Godzila: Ružan – ali jako velik (i potrošen)

Paradoksa li, danas brojni japanski gradovi izgledaju tako – baš kao na filmu! Baš kao i u slučaju njujorških kula bliznakinja pre deset godina, sve je to već (bilo) viđeno. Ali, više nije reč o scenografiji.

Filozofi poput Slavoja Žižeka bi rekli da svet obično dobije ono o čemu mašta. I da teroristi, epidemije, uragani, asteroidi ili divovski gušteri kad-tad zakucaju na vrata po već zadatom scenariju. Naprosto, jednog dana se pod prozorom ukažu džinovski morski talasi ispunjeni radioaktivnim otrovom. I onda, poput FBI agenta, hladno saopšte: „Odavde mi preuzimamo“. Bez stilskih figura.

ROĐEN U FUKOŠIMI

U Fukušimi, gradu iz čije nuklearne centrale ovih dana u Pacifik curi plutonijum, rođen je jedan od očeva najpoznatijeg japanskog monster-hita ikada, dugačkog filmskog serijala koji je reflektovao upravo užas japanskog atomskog iskustva iz Drugog svetskog rata. Eidži Cuburaja je bio zadužen za specijalne efekte u prvom filmu u godzilasaurus-serijalu, a i nekim kasnijim.

On je, dakle, bio taj koji je zlim dusima opakog čudovišta koga budi nuklearna eksplozija dao odgovarajući kostim koji je gledaoce trebalo da zaplaši i zabavi kao njihova nuklearna mora.

Originalno nazvan Gojira – po kovanici nastaloj od japanskih reči za kita i gorilu – on je bebi-bumer rođen 1954. iste godine kada i Vojislav Šešelj i Aleksandar Lukašenko… Nastala ni deceniju posle jenkijevskog genocida u Hirošimi i Nagasakiju, ova hladnoratovska kreatura je donekle simbolizovala posledice ljudskog razaranja ekosistema, ali je više od toga bila alegorija na uništavanje Japana atomskom bombom i postratna terapija poražene zemlje dodatno ponižene pod makarturovskom okupacijom. Japana kojim je gotovo celu deceniju posle carske kapitulacije vladala anarhija i crna berza, gradske porodice prodavale kuće za vreću pirinča, hiljade napuštene dece prosjačilo, a bivši vojnici bez ruku i nogu jeli po smetlištima.

Japanci su kao na poseban vid poniženja gledali na rađanje posebne kaste „pan-pan“ prostitutki koje su opsluživale isključivo savezničke vojnike i oblačile se kao Beti Grejbl ili Veronika Lejk.

Zapravo, legenda o Gojiri je bila motivisana konkretnim nuklearnim iskustvom: početkom 1954. jedan japanski ribarski brod je zašao u vode Maršalskih ostrva u centralnom Pacifiku gde je američka vojska izvodila tajne eksperimente sa atomskim oružjem. Cela posada je kontaminirana, a osmorica su uskoro umrla. U japanskim lukama, glavnim prehrambenim snadbevačima zemlje, zavladala je panika zbog kontaminirane ribe. Deo revoltirane javnosti počeo je da govori o „novoj Hirošimi“.

UZOR KINGKONG

Prvi film iz serijala „Godzila“ je nastao u kancelariji producenta Tomojuki Tanake iz Toho studija. On je želeo blokbaster po uzoru na „King Konga“, nešto što će izmučenim ljudima u bioskopskom mraku pružiti nadu da nije sve izgubljeno. Po prvom sinopsisu, film je trebalo da se zove „Veliko čudovište 20.000 milja ispod mora“. Ipak, definitivnu ideju su uobličili Eidži Cuburaja, koji je već dugo sanjao o svom filmskom čudovištu koje napada okeanske brodove, zatim SF pisac Šigeru Kajama koji je diva opisao kao veliku hobotnicu, scenarista Takeo Murata je od toga napravio amfibijskog reptila, a režiser Iširo Honda je mutantu podario atomski dah i prost naziv – „Gojira“.

Film je pre početka distribucije opisivan otprilike ovako: „Nakon testiranja nuklearnog oružja oživljava ogromno i zastrašujuće čudovište radioaktivnog daha. Japan je u panici, jer nemilosrdna zver Godzila počinje da uništava gradove i ubija ljude“. Na putu ka Tokiju, Godzila uništava brodove, sela i kuće, sve dok ga u morski grob ne vrati jedna gora bomba, ona koja može da uništi sav kiseonik u moru…

RODONAČELNIK

Film je u Japanu bio najgledaniji te godine, a u narednim se svrstao među najuspešnije japanske blokbastere svih vremena. Usput je uticao na razvoj podžanra tzv. „kaiju ega“ (filmovi o čudovištima), a naročito posebnog foldera „daikaiju ega“ (filmovi o vrlo velikim čudovištima). Na holivudski rimejk nije moralo dugo da se čeka: zapravo, „Godzila: Kralj monstruma“ je bila amerikanizovana verzija originalnog filma sa engleskom sinhronizacijom, cenzurisanim delovima o atomskim psihozama i ubačenim likom američkog reportera koga je igrao Rejmond Bar.

