Gorki američki refren

Kada se SAD porede sa ostatkom sveta, jedan razlog postaje očigledan – iako u Americi nema više samoubilački nastrojenih ljudi nego u drugim zemljama, samoubilački nastrojeni ljudi u Americi lakše mogu da dođu do oružja nego takoreći bilo gde drugde.

Prema istraživanju iz 2007, SAD su mnogo ispred sveta kada je reč o posedovanju oružja, budući da u ovoj zemlji na 100 građana dolazi 90 pištolja. Budući da Amerikanci čine pet odsto ukupnog broja stanovnika sveta, broj Amerikanaca koji poseduju oružje čini između jedne trećine i jedne polovine broja naoružanih građana na svetu, što je oko 270 miliona komada oružja. A istraživanja pokazuju da su po broju smrtnih slučajeva zbog vatrenog oružja SAD mnogo ispred razvijenih zemalja – taj broj iznosi oko 30.000 godišnje, od kojih su većina ubistva, dok su 12.000 samoubistva, a 200.000 Amerikanaca je ranjeno vatrenim oružjem na godišnjem nivou.

Imajući u vidu ovaj broj smrtnih slučajeva, moglo bi se pomisliti da su zakoni o kontroli naoružanja mnogo veći nacionalni prioritet u Americi nego što je borba protiv terorizma, koja je u javnosti mnogo bolje plasirana. Naposletku, još od kada je u terorističkom napadu 11. septembra 2001. život izgubilo oko 3.000 ljudi, u nasilju vatrenim oružjem ubijeno je gotovo 140.000 i ranjeno više od dva miliona osoba.

Ali kada se malo bolje proanalizira zašto su SAD toliko „navučene“ na ovu univerzalnu vrstu nasilja, očigledno nije tako očigledno. Zašto je toliko teško usvojiti zakone koji se tiču kontrole oružja?

Jedan od razloga za to jeste lobiranje za oružje, koje je jedno od najbolje finansiranih u Americi. Nekolicina zakonodavaca, kako iz demokratskih tako i iz republikanskih redova, se trudi da se suprotstavi Nacionalnom udruženju za oružje. A mnogi Amerikanci veruju da se drugim amandmanom na Ustav SAD („Dobro uređena milicija, koja je neophodna za bezbednost jedne slobodne države, pravo naroda da poseduje i nosi oružje, neće biti ograničeni.“) dozvoljava pojedincima gotovo neograničen pristup oružju.

Mnogi zapravo tvrde da je opasnost od smrtnih slučajeva i slučajeva ranjavanja vatrenim oružjem cena koju Amerikanci moraju da plate za pravo da nose oružje, koje oni smatraju moćnom odbranom od tiranije. A sa obzirom na to koliko je tiranina boreći se za prevlast sistematično razoružalo narod koji su želeli da kontrolišu, teško je u celosti odbaciti ovaj argument.

Ali definitivno može da se uspostavi ravnoteža između prava koja propisuje drugi amandman i racionalnih ograničenja koja treba da se uvedu za mentalno nestabilne osobe kada je reč o sakupljanju arsenala. Tako na primer, Kolorado i mnoge druge države nastojale su da uvedu strože provere biografije pojedinaca s ciljem da se oni koji imaju kriminalni dosije ili očite psihičke probleme spreče da dođu do oružja. Međutim, malo takvih ograničenja je uvedeno u zakon ili u slučaju da i jeste, to se nije mnogo poštovalo zbog lobiranja za oružje.

I konačno, protivljenje razumnim zakonima o kontroli oružja je kulturno, što se odražava u mnogim novinarskim izveštajima objavljenim nakon masovnih ubistava vatrenim oružjem, čiji autori odbijaju da priznaju da Amerika možda greši i potcenjuju upadljivu razliku između američkih zakona o oružju i istih zakona u drugim državama. Tako na primer, novinari ističu pomalo patetičnu zabelešku sumorne realnosti – bar nema više masakara i ubistava i cifre su stabilne.

Postoji tendencija da se takvim prikazivanjem u medijima individualizuju socijalne patologije, što je još jedna duboko ukorenjena američka karakteristika koju pojačava eto usamljenog kauboja koji ima centralno mesto u američkoj mitologiji (i mitologiji o oružju). Kao rezultat toga, postoji tendencija da se mediji usredsređuju na potrebu da se roditelji bolje staraju o svojoj deci i većoj brizi o mentalnom zdravlju. Međutim, malo se novinarskih članaka objavljenih nakon masakara počinjenih vatrenim oružjem bavi procenom uticaja američkog zdravstvenog sistema, koji je za mnoge nedostupan, naročito za one s psihičkim problemima.

Upravo zato je u mnogim američkim gradovima uobičajeno videti na ulici ljude sa ozbiljnim mentalnim oboljenjima kako razgovaraju sami sa sobom ili se na drugi način ponašaju čudno, ponekad i nasilno. To je mnogo ređi prizor u zemljama koje imaju bolji sistem za lečenje mentalnih oboljenja.

Mnoga psihička oboljenja, kao što su šizofrenija i bipolarni poremećaj, mogu da izazovu čujne halucinacije koje „naređuju“ pacijentu da počini nasilje. Lekovi uspešno rešavaju takve psihotičke simptome. Ali za dobru dijagnozu i lečenje je potreban novac, a finansiranje je uskraćeno.

Uprkos dokazima potkrepljenim nedostacima američkog sistema za lečenje mentalnih oboljenja, malo zakonodavaca SAD je spremno da se uhvati u koštac s tim problemima. A dok to ne učine, zbog dostupnosti vatrenog oružja masakri poput onog u Aurori definitivno će ostati gorki američki refren.

Autorka je politička aktivistkinja i društvena kritičarka čija najnovija knjiga nosi naziv „Dajte mi slobodu: Priručnik za američke revolucionare“