Gordana Đerić: Na tragu suvišnih reči

U izdanju mlade beogradske izdavačke kuće „Zlatno runo“ izašla je zbirka eseja „Suvišne reči. O intelektualcima i znanju“ u kojoj autorka nastavlja svoja istraživanja stereotipa, uloge i angažmana intelektualca, mentaliteta i (zlo)upotrebe znanja. U knjizi se argumentovano kritikuje stanje u današnjoj humanistici, a ključno polazište kritike su reči. Reči ima sve više, a prava su im značenja odavno izgubljena, smatra autorka i pita se zašto reči gube integritet i naše poverenje: da li su prelake za ono što nose ili, suprotno, otežavaju od zloupotrebe, lažu nas i varaju. Ili mi lažemo sebe kada im bezrezervno verujemo.

Koje reči smatrate suvišnim?

– Reči koje služe zamagljivanju pojavnosti, kao što su eufemistički izrazi za otkaze, na primer, suvišne su u tim kontekstima. Kao i sve reči koje otežavaju razumevanje, ispod čije glazure nije najjasnije značenje. Podložne takvom ispitivanju svakako su reči u koje slabi poverenje, poput reči „intelektualci“ i „kritika“, i drugih reči koje u datim okolnostima gube uverljivost. Suvišni su i izrazi koji se održavaju iz navike ili lenjosti mišljenja, a koji su ispražnjeni od značenja.

Na delu su mimikrijske reči i novogovor. Može li se boriti protiv toga?

– Usmerenjem na preciznost reči i značenja, podsticanjem učenja sinonima od najranijeg uzrasta, u školi, javnom jeziku, u istraživanjima. Mi, istraživači, trebalo bi da se posvetimo izučavanju istorije pojmova, njihovim značenjima, menama, Rad lektora, lingvista, prevodilaca, morao bi da bude vidljiviji i poštovaniji. Nerazumljive sadržaje spikeri bi mogli da vraćaju na doradu lektorima i urednicima. Emisije koje se bave isključivo jezičkim pitanjima („Kako se kaže, Šta znači reč… Kako se može reći…“?) odavno je trebalo da budu deo svakodnevnog programa televizija. Za reči koje su se nametnule ubrzanim razvojem informacionih tehnologija morali smo ne samo iznaći nego i usvojiti odgovarajuće izraze.

Danas caruje polupismena javnost. Kako je moguće da intelektualac uzmiče pred njom?

– Nikad niko nije snosio odgovornost zbog upotrebe mafijaškog žargona u javnom jeziku, pa taj žargon polako postaje norma zvaničnog obraćanja. Takođe, nikad nije dovoljno isticana važnost negovanja jezičke kulture. Treba stalno naglašavati da od jezika ne postoji ništa važnije u jednoj zajednici, da jezik ima preobražajnu moć, i da bi sve bilo bolje ako bi jezik kojim se obraćamo jedni drugima, kojim pišemo, bio bolji. Što se intelektualca tiče, njegova interesovanja i porivi okrenuti su unutra, suprotno od javnosti, i ma šta radio, on se usavršava u svom jeziku. Javnost na njegov jezik nema uticaja, što je jasno iz primera nekolicine izuzetnih pisaca socijalističkog perioda u Jugoslaviji. Svi ostali smo, u manjoj ili većoj meri, pokusni kunići javnog jezika.

Zbog čega se intelektualac s kraja 20. veka stideo, a i danas se stidi angažovanosti?

