Gola molitva

 Marljiva evidencija. Precizno dostavljanje. Čovek koji ne poštuje radno vreme. Uvek sam poštovao, i još uvek poštujem samo ono što je urađeno. Bez obzira u koje doba dana. Moji prethodnici na ovom mestu bili su autentični aparatčici, službenici koji su u stanju da odsede na stolici full time od sedam do tri. Ja sam odmah nakon što sam postao direktor razbio taj okvir. Nikada, međutim, nisam pazio na to hoće li mi radni dan trajati deset, ili dvanaest, ili petnaest sati. Bilo mi je bitno da sam u pokretu, u kontaktima. Bilo mi je bitno da se pomeram. Samo tako mogao sam nešto i da pomerim u svetu oko sebe. Međutim, od septembra prošle godine, od momenta kada sam nakon razrešenja s mesta direktora biblioteke raspoređen na radno mesto urednika izdavačke delatnosti i kulturnih programa, nemam nikakvih problema sa ranim ustajanjem. Novi posao, novi običaji. Posle čistačica, prvi sam na poslu.

Oko ponoći počinje da pada sneg. Ne volim sneg, ali Dragana i ja izvodimo psa u šetnju. Niko se lepše ne raduje snegu od životinje koja je usvojena, spasena sa ulice. Ovog puta radujem se i ja, jer je sneg pročistio dim i smog od kojih se u centru Zaječara ne može normalno disati. Ono od čega se ne može disati, a nisu ni dim ni smog, ne može nikakav sneg da pročisti.

U toplom stanu na povratku iz šetnje kuvamo Jack Daniels punč sa jabukom i cimetom.

Svet dobija svoje precizne oblike.

Saznajem da je okončan „slučaj Tešin“, mirnim razlazom opštinske vlasti i pisca koga su istrajno i mučki progonili.

Hoćemo li i mi, najzad, okončati „slučaj Jelenković“?

25. januar // subota //

Što se mene tiče, napolju ne pada sneg.

I nije noć. Nego je podne.

Sunčan je dan. I nisam u Srbiji.

Tako valjda izgleda pokušaj promene svesti.

26. januar // nedelja //

U sred podneva, iznenada, telefonski poziv prijatelja iz detinjstva koji već decenijama živi na severu Evrope. Veli, ništa, čoveče, ne razumem šta se tebi, tamo dole, dešava, pojašnjavaj o čemu se radi. Prekopčavamo se na Viber, priča je podugačka. Kako da ja njemu objasnim da sam nakon razrešenja sa mesta direktora, odmah, takoreći istog momenta postao plen lokalnih medija na kojima se pojavio novi direktor sa konfuznom pričom o potrošenom benzinu za službena putovanja (koja su uredno odobrena i potpisana od predsednika Upravnog odbora, i takođe odobrena od strane Grada, na pozicijama materijalnih troškova), o telefonskim računima koje sam, kako veli, napravio da bih sebe sačuvao od smene (valjda su me prisluškivali, pa znaju s kime sam i o čemu divanio), o tome kako nisam uopšte kupovao knjige (notorna laž koju opovrgavaju finansijski izveštaji), i šlag na torti – kako pesnik, uopšte, može biti direktor. Zlonamerne izjave nekoga ko se napokon dokopao nešto malo vlasti i medija. Da pričam o krivičnoj prijavi koja je odmah nakon te konferencije za štampu podneta policiji, o višemesečnoj policijskoj istrazi koja se pred istražnim sudijom rasprsla kao mehur od sapunice? Da pričam o kolegama i koleginicama koji presreću moje prijatelje sa pričom da ne treba da se druže sa lopovom? Da se u vreme mog mandata „nije dobro radilo“. I to od ljudi koji nisu bili u stanju ni pristojan projekat da napišu, nego sam i to umesto nekih od njih radio. Izjave u takvom tonu slušam na sastanku kolektiva, u čitaonici u potkrovlju, napravljenoj 2007. godine, u vreme mog mandata, i na osnovu projekta koji je četiri decenije čamio u fiokama. Da li ti ljudi imaju osećaj za elementarnu logiku, ako već elementarnog osećaja morala nemaju? Da pričam o sistematskoj hajci preko kojekakvih opskurnih Fejsbuk grupa gde su mi pojedini članovi SNS iz Zaječara pretili hapšenjem? Da mi se hapšenjem pretilo i telefonom, uoči letošnjih izbora u Zaječaru? Da je policija pritiskala moje nekadašnje saradnike ne bi li od njih izvukla makar kakvu optužbu da sam zloupotrebljavao službeni položaj? Da u policiji nisu hteli da sačekaju mog advokata iz Beograda, pa sam morao da se branim ćutanjem? Da smo moja devojka i ja doživljavali svakodnevne pretnje i stresove, da smo se oboje razboleli. Da mi je direktor nakon prvog radnog dana na novom radnom mestu saopštio kako se: „ključni ljudi iz vlasti ne slažu sa time da se pojavljuješ u javnom životu grada“, i da ne mogu da vodim književne programe. I, najzad, da su direktor i njegov zamenik, diplomirani pravnik koji se u životu ponajmanje bavio pravom, iz sistematizacije radnih mesta izbacili radno mesto na koje sam nakon razrešenja raspoređen.

