Goli otok kao najozloglašeniji logor nakon Drugog svetskog rata

Uspostavljen je jedan od najozloglašenijih posleratnih logora u kojem su završavali svi koji su, makar rečju u krugu prijatelja, podržali Rezoluciju Informbiroa, izražavajući na taj način neslaganje sa politikom tadašnjeg predsednika Josipa Broza. Tu su, od 1949. do 1956. “prevaspitavani” jezivim, mučilačkim metodama.

Mnogi od osuđenih, a ni danas im se ne zna tačan broj, ne znaju zbog čega su završili na robiji. U društvu se razvila kategorija “potkazivača”, pa su ljudi prijavljivali svoje prijatelje, poznanike pa i rodbinu, kako bi dokazali svoju privrženost Titu i njegovoj spoljnoj politici.

Iskustva logoraša

Radmila Mrđa iz Malog Požarevca pozajmila je kolegi sa Poljoprivrednog fakulteta pisaću mašinu, ne znajući da na njoj namerava da otkuca protestno pismo. Zbog „grube greške“ bila je dve godine na Golom otoku.

– Na put sam krenula sam 4. maja 1950. Putovale smo u takozvanim „furgonima“, vagonima u kojima se prevozila stoka. Izgledale smo kao čopor životinja. Nabacane u gomili, vezane. Znale smo jedino da idemo negde na more. Putovale smo dva dana i dve noći. Iskrcali su nas sve sa našim prnjama, koje su nam kasnije oduzeli i smestili nas u barake. Po 50 žena u jednoj. Dali su nam po ćebe i dva para gaća, a na nama su ostala robijaška odela od abe, najgrubljeg sukna – pričala je baka Radmila.

Ona i žene sa kojima je bila u vozu bile su prve stanovnice Golog otoka.

– Ustajalo se u šest. Doručkovao se kačamak. Zatim smo, poput Sizifa, do podne vukle kamen sa vrha ostrva ka moru. Onda je, negde oko dva, sledila jednočasovna pauza za ručak. Svakog dana isti – pasulj i parče hleba. Onda ponovo guranje kamena, sve do večere. A poslednji obrok – „divka“, šolja nečega što bi trebalo da bude kafa, pravila se od preprženog ječma. Onda mrtve od umora i gladi, pravac u krevet, a sutra… Jovo nanovo – prisećala se Radmila svog “robijaškog” iskustva.

 Imala je 22 godine. Njen suprug, Stojadin Mrđa, studentske godine takođe je proveo u zatočeništvu. Sećanja je pretočio u knjigu „Pakao Golog otoka“, objavljenu u julu 2005, desetak dana pre njegove smrti.

Topli zec

U zatvoru je postojao širok dijapazon vrsta mučenja zatvorenika od kojih su se istakli – topli zec, kao primer fizičkog i bojkot, kao primer psihičkog zlostavljanja.

„Topli zec“ (ili „Špalir“ kako su ovo mučenje zvali u ženskom zatvoru na Svetom Grguru) je bio ritual „dobrodošlice“ novopridošlim zatvorenicima. Tokom ovog rituala stari zatvorenici bi se postavili u dve vrste okrenuti jedni prema drugima, a zatim bi novi zatvorenik prošao između njih. Tokom prolaska novi zatvorenik bi bio pljuvan, udaran šakama, pesnicama, nogama, letvama … Po izlasku iz košmara novopridošli je ostajao krvav i izubijan, polomljenih zuba ili bi se čak onesvestio. Ovakav način mučenja je uzrokovao čak i smrtnost kod velikog broja novih zatvorenika, pa su se kasnije letve i ostali ubojiti alati izbacili iz upotrebe. Stari zatvorenik u vrsti koji nije „adekvatno udarao“, bivao je kažnjen. „Topli zec“ se primenjivao i u situacijama kada je nekoga trebalo kazniti zbog neposlušnosti ili pasivnosti.

„Bojkot“ je bio jedan od načina psihičkog kažnjavanja logoraša. Značio je da sa osobom koja je pod bojkotom niko ne sme da razgovara. Često joj se oko vrata kačio odgovarajući transparent npr. „Ja sam izdajnik“ ili slično.