Iširo Honda i Džun Fukura, dva reditelja koji su se naizmenično smenjivali, potom će u narednim nastavcima od Godzile stvoriti neku vrstu nacionalnog junaka koji su bori protiv raznih drugih sila u odbrani Japana: protiv zmajeva (Angila), divovskih lignji (Daidako), robota (Mekagojira) i arhetipskih ovozemaljskih neprijatelja (King Kong). Osim atomskog daha, u 28 filmova od 1954. do 2004. („Godzila: Završni ratovi“), Godzila je stekao izvanrednu mogućnost regeneracije rana, bljuvanja vatrenih spiralnih talasa, manipulacije magnetizmom, levitacije… Sve to uz visinu od stotinjak metara i težinu do 50.000 tona. Zato je ovaj teropod dinosaur valjda i zaslužio zvezdu na Bulevaru slavnih, nedaleko od Mikija Mausa i Pere Detlića.

Ceo filmski serijal je poseban i po tome što je do danas razvio dva posebna karaktera velikog guštera: u prvom filmu iz ‘54. i u većina onih od kraja 70-ih do danas Godzila je opako čudovište, dok je u međuvremenu zaštitnik japanskog naroda, neka vrsta Marka Kraljevića sa balavim čeljustima umesto sjajnoga topuza. Umorno čudovište je dva puta kačilo kopačke o klin: najpre ‘68, ali je gledanost nastavka „Uništi sva čudovišta“ producente naterao na još šest filmova i drugi put ‘75, kad je neuspeh „Užasa Mekagojire“ doveo do pauze sve do ‘84. kada je povodom 30-godišnjeg jubileja došlo do „Gojire“ koji se vraća bed-boj poziciji, a Rejmond Ber se opet našao na ekranu.

U NJUJORKU OMANUO

Onda se Godzile ‘98. dohvatio pominjani Roland Emerih, ali skupi film je propao. Izgleda da publiku te sezone nisu zanimale traume monstruma koji pravi gužvu na Menhetnu: tražila se identifikacija sa žrtvom. A jedini stradalnik bio je Njujork. No, kako je to grad bez ljudi – dakle, maketa – rasturanje okolnih ulica i nebodera donelo je nešto više uzbuđenja od prosečno nasilne kompjuterske igrice. Ako se složimo sa postavkom da se horori bave strahom od smrti, a SF filmovi strahom od života, pomalo je jasno zašto je ovaj „Godzila“ nije uspeo: zbog pogrešne identifikacije uzročnika strave i užasa u filmu koji, barem delimično, prati zakone horora.

PROLONGIRAN NASTAVAK

U Holivudu se već dve-tri godine sprema nova verzija filma o našoj monster-maskoti. Premijera je bila najavljena za 2012, pa onda pomerena na onu sledeću godinu. Kako će izgledati taj film, posle svog ovog japanskog (i svetskog) tragičnog i traumatičnog iskustva sa atomskim otrovom, divljanjem mora i, posledično, proterivanjem friškog filma Klinta Istvuda „Drugi život“ iz japanskih bioskopa jer sadrži scene cunamija koje su zbog aktuelnosti suviše potresne za japanske gledaoce?

To je teško kazati, ali je istina sledeće: Godzila je prestao da bude strašan. Suviše puta viđen u bioskopu, na televiziji, u stripovima, u video igrama, na posterima… on je naprosto sada samo maskota kojoj se smeju deca. A i zato što užas u hororu posle Vesa Krejvena više ne dolazi izvana, nego iznutra. Strah sve manje rađa ksenofobja, a sve više pogled u ogledalo. Eto malog recepta za novi film, ali sa obavezno novim čudovištem.

Kraj tehnologije?

Moguće da je (potencijalno velika nuklearna) katastrofa tehnološki najrazvijenije zemlje na svetu zapravo samo najava kraha tehnologije pred prirodom i još jedno od podsećanja na to ko je na ovo malo planete što nismo dokrajčili gazda, a ko podstanar. Naučnici strahuju da bi Zemlji 2013. mogla da pogodi tzv. Sunčeva oluja, kada bi životi milijardi ljudi ostali paralisani jer će u slučaju eksplozije sunčeve energije doći do prestanka rada većine elektronskih uređaja. Sunčeve oluje, vulkani i zemljotresi jesu prirodan deo prirode, ali nuklearne centrale baš i nisu. Naravno, i to smo već videli u bioskopu, a poslednji put u katastrofičnom Emerihovom filmu „2012“.

Ljudski rod će kad-tad biti bačen na kolena i iako bi Džon Konor voleo da „budućnost nije napisana i postoji tek sudbina koju sami stvorimo“ biće pre da je u pravu njegova majka Sara koja na kraju prvog „Terminatora“ pre 23 godine kaže: „Oluja dolazi…“ Dodajmo i kako ima mišljenja i da su dani Japana kao industrijskog lidera odbrojani, ali će se nastaviti sa jačanjem pozicije kreatora modernih trendova u industriji zabave: po zaradi, Tojota je već zamenjena Pokemonom, a Mazda Nintendom.