Govor impresuma: Drugari i principi

I to ne samo onih koji su te ljude poznavali ili još i bili u tom nizu, već mogu još da budu i uputstvo za znatiželjne, zainteresovane da iskopaju više od „ljudskih priča“. Ukrštanjem tih imena sa novinskim arhivama saznaće se dosta i o orijentaciji medija koje su vodili, društvenim i političkim prilikama, idejnim stavovima.

Znajući to odavno, u novinarskim školama i školicama za početnike među prvim uputstvima što sam ih davao budućim kolegama bilo je to – proučite impresume, obavestite se o ljudima, medijima u kojima biste počinjali, prelistajte ih (pogledajte, poslušajte) da saznate orijentaciju, stav, uređivačku politiku… biće vam lakše i bolje ćete startovati.

I, evo sad sam i saČm u izazovnoj i nimalo lagodnoj prilici (po zadatku glodura) da gledam i iz nekoliko uglova osvetljavam ovaj „počasni“ popis osnivača ovog lista na prvom polju impresuma. Sada, kada su osnivači i vlasnici samo taj istorijski spisak i kad oni već neko vreme ne upravljaju firmom Dan Graf.

Sada, na 24. godišnjicu lista (firma je godinu i po starija), a prvu kad na Dan lista, uz nekoliko drugih, među živima gotovo godinu dana nema dvojice čelnih među njegovim osnivačima: Dušana Mitrovića, istrajno i nesebično dugogodišnjeg i dosmrtnog direktora firme, i Grujice Spasovića, šarmera profesionalnosti, prvog i čitavu deceniju od pokretanja, glavnog urednika lista.

Čime kroz sve te prethodne pa i ovu proteklu, istovremeno rastrzanu i zgusnutu godinu iza nas zrače ta dva imena i može li se i kako izaći na kraj sa obavezujućim nadnaslovom – Danas godinu dana bez Dušana i Gruje (međusobno su se često nazivali Dulindža i Gru)?!

Prva i naoko nevažna, ali značajna pomisao, ako već počinjemo sa „rudnikom impresuma“ jeste da ovaj nije prvi u kome se naša imena sreću. Bila su i u onom „Naše Borbe“, pre toga „Borbe“, a na izvestan način i u davna vremena pre osamdesetih kada je Grujica „glodurovao“ Omladinskim novinama (kasnije NON), nedeljnikom koji je izdavala RK SSO Srbije, čiji je opet Dušan bio sekretar. To ne mora da uvek implicira drugarstvo, ali je u ovom slučaju tako bilo. A još je važnije reći da se ono više učvršćivalo kasnije u doba progona i otpora Miloševićevom režimu, i u godinama rađanja Danasa nego tada, u vreme za koje mnogi sada neupućeno i površno misle da se moralo drugovati „po zadatku“.

Uzgred, učvršćivalo se i blizinom rođendana – rođeni u razmaku od dva dana, a eto i prsta sudbine otišli od nas u razmaku od nedelju dana. A rođendani – bili su akti društvenog aktivizma jer su se u pomenutim, baš u onim najtežim godinama proslavljati kolektivno uz još mnogo imena iz pomenutih impresuma.

Ove reči deluju intimistički i privatno, možda nekome i pomalo patetično, ali za „so odgovora“ na temu o kojoj je ovde reč mora se znati: iza, zapravo iznad tog drugarstva bili su principi na kojima se ono učvršćivalo i koji nisu bili privatni i lični. Naprotiv, bila je to, s jedne strane svojevrsna samoodbrana pred zlom, a s druge strane, potreba da se ti principi demokratičnosti, slobode, kritičkog mišljenja i isto takvog dijaloga, odbrane ljudskih i manjinskih prava, odbrane od političkog i svakog drugog nasilja a u profesiji profesionalnog žurnalizma javno pretaču na što širi društveni teren. List Danas je bio izraz tog „kolektivizma“. I to, iskreno od odbrane principa – do stvaranja uslova da otpušteni (sa spiska) i otpuštani u Srbiji imaju gde da rade. A možda i žive, svakako živuckaju od tog rada.

