Goran Marković – Ja sam u biti anarhista

A opet, ponekad, kada hodam gradom u kome su rođeni moji preci, pradede i prababe, pored kuća u koje sam odlazio kao dete, ili pored mesta na kojima sam snimao neki od mojih filmova, obuzme me teška nostalgija. Razlog za to je saznanje da se za ovaj moj, jedan jedini život sve iz osnova promenilo. Neke stvari po nekoliko puta. Da današnji svet nema skoro nikakve veze sa onim pređašnjim.

***

Prva slika koje se sećam iz detinjstva je moj otac na belom konju. Kasnije sam utvrdio da je to morao biti kadar iz popularnog filma „Čudotvorni mač“. Ali, ja se te slike ne sećam iz bioskopa već iz realnog života. Mora biti da su me kao trogodišnje dete odveli na snimanje filma. Mislim da je to bilo u Topčiderskom parku.

***
Sledeće što bih izdvojio iz detinjstva jeste pojava mladog pisca Aleksandra Popovića na vratima našeg stana kod Vuka. Bio je to neverovatni prizor: – mislim da je Aca u mladosti izgledao smešnije od bilo koje njegove komedije. Ponudio je mom ocu svoj prvi dramski tekst „Ljubinko i Desanka“. Tata je to i režirao, jedini put u životu je to uradio, on i mama su igrali taj komad u Ateljeu.

***
Nisam pridavao veliki značaj školi… Kakav paradoks – kasnije sam 34 godine radio kao profesor na FDU… Ponešto me je zanimalo, najviše filozofija… Imali smo sjajnu profesorku Bubu Adamović… Ali mnogo više su me interesovale devojke. Kada se setim tog perioda, čini mi se da sam bio u nekoj vrsti slepila: samo one i ništa više.

***
Nisam mnogo razmišljao o budućnosti, profesiji. Dok nisam u gimnaziji sreo Srđana Karanovića. On je bio sušta suprotnost od mene. On je znao da će biti filmski reditelj još kada mu je bilo petnaest. To je na mene ostavilo utisak i na neki način odredilo moju budućnost. Srđan je bio ozbiljan i pametan mladić, a ja – ništa od toga. Pokušao sam prvo da ga imitiram a kasnije i da se takmičim sa njim. To je bio najvažniji trenutak u mojoj mladosti.

***
Kada kažete Peta beogradska iz tog vremena, mislite na Taš. Klizanje uz šlagere, hokejaške utakmice, koncerti rokenrola… Šta da pričam, sve je Srđan snimio u „Grlom u jagode“. Tu skoro sam ponovo gledao tu seriju povodom četrdesetogodišnjice njene pojave. Pogodak pravo u srce! Ne treba mnogo trošiti reči kada već postoji to remek-delo.

***
O studiranju u Pragu je već sve rečeno. Uostalom, napisao sam jednu knjigu koja je svojevremeno bila jako popularna, „Češka škola ne postoji“.

***
Zanimljivo je da prijateljstvo te grupice ljudi iz Praga šezdesetih… tu mislim na Karanovića, Grlića, Zafranovića i Paskaljevića… nije prestalo. Mislim, već sam pomenuo koliko se sve promenilo ali ponešto ipak ostaje. To je važno. Ne dozvoliti da vas život podrije, da odustanete od temeljnih vrednosti.

***
Ja sam, na primer, istih političkih uverenja od tada pa sve do danas. Kako bi se ona mogla nazvati? Mogao bih o tome mnogo da vam pričam ali najkraća definicija bi bila – moja su uverenja anarhistička. Da, ja sam u biti anarhista, ali zar svi umetnici to nisu?

***

Kada danas odete u Prag, nema ni traga mestu na kome se Palah spalio februara 1969. Nikakav beleg ili spomenik. NJegovo spaljeno telo te godine putovalo je Vaclavskim namjestima pred pola miliona ljudi koji su tu smrt teško podneli. A danas su na tom mestu restorani brze ishrane i izbezumljeni japanski turisti.

***
Mi smo 1968, u znak protesta protiv sovjetske okupacije, zauzeli naš fakultet. Ispred ulaznih vrata danima je stajao sovjetski tenk sa cevi uperenom pravo u nas. Danas je to fakultet koji dobro naplaćuje svoje usluge strancima, najviše se uzdajući u svoju sjajnu prošlost.

***

O svojim počecima sam mnogo pisao u „Češkoj školi“. Kada se sećam tog vremena, najbolje ga ilustruje način na koji sam snimio jedan od mojih najboljih dokumentaraca, „Kome je bog stvorio bradu“.

