„E, nemoj sada o tome, nije sad vreme…“: Gordana Čomić za Danas o tome koliko se političari bave pitanjima osetljivih grupa

Čomić ukazuje da vreme koje je potrošeno na propise kojima bi se omogućilo da institucije na svim nivoima vlasti imaju program rada, finansije, mehanizme i monitoring za sve ono što treba ugroženim grupama od države i društva.

“Od uvođenja višestranačja, zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom trebalo je 16 godina, zakonu o zabrani diskriminacije 19 godina, zakonu o zapošljavanju osoba sa invaliditetom takođe 19 godina, koliko i prvom zakonu o ravnopravnosti polova, a najteže se tvori dijalog o pravima LGBT osoba, dok Romi, kao manjina posebno ugrožena marginalizacijom i rasizmom imaju posebne propise zahvaljujući međunarodnim obavezama koje smo preuzimali, možda više nego što smo autentično radili na poboljšavanju njihovog položaja“, navodi za Danas bivša ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog”, kaže ona.

I drugi slični propisi, mehanizmi i tela, dodaje takođe su čekali između 15 i 20 godina da stignu na dnevni red skupština, javnosti i medija.

Kako kaže, kao kontrapunkt tome stoje razne organizacije civilnog društva bez čijeg aktivizma verovatno ni danas ne bi bilo nekih propisa, da je zavisilo samo od bilo koje vlasti i bilo koje opozicije.

“Za ove teme je unutar većine političkih stranaka uvek bila rezervisana opaska „e, nemoj sada o tome, nije sad vreme…“ i ta rečenica je per se odgovor na pitanja osetljivosti za kvalitet života pripadnika ugroženih grupa i ustavne obaveze koje se (ipak) postojale u sva tri Ustava Srbije, SR Jugoslavije i Poveljama Državne zajednice Srbija i Crna Gora”, ukazuje.

Čomić, kao drugi pokazatelj osetljivosti političkih stranaka na potrebe ugroženih grupa, navodi nedostatak dijaloga unutar stranaka, među strankama i u institucijima kojim bi se tematizovale potrebe osetljivih, ugroženih grupa, kojim bi bile stavljene na društvenu agendu ravnopravno sa bilo kojom drugom temom.

“Dijalog zasnovan na podacima, činjenicama i izgradnji društvenog konsenzusa o neophodnosti zaštite prava ugroženih grupa jer je to dobro za sve, ne samo za ugrožene grupe, a dijalog se kod nas vrlo teško temelji o bilo kojoj temi, pa je i očekivano da ga ne bude, na žalost”, smatra.

Takođe, navodi, stavovi pripadnika ugroženih grupa, lako čitljivi u istraživanjima opšteg tipa ili u specijalizovanim istraživačkim procesima koji vrlo retko i teško dopiru do donosilaca odluka u političkim strankama svake vlasti i svake opozicije.

“Ti podaci trebalo bi da budu ključni podaci za donošenje odluka – jer nikada nije važno ŠTA političke stranke smatraju dobrim odlukama, važno je ŠTA oni na koje se odluke odnose smatraju o svom kvalitetu života, tako da se često jasno čita „etika dobrih namera“ i vlasti i opozicije, koja se predstavlja dovoljnom jer su „hteli dobro, ali eto…“ što bi moralo biti nedopustivo za svaku temu, a ne samo za pitanja i položaj osetljivih, ugroženih grupa”, ukazuje.

Čomić, upitana da li je integracija na zadovoljavajućem nivou, ukazuje da ona ne može da se tako okarakteriše jer ili su ugrožene grupe integrisane uz zaštitu svih svojih prava ili nisu.

“Merenje procesa u kom se menja društvena klima prihvatljivosti ugroženih grupa i rezultati tokom tog procesa, ne može bez dijaloga u kom učestvuju i njihovi predstavnici, u formatu koji oni sami biraju, od političkih stranaka, do udruženja i orgnaizacija civlnog društva, a da bi se merilo, moraju se imati proverljivi podaci, kredibilna statistika, istraživanja i lična svedočenja. Samo tako se može „ući u procenu“ za razne ili sve teme njihovog položaja tipa „dosta je urađeno, još više treba uraditi, a najviše možemo svi izgubiti ako zanemarimo prava nekih od nas koji živimo u Srbiji“, kaže ona.

Govoreći o tome šta bi kao društvo trebalo da uradimo kako bismo doprineli tome da se glas ugroženih grupa jasnije čuje, ona kaže da bi društvo moralo da napor u stalni, otvoreni, institucionalni, obavezujući, tematski fokusiran i činjenicama potkrepljen dijalog čiji bi ishodi bili obavezujući za učesnike, sa organizacijama civilnog društva, nezavisnim telima i međunarodnim akterima čija su nadležnost ugrožene grupe.

„Bez tog i takvog dijaloga biće nastavljeno nepotrebno trošenje vremena (koje je neobnovljiv resurs) i zanemarivani lako proverljivi podaci o raznim teškoćama sa kojima se sreću osetljive, ugrožene grupe, svakodnevno“, smatra.

Bivša ministarka dodaje i da bi moralo da se poradi i na „samopoštovanju za rezultate postignute otkad je višestranačja, uprkos ili zahvaljujući političkim strankama i vlasti i opozicije, jer poricanje realnosti koja je promenjena na bolje otkad je višestranačja i opšta društvena sklonost za stav “ma, sve je bez veze” jednako može da naudi svima, taman toliko koliko i poricanje da osetljive, ugrožene grupe uopšte postoje“.

Čomić navodi i da u dijalogu vlasti i opozicije mogu biti primenjeni razni mehanizmi definisani zakonom o Narodnoj skupštini, Poslovnikom i Zakonom o ministarstvima. „Ne može se bez takvog dijaloga, to je zajednički zadatak vlasti i opozicije, uz javnost u najširem smislu reči, od organizacija civilnog društva i udruženja, preko medija i stručne i istraživačke javnosti“, poručuje.

Kaže da postoji nekoliko mehanizma koji mogu biti od velike koristi za poboljšavanje položaja ugroženih grupa:

„1. Javna slušanja, u saradnji Odbora za ljudska I manjinska prava I ravnopravnost polova i odbora za evropske integracije, kao i drugih odbora NSRS, u zavisnosti od sektorske teme

2. Društveni dijalozi u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, kao stalni institucionalni mehanizam

3. Osnivanje pododbora ili odborskih tela koja bi se bavila položajem osetljivih, ugroženih grupa I davali preporuke

4. Sednica sa aktuelnom temom, po Poslovniku NSRS, zakazanoj po zahtevu bilo koje poslaničke grupe koja bi se bavila ovom temom, sa obavezujućim zaključcima

5. Predsednica NSRS može organizovati mesečno (ili kako se Kolegijum dogovori) radni dan NSRS posvećen pripadnicima osetljivh, ugroženih grupa u formatu kako dijalogom utvrde

6. Izveštaji nezavisnih tela, organa, organizacija I sektorskih grupa mogu uvek biti povod za dijalog, uz učešće najšire javnosti

7. Jednom godišnje NSRS može zakazati posebnu sednicu na kojoj bi, uz dijalog Vlade I poslanika, tema bila zvanični Izveštaji koje o uključenosti Srbija svakako mora imati“, kaže ona.