– Intelektualac je iznimno retka pojava, skoro izrod iz realnog sveta. Čak i kad bi bio angažovan, svoj aktivizam usmeravao bi prema najugroženijima i pitanjima od trajnog značaja, nikad prema ličnom interesu. Vi govorite o praktičnim ljudima visokog obrazovanja određene struke, sociolozima ili piscima, na primer, koji u nekom trenutku sticanju novca ili javnoj prepoznatljivosti podrede sve druge vrednosti, pa i svoju profesiju. To mogu biti solidni stručnjaci, pisci, ali oni nisu intelektualci nego propagatori pojedinih ideologija ili interesa. Zašto se stide, ne znam. Možda zbog loših rezultata tih angažmana ili nepostojanja rezultata. Ili što se spuštanjem sa pretpostavljenih „visina intelektualizma“ u svet profanog neminovno izgubi predstava o njihovoj različitosti u odnosu na ostali svet. Ako je politika, kako se čini, čvrsto ustrojen hijerarhijski sistem, moguće je i da čovek, kada se u njega uplete, govori i radi stvari koje inače ne bi radio, koje mu nisu prijatne. Svaki slučaj je poseban, sigurno ima i drugih razloga.

Tehnika i politika preuzimaju primat, humanistika se povlači. Intelektualac postaje „simulakrum intelektualca“. Šta ga odlikuje?

– Humanistika je saučestvovala u svom pokoravanju, pristala da bude ukras tehnološkog sistema, usvojila je njegove teme, terminologiju. Sada je teško bilo šta u tom procesu preokrenuti, kao što je nemoguće da od privida intelektualca postane intelektualac u starom smislu reči, nezavisna osoba izvrsnog stila, snažnog karaktera. Tehnološkom sistemu intelektualac je nepotreban, humanistika mu je nepotrebna. Potrebni su mu, još uvek, stručnjaci i simulatori intelektualca. U osnovi, dve želje ih odlikuju. Želja da učestvuju u igri moći koja traje, u spektaklu, i želja da budu nešto drugo od onoga što jesu.

U studiji o Uelbekovom romanu „Pokoravanje“ ukazujete se na poraz slobodnog mišljenja: umesto da govori o „submisivnosti znanja u odnosu na ekonomsko-političke interese“ kritika se, kažete, usmerava na fenomen islama. Kada kultura i nauka podlegnu manipulaciji, šta ostaje pojedincu koji se još ne predaje?

– Ostaje mu sopstveni vrt, ili njiva. U zavisnosti od snage, mogućnosti. Ne preterujem. Istina je upravo to što sam rekla: svako bi trebalo da istrajava u svom poslu, ili pozvanju. Uelbek to radi na inteligentan i provokativan način. Pišući o korumpiranosti univerzitetskih profesora i inteligencije, o njihovoj pokorljivosti kapitalu i vrednostima onoga koji daje kapital, Uelbek cilja i pogađa tabuisane probleme savremenosti. Kritika ga je naružila jer je izašao iz okvira poželjnih tema političke korektnosti, otvorio do tada nedodirljiva pitanja. Prepoznali su se, ukratko, pa je možda i razumljivo što u ovom romanu od drveta nisu videli šumu.

Fabrikacija straha i spektakla postaju osnovne poluge moći u 21. veku. Naša je akademska i kulturna elita, sem retkih izuzetaka, pristala da bude jedan od stubova te moći. Kakve nove generacije stvaramo?

– Volela bih da kažem kreativne i samouverene, ali mi nećete verovati. Poslušne, naravno. Problem više je što ni za poslušne nema dovoljno mesta, pa većina odlazi. Kao što ste lepo rekli, među nama postoje izuzeci, ljudi iznad svake hvale, ali akademske i kulturne elite ne postoje. To su reči o kojima smo na početku razgovarali. Uvrežene su u jeziku, po inerciji se ponavljaju da ulepšaju stvarnost i zamagle mišljenje, ali toga što one navodno označavaju – nema. Pre nego o ovim elitama, koje odgovaraju prevaziđenim hijerarhijama i drugim sistemima, možemo da govorimo o mrežama koje imaju monopole na određena pitanja, odluke ili poslove. Ili o višedecenijskom urušavanju standarda, o relativizaciji kriterijuma i vrednosti, odsustvu meritokratije, o tome da prestup postaje norma uspešnosti. Da su te elite postojale ne bismo bili u vrtlogu kulturne i obrazovne dezorijentisanosti, niti bismo u tim domenima imali skoro nerešive probleme.