatizaciji iz 2001. ili Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja iz 2004. godine.

Možda bi ovi zakoni i uspeli da uvedu željeni nivo reda i progresa u medijasferu da nisu, svi redom, imali jednu suštinsku falinku – vremensku i materijalnu neusklađenost. Navedeni, ali i neki drugi, zakoni donošeni su bez prethodno usvojenih temeljnih i dalekosežnih strategija, ali i bez međusobne koordinisanosti, što se kasnije pokazalo kao veoma štetno i kontraproduktivno. Jedna od posledica takve neusklađenosti jeste odugovlačenje procesa privatizacije medijskih društvenih i javnih preduzeća. Zbog toga su, naposletku, takva preduzeća ili neuspešno privatizovana ili sama atrofirala a hiljade novinara ostalo bez posla. Istovremeno se oslobađao medijski i tržišni prostor za nadiruće strane medijske konglomeracije a njihov ulazak na medijsko tržište odvijao se po sličnom scenariju kao i ulazak stranih banaka u Srbiju: gašenjem zdravih domaćih konkurenata. Pomenuta međusobna neusklađenost medijskih zakona, naročito na relaciji medijsko pravo – krivično pravo, doprinela je bujanju tabloidnog novinarstva, pojavi klijentelizma ali i autocenzure kao posledičnog čina ogorčenih ili korumpiranih novinara diljem Srbije.

Deceniju posle Petog oktobra, tadašnja vlast u Srbiji je razumela da je vrag odneo šalu i da se medijski biznis u Srbiji mora uređivati i sređivati po kakvim – takvim razumnim principima. Vlada Mirka Cvetkovića usvojila je Medijsku strategiju „sa osnovnim ciljem daljeg jačanja uspostavljenih demokratskih odnosa u toj oblasti.“ Ali, bilo je odveć kasno! U trenutku usvajanja Medijske strategije za njom, takoreći, nije više ni postojala neka posebna potreba! Sve stvari su bile već same po sebi ili silom prilika (ako ne već postojećim zakonima) „sređene“ i spakovane u medijsku svakodnevicu. Do te godine, u domenu štampanog novinarstva, pokrenuti su i posao su razradili skoro svi novinski izdavači a broj izdanja dnevne štampe i magazina već se nalazio na granici zasićenja. Sa druge strane, u domenu elektronskih medija, već su bili sprovedeni svi javni konkursi za dodelu frekvencija lokalnog, regionalnog, pokrajinskog i nacionalnog pokrivanja. Sve radio i televizijske stanice koje su ispunile zakonske uslove dobile su dozvole za emitovanje a pronađeno je i solomonsko rešenje da rad nastave i elektronski mediji koji su bili u nekoj od faza privatizacije. Jedino je oblast online medija ostala van domašaja regulatornih mehanizama, ali to je posledica tehničko-tehnološke prirode interneta i online medija sui generis. Državni procesi nisu mogli da utiču na online sferu tako da se ona razvijala po globalnim tehnološkim pravilima i proporcijama. Dakle, strategija razvoja medija je usvojena u trenutku kada se veći deo tog sistema već razvio i formirao pod uticajem svakojakih, ponajviše ekonomsko-političkih, a najmanje pravnih zakonitosti i regula. Da apsurd stare strategije bude veći, ona je usvojena sa rokom važenja do 2016. godine, što joj daje karakter akcionog a ne strateškog dokumenta.

Ovde će se stariji čitaoci setiti one stare narodne izreke – „što se grbo rodi vreme ne ispravi!“ Takva je bila i ova, sada već odlazeća, medijska strategija: Zakasnela i suvišna. Zbog toga je njen period važenja i prošao na način kao da ona nije ni postojala a kada novinare i medijske delatnike danas pitamo šta o njoj znaju veliki broj najčešće je bez odgovora.

Stručna javnost i medijski delatnici u Srbiji su danas ponovo zaokupljeni temom medijske strategije, ne toliko zbog isteka roka stare, koliko zbog usvajanja nove medijske strategije koju je prethodni kadrovski saziv resornog ministarstva odavno najavio. Doduše, iz Ministarstva kulture i informisanja još uvek nema zvaničnih najava konkretnih aktivnosti na izradi nove medijske strategije. Nedavne personalne promene u Ministarstvu mogu biti i povod za promene kursa ili vizije ka kojoj će se izvršna vlast stremiti, ali za sada ostaju otvorena sva pitanja u vezi medijske strategije.

