„Građanska smrt“ humanosti

Takvom pravnom tretmanu u Srbiji su u najvećoj meri izložene osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim poteškoćama, iako je prema Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom, a potom i prema Izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, poslovna sposobnost, kao univerzalno svojstvo urođeno svim ljudima, osnovni preduslov za uživanje prava i obaveza u društvenom životu.

Domaći zakonodavni okvir u ovom pogledu je prevaziđen i neretko diskriminatoran, i nije usklađen sa međunarodnim standardima. U Srbiji je moguće pokrenuti postupak lišavanja poslovne sposobnosti i bez saglasnosti lica sa invaliditetom.

Osobama koje su lišene poslovne sposobnosti ograničena su prava na rad i zapošljavanje, na raspolaganje imovinom, upravljanje bankovnim računom, zatim prava na odlučivanje o tome s kim će i gde će živeti, da li će zasnovati porodicu, dok žene ne mogu samostalno da odlučuju ni o reproduktivnom zdravlju.

O svim ovim aspektima života odluke u ime osoba lišenih poslovne sposobnosti donosi njihov zakonski staratelj. Pored toga, ove osobe najčešće završavaju u rezidencijalnim ustanovama ili psihijatrijskim bolnicama, koje ne mogu da napuste bez odobrenja staratelja.

Komitet za prava osoba sa invaliditetom ovakve prakse smatra diskriminatornim i zahteva da se ukinu kroz usaglašavanje zakonskih odredbi sa međunarodnim standardima. U središtu tih zakonskih rešenja jeste obezbeđivanje podrške osobama sa invaliditetom za samostalno odlučivanje i zadržavanje poslovne sposobnosti.

Podršku osobama sa intelektualnim poteškoćama u Srbiji godinama pruža Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRIS). U ovoj organizaciji naglašavaju da podrška u odlučivanju ne može da bude opravdanje za ograničenje osnovnih prava, posebno onih koja se odnose na brak, osnivanje porodice, reproduktivna prava, roditeljsko pravo, pravo na saglasnost na medicinski tretman i intimne odnose, pravo na glasanje na izborima i pravo na slobodu.

„Umesto ograničenja, teškoće u kognitivnim procesima treba da budu osnov za obezbeđivanje podrške u cilju samostalnog uživanja svih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i drugih prava“, kažu u MDRIS. Kroz projekat „Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji“ ova inicijativa sprovodi program obuke samozastupnika za učešće u političkom i javnom životu.

Kako sami polaznici/e obuke kažu, poslovna sposobnost im je važna da bi mogli sami da donose odluke o tome gde će da žive, s kim, da bi mogli da sklapaju brak, da otvore račun u banci, uzmu kredit, glasaju na izborima.

„Važna je u mnogim segmentima. Prvo, što mogu da odlučujem o tome šta želim. Da niko drugi ne donosi odluke umesto mene, da sam brinem o sebi, da mogu da raspolažem novcem kako ja hoću i kako ja želim, a ne da mi neko drugi određuje – e ovde ćeš novac da potrošiš, ovde ne možeš. Da mogu da biram, da mogu da se zaposlim i tražim nešto što meni odgovara. Danas-sutra ću da osnujem porodicu, neću mamu i tatu da pitam e nađi mi devojku, ako sam ne nađem devojku, niko neće.“

Naglašavaju da je za samostalno odlučivanje osoba sa invaliditetom važna podrška države i osobe u koje mogu imati poverenje kad im je potreban savet. „Kad se desi da osobe sa invaliditetom budu prevarene oko prodaje kuće, tada bi osoba trebalo da se posavetuje sa ljudima u koje ima poverenja.“

Bilo da neko ima Daunov sindrom, autizam ili kakve druge intelektualne poteškoće, jedini adekvatan pristup takvim osobama je pristup uz puno poštovanje njihove volje. Ako ona želi da se školuje, da otvori restoran, bude poslodavac, da registruje auto na svoje ime, da putuje, samostalno se kreće, sve joj to može biti dostupno i ostvarivo uz odgovarajuću podršku.

Pitanja starateljstva i poslovne sposobnosti u Srbiji uređena su sveobuhvatnim Porodičnim zakonom i Zakonom o vanparničnom postupku. Kako Konvencija svaki oblik starateljstva koji podrazumeva zamensko odlučivanje smatra neadekvatnim, u MDRIS napominju da izmene Porodičnog zakona treba da sadrže odredbu kojom se stavlja van snage važenje svih odredaba koje paušalno i po automatizmu uskraćuju mnogobrojna prava osobama koje nemaju punu poslovnu sposobnost.

„Nijedna osoba ne može u ime druge osobe pristati na njeno prisilno smeštanje u instituciju socijalne zaštite i bolnice za psihijatrijske bolesti, pa ni staratelj/pružalac podrške“, ističu u MDRIS.

Pozitivna iskustva Hrvatske

Dobar primer za Srbiju može dati susedna Hrvatska i tamošnja Udruga za samozastupanje, kao formalizovano udruženje samozastupnika. Udruga je uspela da izmeni prevod Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, odnosno da neadekvatan termin „pravni kapacitet“ (legal capacity) zameni odgovarajućim terminom pravna i poslovna sposobnost, kao i da se osobama lišenim poslovne sposobnosti omogući da glasaju na izborima.

Tekst je nastao u okviru projekta „Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji“, podržan kroz partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD)