Greh i vrlina Saše Jankovića

Prvo, ne može se reći, kao što je rekao ministar policije Nebojša Stefanović, pozivajući se na stav Tužilaštva, da je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja i da zbog toga policija neće voditi istragu o samoubistvu („Danas“, 21. IV 2015), iako je dan-dva pre toga rekao da će biti istrage. Povodom nesrećnog slučaja pre dve decenije izvršen je uviđaj od strane istražnog sudije u prisustvu javnog tužioca i policije, a posle toga verovatno i obdukcija, pa je zaključeno da ne postoji nikakva sumnja da je smrt nastupila kao posledica krivičnog dela, već da je reč o samoubistvu. Time je taj slučaj pravno okončan, a krivični postupak bi se mogao eventualno pokrenuti samo kad bi se pojavili novi dokazi koji u ono vreme pravosudnim organima nisu bili poznati. Takve dokaze akteri kampanje nisu ni podneli, niti najavili. U takvim okolnostima ne može se govoriti o zastarelosti krivičnog gonjenja, jer zastarevaju samo krivična dela, pa ne može zastariti slučaj za koji je utvrđeno da nije krivično delo. Malo je verovatno da u Tužilaštvu, na koje se ministar pozvao, to ne znaju, a morao bi da zna i sam ministar, odnosno njegovi savetnici. Insistiranje na zastarelosti otkriva pozadinu kampanje koja ima cilj da probudi sumnju u kriminalnu prošlost zaštitnika građana. Usput treba primetiti da iz navedenih izjava ministra izlazi da policija odlučuje o vođenju istrage, iako po važećim propisima o tome odlučuje javni tužilac, kome policija, po njegovom zahtevu, samo pomaže u preduzimanju istražnih radnji, a sama ni o čemu ne odlučuje.

Iz istog razloga, ministar ne bi smeo javno da izjavi da ne može da tvrdi da li se nesrećni mladić sam ubio ili se „desilo nešto drugo“ („Tanjug“, 21. IV 2015), jer njega kao predstavnika državne vlasti obavezuje pravnosnažni zaključak pravosudnih organa od pre 22 godine sve dok je on na snazi.

D. Mićunović je javno postavio pitanje odgovornosti ministra policije i tužilaštva za dostavljanje policijskih dosijea medijima da bi ih u datom vremenu objavili radi diskreditacije političkih protivnika („Danas“, 24. IV 2015). Ministar mu je odgovorio da je prošlo mnogo vremena, da su mnogi ljudi imali dodira sa tom dokumentacijom, te da je nemoguće utvrditi kako je ona dospela u medije. Dakle, desila se krađa, i to poverljivih državnih dokumenata u samoj policiji, a policija koja ima zadatak da otkrije, ako ne i da spreči, svaku krađu, izjavljuje da je nemoćna da utvrdi ko vršlja po njenim arhivama. Građani se mogu opravdano pitati kako će policija od lopovluka sačuvati njihove stvari kad nije sposobna da zaštititi ni svoje. Osim toga, više je nego jasno da su „kompromitujući dokumenti“ iz policijskih arhiva izneti ovih dana da bi poslužili za smenu S. Jankovića, koji je u međuvremenu iz određenih razloga vlastima postao nepoželjan. Da su izneti „u davna vremena“ bili bi upotrebljeni ranije, verovatno pri njegovom prvom ili drugom izboru koji su u Narodnoj skupštini obavljeni bez ijedne primedbe.

Ministar policije, ali i neki drugi (I. Dačić), postavio je pitanje „nedodirljivosti“ ombudsmana, odnosno Saše Jankovića. Izgleda da on sebe doživljava kao sveca, kaže Stefanović. On se poistovećuje sa institucijom, a „Saša Janković je Saša Janković, a institucija zaštitnika građana je institucija zaštitnika građana“. Mediji napadaju svakoga, naročito javne delatnike, pa zašto ne bi i zaštitnika građana. Stefanović i Dačić ne uviđaju da postoji jedna krupna ustavno-pravna razlika između njih kao ministara u Vučićevoj vladi i Saše Jankovića kao ombudsmana koji je prema Ustavu Srbije nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave i dr. (član 138. Ustava Srbije). Dačić i Stefanović su državni činovnici, a ne institucije, a Saša Janković je državni organ koji uživa ne samo institucionalnu već i ličnu nezavisnost, isto kao i sudija. Kao i sudija, i on je institucija.

Ne bi trebalo da prođe nezapaženo ni izjava predsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji sam za sebe često ponavlja da je studije prava završio sa najvišim mogućim ocenama. Na pitanje izbora i razrešenja ombudsmana tu ocenu nikako ne bi mogao dobiti. Njegova izjava da bi, ako bi hteo, ombudsmana mogao smeniti za 24 sata, zastrašujuća je, jer govori ne samo o nepoznavanju jedne važne državne institucije, već i o autokratskom biću režima koji nastoji da ustanovi.

I na kraju, pitanje je čemu ova kampanja i čime je prouzrokovana? Meni izgleda da ona predstavlja odgovor na neuzvraćenu ljubav narcisoidne Vučićeve vlasti koja očekuje divljenje ne samo od svojih ministara, već i od nezavisnih državnih organa. A oni, čak i da tu ljubav imaju, ne bi smeli da je pokažu, jer moraju biti objektivni i nemilosrdni, naročito prema moćnoj izvršnoj vlasti koja najviše može da ugrozi ljudska prava koja ti organi treba da štite. Zbog toga ombudsman nikako ne bi smeo da se slaže sa Vladom, pa ni onda kad to Vlada od njega očigledno očekuje. U tome je osnovna vrlina, ali i greh Saše Jankovića.