Građani Srbije potpuno neobavešteni i neuvežbani za rizične situacije: Da li znaju gde su skloništa?

Ona skloništa koja su na raspolaganju, uglavnom su devastirana a oprema propala, vrlo retko i loše se održavaju, a jedan od najvećih problema jeste taj što se sa izgradnjom novih stalo 2006. godine uvođenjem novih zakonskih rešenja, izmenom načina finansiranja i prebacivanjem tih nadležnosti iz vojske u policiju.

Time je faktički rasformiran i čitav sistem uvezanih službi odbrane, koje su zajedno sa civilnom zaštitom dokazano odlično funkcionisale, čak i tokom NATO bombardovanja 1999.

Posle 2006, kada ova oblast zaštite prelazi iz Ministarstva odbrane u Ministarstvo unutrašnjih poslova, prava civilna zaštita praktično prestaje da postoji, a građani su potpuno neobavešteni i neuvežbani za razne rizične situacije, počev od poplava, što se pokazalo 2014. godine, preko hemijskih i požarnih izazova, pa sve do onih potencijalno ratnih.

– Koliko građana bi u ovom trenutku znalo da se ponaša u slučaju požara ili slične situacije, koliko njih sada zna u koje sklonište bi se sklonili? Gde bi išli građani na znak sirene, ako im niko nije pokazao i uvežbao ih šta da rade? A to je 15 minuta povremen obuke, napominje pukovnik i dodaje da su zemlje poput Rumunije, Mađarske i Slovenije sledile naše i svoje zakone o civilnoj zaštiti, unapredile ih i napravile samostalne državne organe, koji se bave civilnom zaštitom.

Kako naš sagovornik podseća, dok je civilna zaštita bila u nadležnosti vojske, organizovane su pripreme svih državnih organa, da u vanrednoj situaciji nastave delatnost.

– Svaki veliki tehnički sistem, kao Pošta ili Železnice, EPS, NIS itd, imao je svoje jedinice civilne zaštite, koje su imale stalne obuke, ali i sredstva iz budžeta. Dalje, postojale su i jedinice civilne zaštite opšte namene, koje su činili građani, koji su imali zaduženje na svom poslu, u kući i mesnoj zajednici. Oni bi prošli obuku, lekarski pregled i bili su opremljeni za odbrambene i akcidentne izazove, objašnjava pukovnik Savić.

Dok je takva civilna zaštita funkcionisala pod okriljem vojske Sektor za civilnu odbranu obavio je odbrambene pripreme sa 1.200 organa i organizacija, 49 državnih organa, 17 velikih tehničkih sistema (EPS, JAT, NIS, Železnice, PTT…) i 205 preduzeća i drugih pravnih lica. Na teritoriji Srbije bilo je obučeno, opremljeno i raspoređeno 100.800 pripadnika civilne zaštite po jedinicama i specijalnostima.

S druge strane, kada je reč o skloništima, ostavljeno je premalo novca, ljudstva i institucija, dok građani moraju da nagađaju gde i kako bi se sklonili, ukoliko dođe do bilo kakve vrste opasnosti.

– Srbija danas ne gradi nova skloništa, a o kvalitetu i opremljenosti ne treba ni govoriti. Osim što nemamo dovoljno sklonišnog prostora, nemamo ni uvežbane ljude, kulturu zaštite i spasavanja i najbitnije, nemamo adekvatne propise. Aktuelni Zakon o smanjenju rizika od katastrofa samo navodi meru sklanjanja, a ne pominje ko i kako to realizuje. Time smo smanjili opšte odbrambene sposobnosti države, objašnjava pukovnik Savić.

Zapravo, problem je nastao ukidanjem Zakona o odbrani iz 1992, prema kom objekat nije mogao da dobije dozvolu za gradnju, ukoliko ne sadrži i gradnju skloništa, individualnog ili dvonamenskog.

U situaciji da u blizini postoji blokovsko sklonište koje zadovoljava kapacitet, tada je investitor bio oslobođen obaveze gradnje skloništa, ali je morao da državi uplati dva odsto vrednosti od investicionog objekta, a kasnije je ta brojka spuštena na samo 0,3 procenta, objašnjava sagovornik Danasa i dodaje da je loše stanje sklonišnog prostora izazvano manjkom sredstava, ali i ekipa za održavanje, a mnogo manje zbog politike rukovodstva Javnog preduzeća Skloništa, koje je preuzelo brigu o tom prostoru.

Kao što je Danas već pisao, nakon ukidanja obavezne takse za investitore, JP Skloništa data je mogućnost izdavanja sklonišnog prostora, a danas su tamo smešteni magacini, teretane i drugi slični objekti.

Ipak, izdavanje ne može da obezbedi dovoljnu količinu novca za gradnju novih, pa čak ni za adaptaciju starih skloništa i to preduzeće godinama posluje sa gubitkom. Pukovnik Savić smatra da to nije dobra praksa, jer se smeštanjem komercijalnih sadržaja u skloništa veći broj njih devastira, oprema propada, a održavanje je slabo.

– Oni koji iznajmljuju skloništa morali bi po ugovoru i zakonu da ih isprazne i privedu nameni u roku od 24 sata, odnosno da ih vrate u stanje kakvo je bilo. A mnogi zakupci uđu, prerade prostor, sklone vrata, uređaje za filtriranje, krevete, i slično. Situacija nikako nije dobra, jer skloništa nemaju titulara, a JP ne može da postigne da brine o tolikom broju skloništa, zaključuje Savić.

Skloništa i upravitelji zgrada

Miodrag Savić napominje da i danas ima izuzetno građenih i održavanih skloništa, kao što su na Novom Beogradu, ali da ni ona nisu opremljena, dok održavanje zavisi od upravnika zgrada i pojedinaca koji imaju odgovoran odnos prema skloništima. „A to je jedina zaštitna mera u slučaju nuklearne, hemijske, biološke katastrofe, što lako može da se desi, pogotovu u područjima industrijskih centara“, kaže Savić. On se zalaže da upravnicima zgrada treba dati i ulogu da pomažu u vanrednoj situaciji, da brinu o skloništu i protivpožarnoj zaštiti i o evakuaciji. „Međutim, tu sugestiju nisu hteli da poslušaju kada je usvajan Zakon o upraviteljima zgrada“, ističe pukovnik Savić.

Najrizičnije u manjim mestima

Do 2006. godine skloništa su rađena tipski, sa metalnim vratima otpornim na nuklearni udar, pritisak, sa uređajima za filtriranje vazduha, sa krevetima. Postojala su i dvonamenska skloništa, gde su mogle da budu garaže, ali sa obavezom da se isprazne u jako kratkom roku. „Dodatna skloništa se više gotovo i ne grade, a posebno je teško u manjim mestima, sa 10 ili 20 hiljada stanovnika, gde bi se stanovnici skrivali u podrumima, ili u nekim tržnim centrima koji mogu da se adaptiraju samo za privremeni boravak, navodi naš sagovornik.