Građani ne sumnjaju u stručnost ljudi u Kriznom štabu, već u njihov integritet

Takvim popuštanjem vlast bi bila suviše jako uzdrmana. Režim ni po koju cenu ne da ni Malog, ni Babića, ni Gašića ni mnoge druge, pa ovog puta ni Krizni štab, jer upravo ta garancija nekažnjivosti drži na okupu milionsku vojsku disciplinovanih poslušnika. Vođa će već dati zadatak tabloidima i televizijama da ubede polupismeni deo biračkog tela kako se radi o nacionalnim herojima nad kojima se iživljavaju tajkuni i strani plaćenici. Ipak, bar za neke članove Kriznog štaba mora biti porazno to što su se našli u društvu Vesića, Malog i ostalih Vučićevih štićenika. Od poštovanih predstavnika struke doći dotle da te od kritika vlastite struke brani Ana Brnabić, pričajući kako je napad na tebe napad na Aleksandra Vučića, pa to je za svakog pristojnog čoveka prevelika blamaža – kaže za Danas Dragan Popadić, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

*Spisak lekara okupljenih u inicijativi „Ujedinjeni protiv kovida“ je iz dana u dan sve duži, a s druge strane vlast nastavlja da te ljude diskredituje. Predsednik Srbije spisak sa 2.700 imena svodi na „Tomicine kumove i Olivera Dulića“.

– Vučić se brani uobičajenim oružjima kojima se u ovakvim situacijama koristi. Ovakve izjave su najave modnog trenda – šta će se u sledećoj sezoni nositi na prvim stranicama tabloida. Polemisati sa njima je gubljenje vremena i verujem da kod većine ljudi izazivaju podsmeh, ali je uvek zastrašujuće s kojom lakoćom predsednik jedne države označava ljude koji će postati meta medijskog linča.

*Primetno je da se broj lekara koji se pridružuju apelu povećava posle svake izjave predstavnika vlasti, pa i članova Kriznog štaba. Podrška stiže od naučnika, prosvetnih radnika, advokata, umetnika… Šta to govori?

– I nešto raniji protesti, zbog najave zatvaranja studentskih domova, a posebno onaj zbog najave ponovnog uvođenja policijskog časa, iznenadili su svojom masovnošću i besom koji je iz mladih ljudi pokuljao, ali i njihovom efikasnošću. Najave su brže-bolje povučene. Verujem da ćemo i ubuduće biti iznenađivani brojem ljudi spremnih da udruženo protestuju, a i time što se ne daju zaplašiti pretnjama koje su do sada bile dovoljne da se nezadovoljni ljudi povuku.

*Kad Vučić kaže da on može da nađe „dva, tri miliona ljudi, a vi ste pronašli 2.000 lekara, ali niste 33.000 koji nisu hteli da potpišu i koji se bore za živote građana“…da li on time saopštava da za sve nalazi ljude?

– I odgovor „Potpisnici nisu većina“ promašuje metu. Peticije nikada nemaju tako besmislen cilj da broj potpisnika prevagne nad brojem nepotpisnika. One služe da se javnost alarmira i aktivira, da se čuje da neki problem postoji i da postoji značajan broj uglednih i kompetentnih ljudi koji o tom problemu neće da ćute.

*Kako vam deluju reakcije članova Kriznog štaba na proglas? Neki članovi su ublažili retoriku, sada čujemo kako kažu da poštuju kolege, ali svi ističu istu stvar – da potpisnici proglasa nisu izneli konkretne predloge mera.

– Njihove kolege potpisnici proglasa ne zameraju im da su nedovoljno stručni, pa da bi im onda predložili neke konkretne, stručnije mere. Oni im zameraju da su struku izdali i da su se pretvorili u poslušnike ljudi na vlasti. To je neprijatna i teška optužba, i na nju se ne odgovara zamenom teza, već tako što će reći da li su se suprotstavili obmanjivanju građana ili su u njemu učestvovali, da li su se protivili opasnim političkim odlukama ili su ih poslušno sprovodili, šta imaju da kažu o obelodanjivanju paralelnih baza podataka… Pretpostavljam da su se članovi Kriznog štaba obreli u poziciji u kojoj se sad nalaze postepeno, korak po korak. Krenuli su kao predstavnici struke, a onda su im, mic po mic, traženi mali i veliki ustupci. Hajde da atmosferu na konferenciji malo relaksiramo; Evo prilike da gostujete na Pinku; Predsednik ima dobar predlog; Ne smemo, zar ne, sada dozvoliti; Šta će vam ti podaci, ne sumnjate valjda u nas… Nije u takvom toku događaja lako odupreti se, preseći i reći: e, sad je dosta, pogotovo ako je pritisak praćen primamljivim nagradama za lojalnost. I sada su tu gde su, i iz te situacije nije lako izaći.

*Može li se povratiti poljuljano/ izgubljeno poverenje građana u Krizni štab?

– Poverenje u šta? U njihovu stručnost? Građani ni ne sumnjaju u stručnost ljudi u Kriznom štabu, sumnjaju u njihov integritet. Kada, recimo, član Kriznog štaba pročita da je u poslednja 24 sata testirano 10.000 osoba od kojih je 400 bilo pozitivno, svako i nestručan već zna da je nemoguće da su tih 400 iz grupe onih koji su testirani u poslednja 24 sata. Pa još kad članovi Kriznog štaba kažu da im nije dopušteno da provere da li se građani lažu o broju umrlih i zaraženih a njima samima, izgleda, do te istine nije mnogo stalo, kako drugačije gledati na članove Kriznog štaba nego kao na puke čitače vesti, koji su pristali da se ne mešaju u svoj posao? Ljudi, jednostavno, gube poverenje u integritet ljudi koji grme na neposlušne građane, a ne smeju ni da zucnu o skandaloznim postupcima ljudi sa vrha vlasti ili drugih članova Kriznog štaba. Izgubljeno poverenje se ne vraća samo od sebe, a ne znam da li će neko iz Kriznog štaba smoći snage da izgubljeno poverenje ponovo izgradi.

*Ima li neke veze što usred ove situacije, kada je neizvesno koliko će korona trajati, hoće li se zdravstveni sistem održati, da li će ljudi masovno ostati bez posla, Vučić najavljuje ulaganje u naoružanje, a Grad Beograd kupuje džipove koji će da pokažu, kako reče Goran Vesić, autoritet države?

– Zbilja mi je neshvatljivo da se pred ulazak u krizu koja nas čeka vlast bavi kupovinom džipova, podizanjem grandioznih spomenika, pa sada još i kupovinom lovaca-bombardera. Sem ako, u slučaju da ministar Lončar ne uspe da napravi obećanu vakcinu, ministar Vulin nema svoju originalnu ideju kako se rešiti virusa?

Podrška zdravstvenim radnicima

*Zašto ste Vi potpisali apel podrške zdravstvenim radnicima?

– Zato što sam ubeđen da su sumnje zdravstvenih radnika osnovane. Ako želimo da ujedinjeni pobedimo kovid, zaista moramo da dobijemo jasne i tačne odgovore na pitanja koja su oni postavili. Moj potpis je znak solidarnosti, poziv ljudima da izdrže uprkos pritiscima. Nikome na tom spisku nije lako i potrebna im je naša podrška. Pogotovo što se ne bore samo za sebe već i za nas. Generalno, šansu za boljitak vidim jedino u upornosti i međusobnoj solidarnosti ljudi koji se suprotstavljaju bezakonju i nepravdi. A pesimiste bih podsetio na reči Margaret Mid: „Nemojte nikad da posumnjate u to da li mala grupa posvećenih, promišljenih građana može da promeni svet. U stvari – samo to se oduvek i događalo.“