Gotovo svake nedelje u Srbiji se prijavi nestanak deteta: Zašto deca beže od kuće?

Zašto deca beže od kuće i koliko je važno brzo prijaviti nestanak

Najčešće su adolescentskog uzrasta. Hristina Piskulidis iz Udruženja ASTRA kaže za RTS da kada dete pobegne od kuće, to je užasan stres i za dete i za roditelje. „Ali, deca ne beže tek tako“, ističe Piskulidisova.

Hristina Piskulidis izjavila je gostujući u Jutarnjem programu RTS-a da zvaničnu statistiku koja se tiče samo dece nemamo.

„Broj nestalih lica na godišnjem nivou je između dve i dve i po hiljade. Astra od 2012. vodi broj za nestalu decu. I za tih 10 godina smo mapirali 143 slučaja nestale dece, od toga je 83 devojčice i 60 dečaka“, kaže Piskulidisova.

Prema njenim rečima, koliko god te brojke da zvuče strašno, u najvećem broju slučajevi su pozitivno rešeni, sazna se gde su ta deca i ona se vrate kućama ili u ustanove odakle su pobegli.

„Najčešće roditelji prijavljuju nestanak ili odgovorno lice. Bitno je da se taj poziv obavi što ranije i u potragu krene što pre. Kada su u pitanju otmice, to je tri odsto nestanaka dece, ali je veoma bitno da se brzo reaguje i da se deca nađu u periodu od 48 do 72 sata“, napominje Piskulidisova.

Imali su, kaže, slučaj devojčice koja je usled pritisaka koje je trpela, napustila kuću.

„I to jeste užasan stres za roditelje. Ali, deca ne beže tek tako. Ona žive u situacijama koje podrazumevaju porodično nasilje ili mentalne probleme u kući i onda dete samostalno reši da ode iz te situacije. Preporuka je da pazimo kada se deca vrate“, ukazuje Piskulidisova.

Navodi da deca kada pobegnu od kuće mogu da postanu meta onih koji žele da ih eksploatišu.

„Kada deca odu od kuće izložena su raznim uticajima spolja i tada mogu da nalete na osobu koja im ne misli dobro. Može da se desi da bežanjem žele da skrenu pažnju roditelja. Najčešće je pozadina mnogo ozbiljnija“, kaže Piskulidisova.

Ljutnja i zanemarivanje problema, ističe, ničemu ne vodi.

„Bitno je ukazati pažnju detetu i razgovarati sa njim“, navodi Piskulidisova.

Vrlo često se desi, navodi, da roditelji zovu ASTRU, pa onda policiju.

„Mi smo tu sve vreme. I zbog ogromnog pritiska koji roditelji trpe i zato što se ne zna šta je sa detetom. Mi poštujemo princip privatnosti deteta, jer onog trenutka kada se nađe u javnosti, da nakon završetka čitave priče, ono može da postane izloženo nekoj vrsti sekundarne diskriminacije“, kaže Piskulidisova.

Ukazuje da na nivou EU 21 zemlja ima uveden sistem brzog alarmiranja.

„Naš zakon je dovoljno dobar i lako je sprovesti legislativu što se tiče Amber alerta. Trebalo bi znati da je prevencija veoma bitna. Bitno je osnažiti ljude koji su u prvom kontaktu sa detetom, socijalne službe, prosvetu… Trebalo bi sprovesti ozbiljne edukacije ljudi u sistemu. Svaki nestanak deteta bi trebalo prijaviti što pre, u roku od 48 sati najkasnije“, zaključuje Piskulidisova.