Golijat je pružio ruku pomirenja Davidu. Tako bi mogao da se označi nedavni gest Bele kuće prema Havani. Uspostavljanjem telefonske veze nagovešteno je ukidanje poluvekovne blokade karipskog „crvenog“ ostrva koje od SAD deli samo devedeset morskih milja. Ta geografska odrednica, sve do današnjih dana, bitno je uticala na sudbinu savremene Kube i njenih stanovnika. Da podsetimo, predsednik Kenedi je, shodno „oporuci“ svog prethodnika Ajzenhauera (1960) o „neminovnosti gašenja komunističkog vulkana u predsoblju SAD“ – aprila 1961. uveo potpunu blokadu Kube. Blokadi su se, izuzev Meksika, pridružile sve članice Organizacije američkih država (OAD).
Kubanski lider je, mada njegov program u početku nije bio socijalistički, procenio da su Sovjetski Savez i druge socijalističke zemlje jedina spasonosna formula. Kremlj je, sa svoje strane, zdušno prihvatio ovo opredeljenje što je u najvećoj meri trajnije ublažilo posledice američke blokade. Prema nekim procenama, sovjetska dnevna, ekonomska i vojna pomoć Kubi iznosila je oko pet miliona dolara. S druge strane, Vašington je dodatno pojačavao kampanju i ekonomsku blokadu protiv karipskog ostrva pa je u oktobru 2005. Bela kuća čak objavila plan za „vreme posle Kastra“.
Svojevremeno je smatrano pravim čudom kako je Fidel Kastro na malom ostrvu, nadomak „najsilnijeg imperijalizma“, izveo levo orijentisanu revoluciju. Sigurno je još veća enigma kako se održao na vlasti, uprkos istrajnom nastojanju čak desetorice američkih predsednika da ga sruše upotrebljavajući pri tome sva sredstva: ekonomsku blokadu i izolaciju na kontinentu, špijunsku mašineriju, vojnu intervenciju – sve do pokušaja fizičke likvidacije.
Uprkos svemu, Kastro se održao isprativši desetoricu stanovnika Bele kuće. (Od svih šefova Bele kuće jedino je Karter, doduše tek dve decenije nakon penzionisanja, u maju 2002, posetio Havanu, a neposredno zatim i šestorica članova američkog Kongresa, dok se nekadašnji američki državni sekretar Maknamara, boraveći u Havani na konferenciji povodom četrdesete godišnjice raketne krize, sreo sa kubanskim vođom.)
Suočavanje sa jedanaestim, Obamom, prepustio je svom mlađem bratu – Raulu. Što se Fidela tiče, on je, kako je svojevremeno primetio Vejn Smit, usamljeni američki diplomata u Havani, odlično odigrao ulogu Davida protiv Golijata.
Kako će se dalje, nakon optimističkih nagoveštaja, odvijati odnosi dveju zemalja – tek ostaje da se vidi.
Nije svakako slučajno što je gest Bele kuće usledio upravo u vreme novog zaoštravanja između Vašingtona i Moskve. U proteklim decenijama se, da podsetimo, Kuba u nekoliko prilika našla u centru direktnog sučeljavanja dveju nuklearnih sila, od kojih je najdramatičnije bilo oktobra 1962. Bila je to raketna kriza, akteri su bili Kenedi i Hruščov, zaoštravanje je buknulo zbog sovjetskih raketnih rampi na Kubi. Nova velika kriza je usledila 1980, povodom najave američkih manevara u Karibima, uz učešće dvadeset hiljada vojnika, 350 aviona i 42 ratna broda, kao i dramatični događaji oko azilanata i nekoliko stranih ambasada nakon kojih je 125.000 Kubanaca napustilo ostrvo.
Manevri nisu održani, ali je Havana ovu akciju ocenila kao „opasnu akciju jenkija“. Karipsko ostrvo nastavilo je da živi u mobilnom stanju. Nikolas Giljen, veliko ime ne samo kubanske nego i latinskoameričke savremene poezije propratio je to stihovima na naslovnoj strni Granme. Pod naslovom „Marinnci“, pesnik piše da su jenkijevski pirati „razvili crnu zastavu u Karipskom moru, kao svojevremeno gusari Drejka i Morgana“, koji su ovim prostorima harali četiri veka ranije. „Nazad – viče hrabra obala, viču palme, kao i u vreme Drejka i Morgana.“
Da li Bela kuća svojom iznenadno pruženom rukom Havani želi da osujeti eventualno novo snažnije, prvenstveno „raketno“, prisustvo Kremlja na Kastrovom ostrvu? Jedno je, međutim, izvesno – kakvu takvu normalizaciju odnosa Vašingtona i Havane pozdravili bi građani obe zemlje. Za Amerikance je Havana upamćena kao karipska lepotica, ali na ovom egzotičnom ostrvu prekrasnih plaža i pejzaža, boja i mirisa mora – da citiram pesnika Hosea Limu – decenijama nije bilo Amerikanaca, ali su sve do danas ostali tragovi njihovih uticaja. Za mnoge od njih, uključujući mlađe generacije, Kuba je postala turistički izazov, gotovo opsesija. Tako blizu, a tako daleko…
Za Kubance – šansa za viši standard i svakako, mirniji san.
Čudo se, ipak, neće dogoditi tako brzo. Ima mnogo otvorenih decenijski bilateralnih problema, između ostalog, i zato što su novi „Morganovi gusari“ još uvek na kubanskom tlu – u Gvantanamu i ne pokazuju sklonost da odu. Ono što je izvesno – Amerikanci su, pored Če Gevare, od Fidela Kastra stvorili još jednu revolucionarnu latinoameričku ikonu.
Autor je sedam godina bio dopisnik Tanjuga iz Havane
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
