Advokat Goran Stupar o slučaju Danke Ilić: Policiji je stalo da oni „policijski“ reše slučaj, došlo je do niza propusta

Bilans dosadašnje istrage u vezi nestanka Danke Ilić su izjave osumnjičenih da nisu počinili krivično delo, odnosno da nisu ubili devojčicu iz Bora, nula materijalnih dokaza, nula očevidaca i sumnjiva smrt brata jednog od osumnjičenih koji je preminuo u policijskoj stanici u Boru, po svemu sudeći od posledica povreda koje su mu nanešene u policijskoj stanici.

Goran Stupar, advokat i dugogodišnji novosadski inspektor, koji je upravo rešavao ovakve slučajeve jer je bo šef grupe za krvne i seksualne delikte u Novom Sadu, za Danas kaže da je sa stanovišta njegove struke i iz onoga što je do sada ispratio preko medija koji su izveštavali o ovom slučaju, ovakav sled događaja očekivan.

„S obzirom na to da sam dugo radio u policiji i to upravo na rasvetljavanju krivičnih dela ubistava mogu reći da je u dosadašnjem toku postupka policija učinila niz propusta što je za posledicu imalo upravo ovakav epilog. Znam da je od početka nestanka devojčice pritisak javnosti bio ogroman da se ona pronađe i slučaj rasvetli do kraja, ali je nesumnjivo da je pritisak političara bio neuporedivo veći, pa su mnoge informacije iz predistražnog postupka izašle u javnost što nikako nije smelo da se desi. Policija mora da se oslobodi pritiska političara i za njjih bi morala biti merodavna jedino uputstva i nalozi nadležnog javnog tužioca“, kaže Goran Stupar.

On kao ključni momenat u istrazi ističe smrt brata jednog od osumnjičenih koji je po svemu sudeći preminuo od posledica policijske torture.

„Jedan od ključnih aktera slučaja, brat jednog od osumnjičenih, koji je po svoj prilici imao neposrednja saznanja o nestanku devojčice, preminuo je nasilnom smrću a sve dosadašnje informacije upućuju da je preminuo usled fizičke torture u policiji. Posao policije je da utvrdi ko je učinio krivično delo, da obezbedi dokaze i u tom kontekstu imaju čitav arsenal mogućnosti koje im je Zakonik o krivičnom postupku stavio na raspolaganje, ali to ne znači da policija može da uzme pravdu u svoje ruke pa da liši života bilo koga, jer to znači da Srbija više nije ni formalno pravna država“, navodi Stupar.

Stupar objašnjava i da, ukoliko su tačne informacije da u vozilu osumnjičenih nisu pronađeni biološki tragovi nestale devojčice, organi gonjenja trenutno su u vrlo nezavidnoj situaciji.

„Ceo slučaj su bazirali na priznanju jednog od osumnjičenih, bez pronalaska tela devojčice ili drugih materijalnih tragova koji bi potkrepili njegovo priznanje. Štaviše, osumnjičeni je na kraju promenio iskaz, što je sa stanovišta moje struke, bilo za očekivati, i sada negira izvršenje krivičnog dela. Naravno da će sud, ukoliko i dođe do sudskog postupka, ceniti sve dokaze pa i obe izjave osunnjičenog koje su međusobno kontradiktorne ali je pitanje koliko je iskaz osunjičenog, kojim priznaje izvršenje krivičnog dela, validan  imajući u vidu da su očigledno svi osumnjičeni pretrpeli fizičku torturu u policiji. Verovatno bi i svaki drugi advokat posavetovao osumnjičene da u ovom krivičnom postupku negiraju izvršenje krivičnog dela i tu nema ništa sporno s obzirom da je  posao svakog advokata upravo da štiti prava osumjičenog, a ne da štite javni interes. Posao zaštite javnog interesa je na javnom tužiocu.“, objašnjava Stupar.

Čak i ako se dokaže da su kolima udarili devojčicu, pitanje je da li će odgovarati za teško ubistvo

Naš sagovornik kaže da je vrlo upitno da li će sud imati dovoljno dokaza da okrivljene proglasi krivim za teško ubistvo. Prema njegovom mišljenju može se desiti da se dokaže da su osumnjičeni udarili kolima devojčicu ali da će odgovarati vozač za teška dela protiv bezbednosti saobraćaja.

„Čak i da se u krivičnom postupku dokaže da su osumnjičeni udarili vozilom devojčicu veliko je pitanje da li će sud imati dovoljno dokaza da osumnjičene oglasi krivim za krivično delo teško ubistvo ili će vozača putničkog vozila oglasiti krivim za krivično delo teška dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja. U prvom slučaju zaprećena kazna je od 10 godina do doživotnog zatvora a u drugom slučaju zaprećena kazna je, zavisno od činjenice da li je vozač vozila upravljao pod dejstvom alkohola ili ne, od jedne do 12 godina zatvora. Priznaćete, nije mala razlika. U praksi se za saobraćajnu nezgodu sa smrtnim ishodom obično izriču kazne zatvora u rasponu od jedne do pet godina, vrlo retko teža kazna. Praktično, ukoliko bi osumnjičeni bio oglašen krivim za teška dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja i ukoliko bi mu bila izrečena kazna zatvora u trajanju od pet godina, uz dobro vladanje, bio bi pušten na uslovni otpust za otprilike tri i po godine“, objašnjava Goran Stupar.

Policija ima svoju statistiku „rasvetljavanja“ krivičnih dela

Goran Stupar navodi da policija već godinama ima svoju statistiku o broju rasvetljenih krivičnih dela koja uopšte ne odgovara realnom stanju, te da se to radi kako bi se „policijski“ rešio slučaj, a odgovornost prebacila na tužilaštvo i sudove.

Prema njegovim rečima, policija slučaj vodi kao rasvetljen čim napiše krivičnu prijavu, dok je za sam epilog slučaja nije mnogo briga, pa se tako dešava da se u policiji slučaj vodi kao rasvetljen iako se postupak na kraju završi oslobađajućom presudom.

„Vrlo često se dešava da policija ‘reši’ slučaj na osnovu priznanja osumnjičenog, bez bilo kakvog drugog dokaza, napiše krivičnu prijavu tužilaštvu i u njihovoj statistici se takav slučaj vodi kao rasvetljen, odnosno njihov procenat rasvetljavanja je izuzetno visok, a u praksi se takve krivične prijave u najvećem broju slučajeva odbacuju od strane javnog tužilaštva zbog nedostatka dokaza. Policiji zapravo cilj nije da učinilac krivičnog dela bude pravnosnažno osuđen nego da oni ‘policijski’ reše slučaj, lopticu prebace u teren tužilaštva, u svojim statistikama zabeleže pozitivan ishod, i nije ih briga šta će se dalje dešavati povodom podnete krivične prijave, a posle se javni tužioci hvataju za glavu jer takve predmete ne mogu sudski procesuirati. Ovakva policijska praksa datira još iz doba komunizma i ništa se do danas nije promenilo. Svakako bi bilo mnogo celishodnije da se uspeh policije u rasvetljavanju krivičnih dela vezuje za pravnosnažne osuđujuće presude, jer bi u tom slučaju svakako imali motiv da kvalitetno obave svoj posao, a ne da nešto rade na silu, kao što je verovatno bio slučaj i kod nestale devojčice“, zaključuje Goran Stupar.