Gramatiku sam zavolela već u osnovnoj školi

Kako ste se odlučili na jedan ovako krupan i ozbiljan korak?

– Osnovni razlog je svakako velika potreba za gramatikom savremenog albanskog jezika, u nastavi na Katedri za albanologiju Filološkog fakulteta u Beogradu. Fonetika i morfologija uče se na prvoj i drugoj godini, kada studenti još nisu dovoljno savladali albanski jezik da mogu da se služe gramatikama pisanim na albanskom. Beleške na časovima pomažu studentima kao podsetnik, ali nisu dovoljne ni sasvim pouzdane. Od prvog dana kada sam počela kao lektor da radim na fakultetu, bilo mi je jasno da studentima mnogo nedostaje gramatika albanskog jezika sa objašnjenjima na srpskom. Tokom ovih godina nastojala sam da studentima pružim što preciznija gramatička objašnjenja, uz oslanjanje na najnovije gramatike, studije i članke o albanskom jeziku.

Šta vas je, konkretno, podstaklo na realizaciju ove knjige?

– Ključni podsticaj za ulazak u ovaj projekat bilo je interesovanje većine studenata da upoznaju i nauče albanski jezik. Svake godine primamo petnaestak studenata na studijama albanologije, i mogu vam reći da me pojedini studenti fasciniraju svojom voljom i energijom – oni su već na trećoj godini u stanju ne samo da komuniciraju već i da pišu sastave o različitim temama na albanskom jeziku. Takvim studentima gramatika će sigurno biti od velike pomoći, da otklone nedoumice koje imaju u vezi sa morfologijom albanskog jezika. Za mene je, takođe, veliki izazov bio da napišem gramatiku albanskog na srpskom jeziku. Treba se podsetiti da se prva inicijativa za učenje albanskog jezika u Srbiji javila 1905, kada je Beogradski univerzitet doneo uredbu o uvođenju nastave arbanaskog jezika i literature. Prvi predlog za pisanje albanske gramatike potiče od Jovana Cvijića koji je, kada je postao rektor Beogradskog univerziteta 1907, u svojoj pristupnoj besedi istakao: „Osobito se prostrano, i većim delom novo, polje rada može ostvariti, kad započnu studije o etnografiji, jeziku i dijalektima Arbanasa i balkanskih Turaka. Naši lingvisti trebalo bi da izrade gramatiku i da skupe narodne umotvorine Arbanasa“. Albanski jezik počeo je na Beogradskom univerzitetu da se uči 1925. godine, posle nemačkog, ruskog, francuskog i engleskog jezika.

Recite nam koliko je trajao rad na gramatici, kako su tekle pripreme, i koju građu ste koristili?

– Gramatika je nastajala u toku deset godina, paralelno s mojim časovima na lektorskim vežbama na Katedri za albanologiju. Jezička praksa primoravala me je da se stalno pozivam na teoriju, a teorija me je usmeravala da se što bolje obave jezičke vežbe. Mogu da kažem da je gramatika u pogledu sadržaja dobila ovu formu i zahvaljujući neposrednom radu sa studentima. Njihovo interesovanje kroz pitanja koja su mi upućivali bili su za mene dobar putokaz na koji način bi trebalo objašnjavati morfološki sistem albanskog jezika. Takođe, obraćala sam pažnju i na gramatike pojedinih drugih jezika.

Je li bilo nedoumica, poteškoća, tokom rada na knjizi?

– Mnogo toga. Znate, morfologija obuhvata oblike i strukture reči, koje je trebalo obuhvatno ali i jezgrovito objasniti, sa zanimljivim primerima. Kao što sam rekla, oslanjala sam se na sve ranije relevantne gramatike albanskog jezika, ali metodski sam postupala na osnovu intenzivne prakse koju sam imala sa studentima. Tada najbolje uočavate na koji način bi trebalo objašnjavati studentima gramatičko gradivo.

Reč je o izuzetno sistematičnoj knjizi, sveobuhvatnoj, jedinstvenoj, rekla bih…

– Zahvalna sam mojim recenzentima, akademiku profesoru emeritusu Idrizu Ajetiju, sa Univerziteta u Prištini, koji je posle Drugog svetskog rata bio prvi asistent za albanski jezik koji se izučavao na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i profesoru u penziji Radojici Jovićeviću, sa Filološkog fakulteta u Beogradu. Oni su mi pružili snažnu podršku u završnoj fazi pisanja gramatike. Njihovi stručni i iskustveni saveti bili su vrlo dragoceni.

Ta sistematičnost plod je vašeg entuzijazma…

– Mnogi ne vole kada se pomene reč gramatika. Ja sam nju, naprotiv, zavolela već u osnovnoj školi. Uvek su me zanimala jezička pravila, a poslovi kojima sam se bavila u poslednje dve decenije bili su vezani za albanski. Znate, ja sam još tokom studija počela da radim u Službenom listu SFRJ, a kasnije i u Zavodu za izdavanje udžbenika kao prevodilac i lektor. Nekoliko godina sam bila prevodilac i jezički redaktor za albanski jezik u Vojnoizdavačkom i novinskom centru. Sve moje prevodilačke, lektorske, redaktorske i nastavne aktivnosti bile su usko vezane za gramatiku, tako da je moj entuzijazam da pišem gramatiku proistekao, upravo iz te dugogoišnje jezičke prakse.

Kakvi su dalji planovi što se tiče ove oblasti?

– Uveliko već radim na udžbeniku za učenje albanskog jezika, a sakupljam i građu za pisanje Sintakse albanskog jezika. Takođe, kao koautor, radim na savremenom srpsko-albanskom rečniku, koji bi trebalo da obuhvati oko 80.000 reči. U izradi ovog rečnika od velike pomoći su prevodi koje radim ili lektorišem, pri čemu se neposredno suočavam sa značenjima pojedinih reči, sintagmi i idioma u kontekstu rečenice. Nadam se da će za dve-tri godine rečnik biti dovršen.

Recite nam nešto o osobenostima albanskog jezika.

– U indoevropskom jezičkom stablu albanski jezik zauzima zasebnu granu u grupi satem, zajedno s indo-iranskim, jermenskim i baltičko-slovenskim jezicima. Fonetski sistem albanskog jezika sastoji se od 36 glasova: sedam samoglasnika i 29 suglasnika. Imenice imaju tri gramatička roda, muški, ženski i srednji, s tim što srednji rod sve više iščezava i obuhvata sasvim mali broj reči, i menjaju se u četiri deklinacije. Binarni sistem padeža ima pet promena i dva oblika, u jednini i množini, u određenom i neodređenom vidu (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ i ablativ). Imenice u određenom ili neodređenom vidu imaju prepozitivni član, kao u francuskom, engleskom ili nemačkom jeziku, ili postpozitivni član, kao u rumunskom, bugarskom, makedonskom jeziku i u skandinavskim jezicima. Pridevi se javljaju u određenom i neodređenom vidu, s prepozitivnim i postpozitivnim članom, u muškom i ženskom rodu, pojava koja se ne sreće ni u jednom drugom indoevropskom jeziku. Prisvojne zamenice paralelno se javljaju u punom i kraćem obliku. U savremenom albanskom jeziku glagoli se javljaju u različitim vremenima (prezent, imperfekat, aorist, perfekat, pluskvamperfekat I, futur I, futur II i dr). Promene glagola mogu biti sintetičke i analitičke. Posebnost albanskog jezika čine glagolski način za izražavanje čuđenja admirativ i optativ koji iskazuje želju ili kletvu. Za razliku od ostalih brojeva, samo broj tri se javlja u dva oblika, u muškom i ženskom rodu. Pored decimalnog sistema brojanja, u albanskom jeziku delimično je sačuvan i prastari, predindoevropski vigezimalni sistem, u kome 20 predstavlja osnovni broj.

Iz kog vremena datiraju prvi rukopisi na albanskom jeziku?

– Prvo svedočenje o postojanju pisanih tekstova na albanskom jeziku predstavlja izveštaj iz 1332. godine, koji je pisao barski nadbiskup, Francuz Gulielmo Adam (Guilelmus Adae), a uputio ga je Papi Jovanu XXII. „Iako Albanci imaju sasvim različit jezik od latinskog, oni se ipak služe latinskim pismom i knjige su im pisane njime“, piše on, između ostalog. Prvi sačuvani pisani trag na albanskom jeziku potiče od nadbiskupa Drača Paulusa Angelusa, bliskog Skenderbegovog saradnika, koji na latinskom (1462) navodi da ako nema sveštenika, krštenje može da obavi i laik izgovarajući na albanskom određeni tekst molitve. Prvu knjigu na albanskom, o kojoj se zasad zna, Meshari (Misal, 1555), objavio je albanski katolički sveštenik Đon Buzuku. Ona sadrži prevode tekstova za božju službu (Jevanđelje, brevijar i katehizis) s latinskog jezika, namenjene za albanske katoličke sveštenike. Od prvobitnih 220 sačuvano je 188 stranica. Autor se koristio latiničnim pismom, uz upotrebu pet ćiriličnih slova iz srednjovekovne srpske i bosanske azbuke, kojima su označeni glasovi koje nemaju latinski i italijanski jezik.