***
Kao i svake večeri, kupio sam sutrašnje novine i pročitao članak o tome kako je neki mladić iz Futoga izbačen iz komunističke partije zato što je pustio bradu. Odmah sutradan ujutru odneo sam te novine Zori Korać i rekao joj da bih o tome snimio dokumentarac.

***
Već u jedanaest smo krenuli na put, kompletna filmska ekipa i ja. Ušli smo u Futog i počeli da tražimo budućeg junaka mog filma. Najzad smo ga pronašli ali on je žurio na ispit u Novi Sad. Preporučio nam je drugara koji je poznavao njegov slučaj i on je počeo da nas vodi od čoveka do čoveka upletenog u tu apsurdnu situaciju.

***
Partijskog sekretara smo, na primer, zatekli u poljskom klozetu i ispitivali ga dok je navlačio gaće. Kasnije, nekakav tip je nasrnuo na kamermana Milana Spasića, koji se jednom rukom tukao a drugom snimao i dalje. I tako redom. Na kraju se naš glavni junak vratio krajnje potišten, pao je na ispitu. Kraj filma.

***

1973. imao sam 26 godina i, posle užasnog neuspeha mog prvog kratkometražnog filma „Bez naziva“, našao sam vezu da odmah odem u vojsku… Dobro ste pročitali – vezu da odem a ne da se oslobodim.

***

Kada sam obukao uniformu, pozvan sam na razgovor kod kapetana bezbednosti Požarevačkog puka Vuka Obradovića. Taj će kasnije, a videće se i zašto, postati najmlađi Titov general, a još kasnije, jedan od vođa antikomunističke opozicije (???) i, ispostaviće se, seksualni manijak.

***
Dakle, Obradović mi je postavio jedno jedino pitanje: da li poznajem Lazara Stojanovića? Ja nisam znao da je Laza već uhapšen, zaslugom čoveka ispred mene, i da je osuđen na četiri godine robije zbog „Plastičnog Isusa“.

***
Smatrao sam da će ako kažem da sam sa Lazom dobar, to samo biti od koristi za moj status. „Da“, rekao sam, „odlični smo prijatelji“. Da ne dužim, dobio sam mitraljez, spravu koja se ponaša kao pas koji vas je ugrizao za rame i ne pušta, i otišao na gađanje od 40 dana na Pasuljanske livade.

***

Moji prvi igrani filmovi… Specijalno vaspitanje… Nacionalna klasa… Majstori, majstori … nisu MOJI filmovi. U njima je, srcem i dušom, učestvovalo jako mnogo ljudi… umetnika i tehničara, nepoznatog sveta… Ja sam samo te ljude okupljao oko projekata. Živeli smo kao porodica, družili se van snimanja, ponašali se kao zaverenici. Posebno kada je reč o „Specijalnom vaspitanju“. U „Nacionalnoj klasi“ smo se odlično zabavljali, u „Majstorima“ još više.

***

Ja sam svoje stvaralaštvo počeo u socijalizmu, što je podrazumevalo mnogo alegorija, prenesenog značenja umesto direktne kritike. Na primer, kada sam 1984. studentima Kolumbije univerziteta u NJujorku rekao da je „Variola vera“ film o trulom društvu, oni su me u čudu gledali. Oni su u tom filmu videli samo priču o epidemiji velikih boginja i nisu, kao naši gledaoci, tražili u filmskim pričama skrivena značenja. To su bila dva načina mišljenja.

***

Oduvek sam mnogo pisao. Kada sam radio na nekom scenariju, ja bih napisao po pet, šest, 10 verzija teksta. Za „Nacionalnu klasu“ sam napisao 12 verzija scenarija i to u vreme kada nisu postojali računari. Nego sedi za pisaću mašinu, indigo i u pet primeraka. Radio sam kao neka daktilografkinja. To mi je, međutim, usadilo naviku da pišem. A pisanje se uči, kao što je poznato, tako što sedneš i pišeš. Retko da mi prođe dan a da nešto nisam napisao.

***

Meni je Kami mnogo značio u životu. Filozofija apsurda i pojam pobunjenog čoveka su me odredili. „Variola vera“ je nastala iz divljenja prema „Kugi“, a dokumentarci „Poludeli ljudi“ i „Nevažni junaci“ proizvedeni su krajem devedesetih sa ciljem da se poljulja Miloševićev autoritarni režim, kao direktna referenca na „Pobunjenog čoveka“.

***

Moji studenti na FDU i ja… To je dugo priča koja se završila. Sada sam profesor emeritus, ma šta to značilo. Koliko se sećam, od početka sam studente učio da na FDU mogu da steknu uvid u umetničku praksu i klasifikovana znanja ali da će bavljenje umetnošću biti, ipak, njihov privatni problem… Znati zanat, to se stiče. Stvarati kao umetnik, to se ne uči.

