Gradonačelnici

Oni (njih petoro), sad već funkcionišu kao „gradonačelnici“. Fenomenološki, oni najviše liče na „Zvezde Granda“, i mada se kandiduju na izborima koji ne postoje – onima za „gradonačelnika“, i mada žele to da budu u Beogradu, oni bi mogli kao „Zvezde Granda“ da putuju zajedno po Srbiji, a ti performansi jednostavno bi se zvali „Gradonačelnici“. Ako vam ovo pinkovsko poređenje deluje suviše apstraktno, zamislite ih (njih petoro) u „Velikom Bratu“. Ujutro bi ih budio glas čike Duška Radovića, a zadaci bi bili pušteni mašti na volju. Na primer, jedan zadatak bio bi igranje neke drame Biljane Srbljanović, gde bi „naturščici“ bili Dragan Đilas, Aleksandar Popović, Aleksandar Vučić i Žarko Obradović. Drugi zadatak, na primer, bio bi „igranje Zemuna“, treći „pravljenje žirafe“, i tako redom. Interesantan zadatak sigurno bi bilo „igranje budžeta“. Ukućanima Veliki Brat kaže da imaju 800 miliona evra, pa da ih raspodele kako najbolje umeju.
Teško ih je zvati pojedinačno u neku TV emisiju, ili uraditi intervju samo sa jednim (jednom) od njih. Nije to samo poštovanje „ravnomerne zastupljenosti u medijima“ i „sučeljavanje“ (kad su svi zajedno), već i osećaj da oni fukcionišu najbolje „konceptualno“ – svi zajedno. Zato se i „Utisak nedelje“, gde su svi bili zajedno, najviše približio „Zvezdama Granda“, samo što ovi nisu pevali, već nas ubeđivali u nešto što je njihov bivši „kolega“ Nebojša Čović definisao kao „nepartijsku strategiju razvoja“.
Ali, šalu na stranu. „Gradonačelnici“ nam bar pokazuju kako bi mogli da izgledaju normalniji izbori u Srbiji, jer lokalne teme – pa makar i na nivou „megalopolisa“ – moraju donekle amortizovati (kripto)patriotsku maglu koja se nadvila nad majkom svih bitaka – parlamentranim izborima. Naravno, ima i ovde maglovitog i virtuelnog, ali na lokalnom poprištu racionalno je ipak uočljivije nego na republičkom grdnom sudilištu. Kad Velimir Ilić optužuje Mlađana Dinkića da bi samo da pravi žičare za skijališta, te žičare bi kao alternativa metrou (makar i onom lakom), za Beograd bile ipak neko „racionalno“ rešenje. Zakon o glavnom gradu predviđa da gradonačelnika tajno biraju odbornici. I taj izbor sigurno će biti deo nekog koalicionog aranžmana uslovljenog republičkim nivoom vlasti, tako da je sadašnja gradonačelnička trka u startu izvesna, ali legitimna prevara, jer bilo bi glupo očekivati da stranke i koalicije ne iskoriste ovakvu marketinšku šansu kao što je multimedijalni projekat „Gradonačelnici“.
Na rang-listi partija s najvećim koalicionim potencijalom SPS je prestigla DSS. Što zbog Dačićeve veštine, što zbog veštog marketinga Tadićevih „socijaldemokrata“. Koalicioni potencijal DSS donekle je oronuo, ali ne do mere da Koštunica ne bi imao snage za još jedan veliki manevar. Za stranku koja ima toliko državotvornosti, principijelnosti, istorijske misije, čestitosti i odgovornosti svake vrste, a što DSS misli da ima, pomalo je neprijatno što odavno nema neku izbornu pobedu. Takve direktne pobede sigurno neće biti ni na ovim izborima – ni na jednom nivou – sem možda u nekim manjim varošima i selima gde Velja asfaltira, mada to ne znači da neće biti indirektne pobede. U tom smislu buduća vlada Srbije i prvi čovek Beograda u direktnoj su uzročno-posledičnoj vezi. Priča se da je Koštunica prelomio, da je spreman da pređe psihološku barijeru i napravi otvorenu koaliciju s radikalima. Ili da je ta koalicija, možda i rizičnija za DSS nego za Srbiju, sad bar realna opcija za zastrašivanje i ucenjivanje. Dobro, ima i glasova razuma koji veruju da je Koštunica spreman i na diskretnu podršku manjinskoj Tadićevoj vladi, ali i ta optimistička varijanta kauzalno je povezana s prestoničkim tronom.
Zadesi li nas koalicija radikala i narodnjaka, za vladu postoje dve opcije: ako je Koštunica premijer, radikali će imati većinu ministara (za toliko već mogu da skrpe kadrova), ali će i Vučić biti gradonačelnik Beograda. Paradoksalno, ali Koštunica kao premijer manje je rizična opcija za Šešelja. Nikolić kao premijer, ako mu je najpreča Srbija, moraće u kohabitaciju s Tadićem, a to znači i izvesnu emancipaciju od haškog stranačkog centra moći. Nikolić je ostao da čuva stranku, i tu mu je pred liderom savest mirna. Pitanje je da li će mu biti mirna ako mu, kao premijeru, Šešelj bude sufler. Gledano kroz kontekst proporcije manipulativnog i suštinskog u prosecu radikalske „sanaderizacije“.
Bude li, dakle, u drugoj DSS – SRS varijanti, radikal ipak premijer, mesto gradonačelnika (kao ustupak) pripalo bi Aleksandru Popoviću. Bilo bi politički neuko da DSS odustane od bar jedne „simboličke“ pobede. A, tu ni psihološki utisak nije nebitan. Da se gradonačelnik zaista bira direktno, bilo bi realno očekivati da Popović makar ponovi uspeh Zorana Drakulića i bude treći u prestoničkoj trci. Naravno da Popoviću ne fali nacionalne utemeljenosti, ali se čini da ono jurodivo baš nema prevlast u njegovoj ličnosti i programu nad tehnokratsko-menadžerskim. Popović je zbog toga („nepartijske strategije razvoja“) podnošljiv čak i onima koji imaju alergijske reakcije na DSS, Koštunicu, Lončara, Mihajlova i Velju, recimo, a takva njegova komparativna prednost, adut je za DSS i u mogućim paktiranjima sa DS. Đilas u Beogradu je psihološki manja žrtva i ustupak nego onomad odustajanje od Đelića za premijera, posebno zbog toga što bi se Đilas vratio ministrovanju.