Građanin kao lajtmotiv

Autor poseduje svest o tome šta reč građanin predstavlja vaistinu. A beži od svega što se kod nas pod TIM terminom građanina neretko podrazumeva: poslušnost, nekritičnost, nedostatak hrabrosti… Upućujemo čitaoca ovih redova i na političku literaturu, odnosno na svojevrsne rečnike političkih termina, kako bi se upoznao i s postulatom GRAĐANSKE NEPOSLUŠNOSTI, kako bi video da je to opšte i nezamenjivo pravo svakog čoveka, koji se građaninom smatra.

Ako je građanska neposlušnost imperativ, a jeste u slučaju da su ugrožena osnovna prava čoveka, ili čak država, od raznih vrsta uzurpatora iznutra ili spolja, onda pravi građanin, može da bude samo neposlušni građanin. On je taj koji odlučuje o sudbini sopstvenoj, kao i sudbini svoje države. Te, tako rečeno, ako nismo u stanju da budemo i neposlušni, kada je nužno, onda nismo u stanju ni da nosimo epitet građanina, kao takvi, nismo dostojni ni države sopstvene. O tome ima svest ovaj autor, koji ima neumornu potrebu da se stalno vraća na njemu omiljeni lajtmotiv, GRAĐANIN.

Ukoliko načinimo podelu na humorne i satirične misli, može da se primeti da dominiraju aforizmi koji ne poseduju humornu notu, ili, ako je i kada je ima, katkad, ona je sasvim sporedna. U aforizmima Dušana Lončara, sve je manje šale. Izgleda da je sasvim izvesno da je vrag odneo svaku šalu. Jer, vremena poslednja.

A poslednji u poslednjem vremenu je upravo osmeh, i sve što na njega liči. Jedan, od ipak humornih aforizama jeste Vlast treba često prozivati. Da se proveri gradivo.

Red je da analizom potkrepimo i jedan od primera aforizma, kojim autor obuhvata sebi omiljenu temu građanina. Građani su politički subjekti. Narod je najčešće predmet demagoške obrade.

Nižući tek naizgled slične pojmove, građanin; narod, Lončar ukazuje na osnovnu razliku. Građanin je neko ko misli, ko se pita, ima intelektualni dignitet. Dok narod može da postane samo predmet manipulacije, čime gubi blagodat i svaku mogućnost aktivnog učešća u sopstvenoj kolektivnoj sudbini. Dakle, samo naizgled slično, a u jasnijoj značenjskoj obradi suprotstavljeno.

Kontrast je pojačan, upotrebom reči predmet-subjekat, kao i govor osećanja. Od premeta mi ne možemo da očekujemo ništa, osim da ga upotrebimo. Dok subjekat zahteva pažnju i aktivno učešće u pojavnosti svakodnevnog političkog života. Situacija građanina, nameće odgovornost političaru. Situacija naroda, ne samo da omogućava vlasti političku neodgovornost već i briljiranje, pa i slavu, čak i ako nas dovede do same provalije. Jer, tu je ta demagogija, kojoj podleže narod. Ta ista demagogija koja će učiniti sve da provalija liči na oazu, a propast deluje kao put ka napretku i spasenju.

Pisac Dušan Lončar kaže:

On voli da se za sve pita.
Iako pitanja ne podnosi.
Vrlo upečatljiv paradoks.
A sada jedan aforizam o slobodi, koja je temelj sigurnog opstanka kako nacije tako i građanina:
Sloboda se u ratu osvoji,
a u miru – osvaja.

Pisac nam na tanan način, igrom reči, odnosno vrlo smislenom upotrebom glagola OSVOJITI, prvi put kao svršenim oblikom, a potom nesvršenim oblikom glagola, ukazuje na to da je ophođenje prema slobodi zapravo važnije u miru, nego u ratu. Nesvršeni oblik, ukazujući na dugo trajanje, kontinuitet, govori da samo mirom može da se sloboda i zapravo oblikuje i u pravom smislu opservira i upotpuni.

Kao konačnica, koja ima dugi vek i koja ne može da podlegne ni vremenu samom, ni zloupotrebi od onih, koji se pozivaju na rat kao jedini ring za osvajanje, ove najskuplje reči. Sloboda tako postaje svakodnevnica, uvodi se u svakodnevlje, kojim se stalno osvaja, ali naravno, to ukazuje i na mogućnost da se izgubi, ako koraci ka toj slobodi nisu dobro i svakodnevno raspoređeni. Osvajanje slobode nije samo neka pojmovna vrteška nego istančano klesanje reči i dela.