***

Ja sam stvarno dobio gomilu nagrada i jednog trenutka sam prestao da vodim evidenciju o tome. Ali, kada sam se jednog dana vratio sa letovanja i u poštanskom sandučetu zatekao pismo od Miterana, francuskog ministra kulture, koji me je obaveštavao da sam odlikovan Ordenom oficira u oblasti umetnosti i literature, to mi je veoma značilo. Ko me je predložio, zašto me je odlikovao, nikada nisam saznao. Jednoga dana mi je francuski ambasador okačio taj orden o rever i ja sam se stvarno osećao posebno. Veoma sam ponosan na to odlikovanje jer ono je fizički dokaz da to što sam radio i kako sam živeo ima smisao.

***
Kajem se zbog reči koje sam, u kriznim trenucima snimanja nekih filmova, zbog nemaštine i nemoći da se nešto uradi, rekao nekolicini mojih dragih saradnika. Nekima sam se u međuvremenu izvinio a neki više nisu sa nama pa ne mogu. Toga mi je najviše žao.

O sagovorniku

Goran Marković je rođen u Beogradu 1946. Diplomirao je filmsku režiju na filmskoj akademiji FAMU, u Pragu, Čehoslovačka. Posle završenih studija, od 1970. do 1976, radi za televiziju dokumentarne filmove, kojih je snimio oko pedeset. Od 1976. bavi se isključivo pisanjem i režiranjem celovečernjih filmova. Do sada ih je snimio jedanaest, uglavnom po sopstvenim scenarijima, uključujući i jednu televizijsku seriju. Od 1978. radi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je bio docent na predmetu Rad sa glumcima, zatim redovni profesor predmeta Filmska režija, da bi danas bio na tom fakultetu profesor emeritus. 2012. odlikovan je francuskim ordenom Officierdansl’ordredesArts et desLettres.

FILM

„Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Srbija nulte godine“, „Kordon“, „Turneja“, „Falsifikator“ i „Slepi putnik na brodu ludaka“. Ovi filmovi su prikazani na festivalima u Veneciji, Berlinu, San Sebastijanu, Valensiji, Londonu, Montrealu, Monpeljeu i mnogim drugim na kojima su osvojili brojne nagrade, od kojih su najvažnije Zlatna školjka San Sebastijana za režiju filma „Tito i ja“, kao Grand prix festivala u Montrealu za „Kordon“. Do sada su u Francuskoj napravljene tri retrospektive filmova Gorana Markovića: u La Rošelu, u Monpeljeu i u Strazburu. Na velikoj retrospektivi Jugoslovenskog filma, organizovanoj 1987. godine u Centru Pompidu, u Parizu, Goran Marković je bio predstavljen sa tri filma. Retrospektivu svih filmova ovog autora, 2002. godine, napravili su međunarodni filmski festival u Roterdamu, Kinoteka u LJubljani i Kinoteka u Zagrebu.

POZORIŠTE

Dramski opus Gorana Markovića čine drame: „Turneja“, „Govorna mana“, „Osma sednica ili Život je san“, „Pandorina kutija“, „Parovi“, „Vila Sašino“, „Delirijum tremens“, „Falsifikator“, „Doktor D.“, „Male tajne“ i „Majstori, majstori“. Dobitnik je Sterijine nagrade za tekst savremene drame „Turneja“, 1997. NJegova drama „Falsifikator“ je na konkursu koji je raspisao Gete institut, a u povodu dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida, ušla među šest najboljih predstava u Evropi i prikazana na smotri u Drezdenu 2009. Režirao je komade „Pazarni dan“ A. Popovića, „Beogradska triologija“ B. Srbljanović, „Pandorina kutija“, „Delirijum tremens“, „Osma sednica ili Život je san“, „Pomorandžina kora“ M. Pelević, za koju je na Festivalu jugoslovenskih pozorišta u Užicu dobio nagradu za najbolju režiju, „Terapija“ J. Cvetanovića, „Falsifikator“, sopstvenu dramatizaciju istoimenog romana Iljfa i Petrova, „Zlatno tele“, kao i „Male tajne“.

KNJIGE

Napisao je knjigu „Češka škola ne postoji“, kratki roman „Tito i ja“ i dnevničku prozu „Godina dana“. Objavio je sabrane drame u knjizi „Osma sednica i druge drame“, roman „Male tajne“, prepisku sa Milanom Oklopčićem „Izmišljeni život“ i „Tri priče o samoubicama“.