Goli otok lokacija

Goli otok se nalazi u velebitskom kanalu između hrvatskih ostrva Rab i Sveti Grgur. Poslednji politički zatvorenik sa njega je pušten 1956. godine, kada je pretvoren u „hrvatski Alkatraz“, i tu su do 1988. godine kazne izdržavali kriminalci. Danas je ostrvo turistička atrakcija. Grupe turista, kao vodič u obilaske godinama je vodio Vladimir Bobinac, bivši „ibeovac“. Na ostrvu, koje zbog surovosti nema nijednog stalnog stanovnika, nalazi se samo jedna kafana.

Petrova rupa

Jedan je od šest logora koji su se nalazili na Golom otoku i Svetom Grguru. Ovde su dolazili najtvrđi logoraši i „prevaspitavanje“ je tako išlo da je ovde smrtnost bila ubedljivo najveća. Ime je dobio po logorašu po imenu Petar koji je ovde prvi ubijen.

40 logora u Jugoslaviji

U Jugoslaviji je u vreme Informbiroa, prema istraživanju Srđana Cvetkovića iz Instituta za savremenu istoriju, bilo oko 40 raznih logora i zatvora za staljiniste. Osim Golog, kaznionice su postojale na obližnjem ostrvu Sveti Grgur (za vojna lica i žene). U iste svrhe su, navodi u knjizi „Između srpa i čekića“, korišćene „Glavnjača“ u Beogradu i „Zabela“ u Požarevcu, kao i kaznionica u Staroj Gradiški.

U Makedoniji su bila dva manja logora, a u Crnoj Gori bio je poznat „Bogdanov kraj“. U Bosni je glavna kaznionica bila u Bileći, gde se radilo u kamenolomu. Među glavnim revidircima batinašima tamo je bio ražalovani general Branko – Kađa Petričević, uhapšen kada je sa Vladom Dapčevićem i Arsom Jovanovićem pokušao da pobegne u Rumuniju.

Tačne brojke i danas nepoznate

„Po liniji IB“ u Jugoslaviji su od 1948. osuđene 55.663 osobe. Među njima je bilo 12 učesnika Oktobarske revolucije, 36 španskih boraca, 23 savezna i republička ministra, dva predsednika i dva potpredsednika republičkih vlada, 39 pomoćnika ministara, 36 saveznih poslanika, 21.880 učesnika NOR, 1.673 nosioca Spomenice 1941. Zatim 4.153 razna funkcionera KPJ, 1.722 radnika policije i 2.600 vojnih lica.

Do danas nije utvrđeno koliko je osuđenih ili neosuđenih (kakvih je bilo najviše), boravilo na Golom otoku, a brojke se kreću od 17.000 do čak 60.000 stradalnika. Takođe, procenjuje se da je u logoru ubijeno ili umrlo oko 500 zatvorenika (cilj, naime, nije bilo ubijanje ljudi, već ubijanje duha), mada pojedine procene govore o nekoliko hiljada žrtava.

Osnivanje logora

Ne zna se pouzdano ni ko je u KPJ u leto 1949. godine došao na ideju da se pristalice IB šalju na Goli otok. Jovo Kapičić Kapa, zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije i jedan od upravnika logora, rekao je u jednom od retkih intervjua da je odluka bila Titova i Kardeljeva, ali da je ideja potekla od Krleže i Antuna Augustinčića. Ovaj se vajar, kažu neki izvori, setio Golog otoka po izvrsnom mermeru koji se tamo nalazi.

Sačuvana je dokumentacija o hapšenjima u vezi sa Informbiroom. Ona se nalazi u Bezbednosno-informativnoj i Vojnobezbednosnoj agenciji, a delom i u Arhivu Srbije.

Rehabilitacija

Udruženje “Goli otok” koje su činili zatvorenici zloglasnog logora, 2010. godine je tužilaštvu u Srbiji podnelo krivičnu prijavu protiv generala Jova Kapičića. U tužbi se navodi da „Kapičić priznaje da je učestvovao u stvaranju logora za političke zatvorenike u bivšoj FNRJ, pa i Golog otoka i njegovog samoupravnog prevaspitavanja.

Ovo prevaspitavanje se sastojalo od batinanja, ponižavanja, mučenja glađu i žeđu i besmislenim radom. Mnogi zatvorenici svedoče da je bio inicijator ritualnih ubistava“. Golootočani nisu dočekali svoju pravdu, a čak su dodatno osramoćeni krnjim Zakonom o rehabilitaciji, a potom i sramnom odlukom države Srbije iz 2012. da samo 15 preživelih iz tog logora dobije obeštećenje u vidu novčane nagrade od 700 dinara dnevno za dan proveden na Golom otoku.