Ovde ističemo deset problema koje je stara načela a nova medijska strategija mora rešiti

1. Deregulacija mora biti sprovedena do kraja. Država i političke stranke moraju da se povuku iz direktnog odnosno prikrivenog/posrednog vlasništva. Uspostava mehanizama otkrivanja i kontrole.

2. Transparentno medijsko vlasništvo, uključujući i „vlasništvo“ koje se ostvaruje oglašavanjem, donacijama i državnom pomoći.

3. Jasnije određenje pojma „javni interes u medijima“ i davanje značajnijih poreskih olakšica medijima koji ostvaruju javni interes.

4. Veći i konkretniji podsticaji neprofitnim medijima i medijima zajednica.

5. Podrška projektima medijske i informatičke pismenosti u sistemu obrazovanja ali i celoživotnog obrazovanja. Jačanje medijskih kompetencija dece i mladih i karijerno vođenje medijskih profesionalaca.

6. Veća podrška Savetu za štampu i proširenje njegovog delokruga na elektronske medije. Uloga samoregulacije isključivo kroz reprezentativna udruženja. Jačanje položaja u uloge reprezentativnih udruženja novinara.

7. Liberalizacija tržišta internet usluga i demokratičniji pristup širokopojasnim internet uslugama kao i uslugama kablovskih distributivnih sistema uključujući i DVB T2 uslugu terestrijalne radiodifuzije.

8. Uspostavljanje troškovnog principa poslovanja REM-a, RATEL-a, ETV-a kao instrument racionalizacije visine naknada. Oni ne smeju ostvarivati dobit.

9. Veći stepen poštovanja prava intelektualne svojine i autorskih prava. Uravnoteženje i standardizacija naknada za autorska prava radi sprečavanja voluntarizma organizacija za ostvarivanje tih prava. Produktivnija aktivnost Zavoda za intelektualnu svojinu po ovim pitanjima.

10. Zaštita sindikalnih prava novinara, unapređenje prava na zaštitu i bezbednost novinara, uključujući i efikasnije pravosudne procedure u medijskim sporovima.

Svi stručni skupovi koji su protekle jeseni održani u Beogradu (OSCE, SEEMO …) potvrdili su postojanje ozbiljnih prepreka za razvoj profesionalnog i odgovornog medijskog sistema i novinarstva u Srbiji. Većina eksperata za medije i komunikacije saglasna je da država mora učiniti više da se mediji učine stabilnijim i produktivnijim, kao i da su glavne prepreke ka tom cilju postojanje pritisaka na rad novinara i urednika, bujanje tabloidnog novinarstva, instrumentalizacija novinarstva u dnevno političke svrhe, visok stepen autocenzure, ekonomski pritisci i netransparentno medijsko vlasništvo. Ovim problemima se, sasvim sigurno, mogu dodati i mnogi drugi koji nisu vidljivi u svakodnevnoj opštoj javnosti, ali objektivno opterećuju rad novinara i medija. Na primer, oglašavanje kao instrument pritiska ili dominacije nad uređivačkom politikom medija, distribucija državne pomoći kroz modele projektnog sufinansiranja medija, rad paradržavnih medija i medija čije vlasništvo i organizacija još nisu dokučivi javnosti, poput Tanjuga, Antene plus, itd. Svedoci smo da se o postojanju ovih problema povremeno oglasi i neko od briselskih autoriteta, ali to uglavnom biva kada se srpska Vlada poziva „k poznaniju“ pretpristupnih prava i procesa.

Ako je srpskim medijima i novinarima u ovom vremenu potrebno nešto zajedničko, onda je to sasvim sigurno, jedinstven stav oko sadržaja nove medijske strategije. Srpski mediji, zbog raznolikosti vlasništva, interesa i ciljeva, ne moraju (a verovatno i neće) imati jedinstvene stavove o sadržini i dometima nove medijske strategije. Međutim srpski novinari, urednici, medijski uposlenici, medijski stručnjaci i proučavaoci medija i komunikacija, moraju izgraditi mnogo veće partnerstvo nego što su ga do sada imali. Izjava premijera Vučića na „SEEMO Medija forumu“ da je spreman da razgovara o popravljanju stanja u medijima, mora se iskoristiti kao šansa da se medijske organizacije i novinari potpuno uključe u proces kreiranja strategije.

Autor je docent medija i komunikacija i medijski aktivista