27. januar // ponedeljak //

Veoma znatiželjno iščekujem poziv gospodina Dejana Ristića, državnog sekretara u Ministarstvu kulture, koji treba da zakaže sastanak sa gradskim vlastima Zaječara, u vezi s pretnjom otpuštanjem koja mi već mesecima stoji iznad glave. Dejan Ristić se, očigledno, pokazao, silom prilika, kao čovek vešt u razrešavanju neprijatnih i delikatnih situacija. Promocija moje knjige „Gola molitva“ u Narodnoj biblioteci Srbije Dejanova je ideja sa ciljem da se pokaže podrška piscu od strane Ministarstva kulture, ali podrška Narodne biblioteke Srbije nekadašnjem direktoru biblioteke u Zaječaru, koji je dvanaest godina bio na čelu jedne od najstarijih biblioteka u Srbiji. Ovu ideju bezrezervno je podržala v.d. upravnika Narodne biblioteke, gospođa Svetlana Jančić, i ja nemam dovoljno reči kojima bih im na tome zahvalio.

28. januar // utorak //

Mlada pesnikinja Natalija Jovanović, prošlogodišnja pobednica na Festivalu mladih pesnika u Zaječaru, poslala mi je svoj rukopis, koji bi trebalo da bude objavljen ove godine, u Zaječaru, u izdanju CEKIT-a. Ako vas buni ova skraćenica, reč je o nekadašnjem Kulturnom centru, a sadašnjem Centru za kulturu i turizam. Natalijin rukopis je sjajan, lirski i refleksivan, i posle ni sam ne znam koliko vremena istinski uživam u čitanju poezije nekog mladog, neafirmisanog pesnika. Kad čitam poeziju, volim da budem uvučen u igru, u traganje i skrivanje i otkrivanje istovremeno. Sve to nalazim u Natalijinom rukopisu. Inače, današnji dan je klizav, izmiče mi iz ruku, kao što mi pod nogama, na ledu, izmiče tlo.

29. januar // sreda //

Čitam knjigu „Bomba za Hajdriha“ i u njoj nalazim podsećanje na statut SS organizacije, tačnije na sledeće principe vođstva:

– vođa će to učiniti

– vođa će to postići

– vođa misli za sve nas

Za danas, meni dosta. I od mene dosta.

30. januar // četvrtak //

Eto meni, kad sam se najmanje nadao, Teofila Pančića! Objavio kolumnu posvećenu mojoj neznatnosti koja sedi na nekakvom umišljenom Parnasu i legitimizuje sopstveni progon. Kao, našao sam gde ću da objavim, tamo odakle progone umetnike, i sa kojima pristojan svet neće da sarađuje. Iz čega proizilazi da spadam u nekakav nepristojan svet. Zna Teofil, javili mu. Elem, i dakle, možda ne bi bilo loše da je u ruke uzeo moju neznatnu poemu „Gola molitva“, da se obavesti o čemu je tu reč. O kakvoj goloj i kakvoj molitvi. Ili je Pančić, izgleda, kao što ga ogovaraju, a ja u to neću da verujem, prestao da čita te knjige o kojima piše, ili koje, kao ovu moju, makar i pominje. Pa me, pride, još u licemere smešta, intelektualne i graždanske. A kojim imenom ja da nazovem čoveka koji u usta uzima knjigu koju nije ni prelistao? A da se pobliže, čitanjem, obavestio, možda bi mu bio zanimljiv fenomen što se baš takva gnostička i antiklerikalna knjiga, baš u tom i takvom, a nakon zabrane inkriminisane slike, KCNS, pojavila? Ili da se priseti nekih njemu vrlo dragih novosadskih pisaca koji kobajagi žive na margini, a knjige u tom i takvom KCNS promovišu? Jok, i nikako. Nego je to otvorilo širom pendžere, pa njima blaženonesvesno landara. Pa još poručuje da ga za mene zabole dupe. Pa kad ga zabole dupe, što je bol mora biti povelik, zašto se uopšte u pisanje o meni upuštao?

Autor je bivši direktor biblioteke u Zaječaru