– Čekali su da svi preživeli umru, pa da onda budu „politički korektni“, rehabilituju i isplate oštećene. Nakon toliko godina. Cinično je, licemerno i jadnojedno – jednoglasno su tada ocenili golootočani i njihovi potomci odluku Komisije za obeštećivanje u procesu rehabilitacije.

U Hrvatskoj je, na primer, 1991. donet Zakon o pravima bivših zatvorenika, prema kojim su svi oni koji su bili na Golom otoku dobili pravo nadoknade u iznosu od tadađnjih 15 maraka po danu zatočeništva. S obzirom na to da je većina golootočana u to vreme bila živa, oko 2.500 Hrvata dobilo je novčanu nadoknadu. U Sloveniji je u isto vreme donet sličan zakon, te su i „logoraši“ iz te zemlje dobili novčano obeštećenje.

Vlastimir Vlasta Velisavljević na Golom otoku

Na Golom otoku bio je i jedan od omiljenih glumaca bivše SFRJ, Vlasta Vasiljević. Odbio je da potkaže prijatelja i venčanog kuma Dušana Majcena, Slovenca, pukovnika JNA, načelnika katedre na Višoj vojnoj akademiji, iako se nije slagao sa njegovim političkim uverenjima.

– Iako s tim nisam imao ništa, odbio sam da ga cinkarim. Uhapšen sam kao student treće godine Akademije dramskih umetnosti i odveden najpre u zatvor na Banjicu, a onda na Goli otok. Tamo sam proveo tri godine. Ipak, bio sam u grupi zatvorenika koja nije ispaštala kao one prethodne, koje su uhapšene prvih meseci nakon Rezolucije Informbiroa 1948. Ali ne bih o tome dalje govorio. Teško je, znate… Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se – pričao je Vlasta u jednim od retkih intervjua na tu temu, koji je dao za Njuzvik.

Milutin i Vlado Dapčević

Na Golom otoku braća Milutin i Vlado Dapčević su letvama prebijali jedan drugog. Vlado Dapčević, revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, potpukovnik NOVJ, a nakon rata pristalica Rezolucije Informbiroa i politički zatvorenik režima Josipa Broza Tita, bio je prinuđen da se na Golom otoku sukobi sa svojim bratom. U zatvoru su prema Dapčeviću i drugim pristalicama Informbiroa primenjivane najteže metode mučenja, uključujući „špalir“, linč i zloglasno „špansko plivanje“. U Gradiški, na prinudnom radu, šefovi su im bili zarobljene i osuđene ustaše. 

Nakon Golog otoka odlazi U Albaniju, potom u SSR, a onda u nekoliko evropskih država. Da bi preživeo, boraveći u Belgiji, Švajcarskoj i Holandiji, radi najteže fizičke poslove. Istovremeno pokušava da među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom razvije politički rad, ali ne postiže neki uspeh. Policija ovih zemalja ga više puta hapsi proteruje iz jedne zemlje u drugu. Tek mu 1969. godine Belgija odobrava stalni boravak. Iz Belgije se povezuje sa marksističko-lenjinističkim partijama zapadne Evrope i učestvuje u njihovom radu.

Saradnjom jugoslovenske i rumunske policije, uhapšen je 1975. godine u Bukureštu. U Jugoslaviji je osuđen na smrt, ali mu je kazna zamenjena za 20 godina zatvora. Držan je u potpunoj izolaciji.

Juna 1988. godine pušten je iz Požarevačkog zatvora i proteran iz Jugoslavije. Po ukidanju zabrane povratka, Vlado se septembra 1990. godine vratio u SFRJ. U brojnim intervjuima i javnim nastupima ukazivao je na opasnost izbijanja rata i raspada Jugoslavije

Zatvaranje Golog otoka

Posle pomirenja sa Sovjetskim Savezom i susreta Tita sa Hruščovom, 1956. godine, sa Golog otoka otpušten je poslednji politički zatvorenik. Kasnije su na ostrvu svoje kazne izdržavali kriminalci i teški maloletni delinkventi. Zatvor je definitivno ukinut tek 1988. godine. Naredne godine je ruiniran, a kasnije je ostrvo postalo turistička atrakcija.