Gojko Mitić: Srpski Vinetu

Da krenemo od početka i pokušamo da razmrsimo ovaj galimatijas (srpski glumac – američki žanr – nemački film). Naime, znamo da je lik najpopularnijeg Indijanca u književnosti i filmu – Vinetua – doneo nemački pisac Karl Maj. Postepeno otopljavanje ledene sovjetske klime šezdesetih godina u bivšem DDR-u (Demokratskoj Republici ili, kolokvijalno, Istočnoj Nemačkoj) dalo je priliku za snimanje žanrovskih filmova poput „vurst vesterna“ (kao što su italijanski filmovi ovog žanra bili špageti vesterni). NJihovi zapadni susedi i braća već su otkrili tadašnju Jugoslaviju kao prikladnu za snimanje ovih filmova a, krenuvši njihovim tragom, Istočni Nemci našli su tamo i „svog“ Vinetua – Leskovčanina Gojka Mitića. Sve ostalo je legenda – Mitić sve do sredine prve decenije dvehiljaditih snima ovakve filmove (tada zapravo rimejkove), s najvećom popularnošću tamo negde osamdesetih kada je mogao da ga gleda i ostatak zemalja Istočnog bloka, iza Gvozdene zavese. Kakav su odjek ti filmovi i Gojko imali u ovim zemljama govori i podatak da mu je bugarski pank bend posvetio pesmu „Bate Goiko“.

Gojko Mitić rođen je u jednom selu kraj Leskovca 1940. godine. Bavio se različitim sportovima, gimnastikom, fudbalom, veslanjem, džudom i mačevanjem, a kada je završio gimnaziju, preselio se u Beograd i upisao na Visoku školu za fizičku kulturu. Filmsku karijeru započeo je kao kaskader u jugoslovenskim filmovima. Tako su ga Nemci „pronašli“ a odskočna daska za njega bio je film „Sinovi velike medvedice“ (1966), njegova prva glavna uloga. Nastavio je da tumači likove Indijanaca i postao veoma popularan u Nemačkoj, što je i dan-danas. Čak je i jedan asteroid nazvan po njemu (147595) Gojkomitić. Osim u ulogama Indijanaca, pokazao se i dokazao kao ozbiljan glumac i u drugim filmskim žanrovima, kao i u pozorištu.

Podatak o pesmi bugarskog pank benda „ukrali“ smo iz romana Vladislava Bajca „Hronika sumnje“, koji se ove godine našao u užem izboru za Ninovu nagradu. Tu smo između ostalog pročitali i ovo: „Gojko Mitić je čak, sve do 2006. godine, u malom nemačkom mestu Bad Segeberg (u blizini Hamburga) uživo pred publikom tri puta nedeljno, u po dva termina, oživljavao scene iz filmova o hrabrom, lepom, zgodnom i pravičnom Indijancu. U proseku u publici je bilo od osam do šesnaest hiljada ljudi po predstavi!“