Nisu ovde ni svi, a ni po redosledu, ali je važno da su takvi principi uneti i u idejnu i uređivačku platformu Danasa, i još važnije da su oni bili – nepotkupljivi ni pred drugarstvom.

Impresum osnivača dalje govori – u početku nas je bilo 26, bio je u planu i 27, koji je u zadnji čas odustao, ali piše za list, neki su odustajali iz raznih, opravdanih razloga, neki su prodali ili poklonili svoje udele preostalim osnivačima, krupnijih nesporazuma nije bilo. Neke je kroz godine smrt otrzala i skidala sa tog spiska i posle toliko godina i posle prošle kada su otišli Dušan i Gruja, ovim „kategorijama“ se neumitno pridružuje još jedna – (jedva) preživeli osnivači.

Godinama rado i nadugo pričamo, sad baš obojica pripadnici ove poslednje kategorije: kolega Zdravko Huber, majstor je dubinskog a nenametljivog promišljanja društva, politike i novinarstva, pritom „autor“ mnogih definicija koje se anegdotski prepričavaju u redakciji.

Jednom posle plaćanja one veće (5 miliona RSD) a nepravedne kazne, a svakako u doba zaoštravanje kursa vlasti prema Danasu 2017, u vreme predsedničkih izbora, kaže mi Zdravko, parafraziram – može, dragi prijatelju i kolega, lako da se desi da Danas nestane za jedan dan i da već posle nedelju dana bude kao da nikad nije ni postojao. Tešio sam ga da neće biti tako, rečima da je skoro uvek tako bilo. Prošle nedelje mi je pojasnio – mislio je na to da je ovde, u Srbijici, indukovana takva klima da bi mnogima to teško palo i bilo bi im žao, ali da teško da bi bilo nekog zamašnijeg aktivizma u odbranu lista. Kao nekad.

Opet, nedavno kad je bilo jasno da se „oni iz impresuma“ povlače iz vlasništva i upravljanja, kad je okončan jedan istorijski, rekao bih i herojski period, i Zdravko je rezimirao nekako u sličnom tonu – učinili smo neverovatan, težak, gotovo istorijski poduhvat u najteže vreme i časno i dostojanstveno se oprostili od njega. A on još živi, nadamo se zadugo. I tako, na rubu očaja i pred mostom nade, uvek između Scile i Haribde, između gašenja/gušenja i podviga, akcijaški duh na temelju pukog preživljavanja koje, pak podstiče pomalo inadžijsku samoodrživost… što je sve volšebno olakšavao Dušan.

U tom ozračju iz impresuma osnivača – zapravo popisa časti – izbijaju i duh i principi ove dvojice najistaknutijih među njima/nama. I još važnije, preneti su i prenose se i na ljude u redakciji i one koji su ih poznavali i one koji nisu imali čast da ih upoznaju. Ali su odani pomenutim principima. Taj magnet profesionalizma i dalje privlači i na desetine mladih snebivljivih u mreži onog što se danas naziva novinarstvom. To budi nadu da će list i dalje biti makar oaza za takve, kao što je pokazao da pred navlama nedaća i pred globalnom ofanzivom „elektronskog printa“ odoleva i printani print.

Bilo je raznih, i opravdanih, zamerki Danasu kroz sve ove godine – da je isuviše elitistički, da je „militantno“, ostrašćeno do isključivosti, „jevropejski“ da povremeno misli kao „demokratski talibani“, kako je definisao drugi glodur Panović, da mu nedostaje tematske razuđenosti i „dubokog oranja“, pa ore pliće ali oštrijim plugom… što je u dobroj meri dobroćudno olakšavao Gruja. I oni potom.

Nije ovo prilika da se tome posvetimo, biće ih nešto kasnije, pa ćemo detaljnije i o tome. Zasad je dovoljno jedno duboko uverenje – iza svega toga nisu stajale strasne odluke redakcijskog vođstva, već manje ili veće, ali od osnivanja neprestane, materijalne teškoće. Bez obzira na etikete o stranom plaćeništvu, sram bilo one koji ih i dalje lepe…